PRIKAZ KNJIGA ILIJE BAKIĆA
BAGRA DIŠE
(Everest Media, 2009)
NASTAVIĆE SE…
(Tardis, 2009)
Piše: Dejan Ognjanović
DVA LICA TAME: O prozi Ilije Bakića
“Bagra diše” objavljena je u I kolu edicije Fantastična biblioteka, gde predstavlja balans između žanrovski čiste proze Zorana Jakšića i Ivana Nešića s jedne strane, i one sklonije eksperimentu i približavanju književnom mejnstrimu, kao u knjigama Mirjane Novaković i Zorana Živkovića. Oni koji u Bakićevim pričama očekuju svemirske brodove, vremeplove i robote mogu biti razočarani, jer on čak i u svojim žanrovski ortodoksnijim SF pričama (sakupljenim u zbirci “Jesen skupljača”, Tardis, 2007) uobičajenu fantastičnu ikonografiju ili sasvim zaobilazi ili je fundamentalno preispituje. Ako fantastiku definišemo kao prozu koja opisuje alternativne svetove prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, onda je odmak od prepoznatljive stvarnosti koji Bakić izvodi u svojim pričama često toliko mali da je teško reći zbivaju li se one u groteskno apsurdnom haosu Srbije 1990-ih, ili u nekoj blisko-budućoj distopijskoj Srbiji u kojoj su sile mraka tek malo izraženije i moćnije nego danas.
Tako, recimo, “Benzinaši” govore o švercerima benzina na granici sa Rumunijom dok je “Begunci, krv” sumorna potka o očajnicima koji pokušavaju da pobegnu iz čemera svoje zemlje u negostoljubivi “civilizovani” svet. Priča “Ajduci” donosi opominjuće, jezivo ubedljivo prenošenje fenomena “hajdučije” u blisku budućnost nemirne i okupirane zemlje u kojoj je granica između kriminalca i borca za slobodu, odnosno između teroriste i patriote vrlo mutna i problematična. “Krv đubretara” je smeštena u distopijski svet bukvalnog i metaforičnog đubreta, svet tiranije u kome “duša blagorodna” ima slabe šanse za preživljavanje. “Sad na izletu” je žanrovski najbliža klasičnom SF-u, tačnije njegovoj kiberpankerskoj varijanti, i Bakićev uobičajeni cinizam savršeno opisuje novu vrstu kriminalaca koji trguju čipovima i sintetičkim drogama. “Meso” se dešava u sličnom svetu, iza “Zlatne zavese”, u kome dekadentni ljudi otupelih čula plaćaju za seanse u kojima se, uz pomoć specijalnih droga, hirurški zahvati na sopstvenom mesu pretvaraju u sladostrasne orgije. “Dole, u zoni” je smeštena u svetu osuđenom na propast, i govori o poslednjim trzajima poniženih i uvređenih da, makar simboličnom, finalnom gestom očuvaju prisenak dostojanstva. Naslovna priča, zapravo novela, prikazuje bezočni svet nove politike i “biznisa” kao dehumanizovani niz komplikovanih spletki i nameštaljki u kome svako svakome radi o glavi, i gde je jedini zakon – ne verovati nikome.
Mračan je to i surov svet u kome okolnosti i okruženje podstiču ono najbestijalnije u ionako već dehumanizovanim ljudima, sve dok hteli-nehteli, i sami ne postanu slični “bagri” koja ih okružuje i guta.
U poređenju s ovim, priče iz zbirke “Nastaviće se…” nešto su veselije, ali često i tu smeh bude opor. Ako je lajtmotiv zbirke “Bagra diše” – obezljuđenje čoveka, onda bi se moglo reći da priče u “Nastaviće se…” povezuje postupak demitologizacije pop-matrica.
Protagonisti ove zbirke su filmski i strip junaci kao što su Tarzan, Talični Tom, Gaša, Fantom, Flaš Gordon, grof Drakula, Šerlok Holms, Betmen, Supermen, Spajdermen i drugi, ali sa obrtom koji se sastoji u dekontekstualizaciji. Očuđenje koje Bakić izvodi relativno je jednostavno: izmestiti super-junaka iz idealizovanog okruženja u kome sve ide naruku njegovom herojstvu, i suočiti ga sa svetom banalnosti i nečasnog zla koji relativizuje njegove vrline. Tako, super-junaci bez mane i straha nemoćno drhte pred svojim čangrizavim ženama, čak i neupokojeni grofovi moraju da plaćaju porez (inače – sleduje im kolac), superheroji se uz partiju tablića jadaju jedan drugome o mukama sa verenicama, a borci za pravdu stradaju od metka u leđa.
U zbirci se naročito ističu: novela “Ja, razarač” koja pokazuje zašto je noar detektivika savršeno prikladna i našem crnom okruženju i “Odlazak Taličnog Toma”, napisan u formi scenarija za strip. Najveći kompliment koji se može potonjem izreći jeste da je duh Gošinijevog stripa toliko dobro uhvaćen da bi se od ovog scenarija zaista i mogla nacrtati jedna od njegovih najboljih epizoda (mada sa netipičnim završetkom). “Dan Š” je lucidno smehotresan uvid u bračni život Gospodara džungle, koji ipak nije gospodar i u svojoj kući, već na kraju bukvalno bude isteran iz nje. U priči naslovljenoj kao “Poštovani, visokocenjeni uredniče” Dr Votson ostavlja svedočanstvo o svojoj homoseksualnoj zajednici sa Šerlokom Holmsom i jada se zbog sumnji da ga je ovaj prevario sa Morijartijem. “Gospodin Voker ide u grad” govori o mukama Fantoma iz džungle koji je za naslednika dobio – ćerku, što je problem koji ne može da reši ni njegov prijatelj, mađioničar Mandrak.
Pored fiktivnih junaka stripa, u zbirci se nalaze i nove verzije popularnih fenomena, poput masovne histerije izazvane radio dramom “Rat svetova” Orsona Velsa (“Istinite laži o Ratu svetova”), ili stripizacije istorijskih (i pop) figura, poput “Mister Grobačeva” koji pomaže Ujka Semu u pretvaranju sopstvene zemlje u amerikofilsku gologuziju. U toj se priči najeksplicitnije vidi ono što provejava i kroz ostale, a to je da Bakić ne pati od nekritičkog obožavanja zapadnih (pretežno američkih) pop matrica, već se na nenametljiv način bavi raskrinkavanjem njihove skrivene ideologije.
Napisane svedenim stilom jetkih, britkih dijaloga i opisa svedenih na suštinu, obe nove zbirke priča Ilije Bakića ustoličuju njegov status jednog od najistaknutijih domaćih pisaca fantastike, ali i jednog od najboljih modernih pripovedača, nevezano za žanr.
Preuzeto sa bloga “The Cult of Ghoul”.