Mihailo Rodić nije naročito voleo vozove. Tačnije, bio je ravnodušan prema njima. Nije delio opšte oduševljenje naroda, političara, Akademije nauka, pa ni otmenog sveta kom je smatrao da pripada, podstaknuto pravom eksplozijom izgradnje železničke mreže u Kraljevini. Kao uspešan berzanski špekulant bio je podozriv prema tolikom zaduživanju u inostranstvu, samo da bi se od Beograda do Kragujevca stizalo koji sat brže nego kočijom ili onim drugom bezveznom novotarijom koja je takođe sticala sve više pristalica – automobilom. Jedino što je spremno priznavao železnici bila je udobnost i tačnost. Novo božanstvo savremenog sveta zvano Red Vožnje nagnalo je sva mesta u zemlji da satove navijaju prema Beogradu, pa je to bila još jedna dobra strana uvođenja redovnih železničkih linija. Ali, izgradnja pruga i stanica stvorila je i mnoga nova zanimanja i navela mlade ljude sa sela da ostave imanja i postanu kondukteri, skretničari, otpravnici, ložači, kočničari i šta već ne. Uvek kada bi pomislio na to, Mihailo bi nabrao čelo i prekorno zacoktao. Ne, on u vozovima nije video ništa romantično, već samo najobičnije sredstvo da od poslovične tačke A stigne do isto tako poslovične tačke B, uz mnogo mogućih pratećih problema.

A sada ni za živu glavu nije mogao da se seti šta traži u ovom vozu.

Poslednje čega je mogao da se seti bio je razgovor s Miladinom Kostadinovićem, ministrom vojnim u sadašnjoj vladi, uz večernju čašicu apsinta u tihom, prijatnom klubu u ulici Kneginje Zorke. Raspravljali su o nečem važnom i interesantnom – možda o reformi vojske i potrebama za novom opremom i naoružanjem – a onda se njegovo sećanje najednom prekidalo.

Doduše, mogao je da kao kroz maglu prizove pred oči prizore iz beogradske Glavne železničke stanice, mermerne stubove, visoke svodove ukrašene kraljevskim grbom, šaltere pred kojima su se otezali vijugavi redovi ljudi i žena, cigančiće koji su prosili i gledali šta da zdipe nepažljivom svetu ili jedni drugima, nosače. Bili su tu i kelneri iz staničnog bifea koji su nudili lepinje ‘sa sve’ i lepinje ‘bez ništa’, železničari koji su se šepurili u svojim uniformama kao da su bezmalo gardisti na paradi, prodavci rakije, voća i kuvanog kukuruza, dame u suknjama nedolično kratkim tako da im se gležnjevi vide, ispod otvorenih amrela i gasnih svetiljki, spremne da ponude dokonom putniku da se zabavi u obližnjoj Kameničkoj, dok njegov voz ne dođe… Ali svi su oni pred njegovim očima izgledali nekako nestvarno, tanano i providno, kao duhovi sazdani od pramenova izmaglice, nastali i nestali u snu.

Voz najednom krenu; izgleda da je nekoliko minuta stajao pred nekim signalom, a sada je mogao slobodno da nastavi put. Mihailo približi lice prozoru i zagleda se. Mrak. Gotovo posvemašnje crnilo. Samo tu i tamo, u daljini, svitac upaljene petrolejke ili lojanice u kući sa još budnim ukućanima. Točkovi su sada postojano kloparali pod njim i Mihailo je, makar i nerado, morao da prizna da mu taj zvuk i vibracije ulivaju neku vrstu sigurnosti.

On se prenu i spusti pogled na svoje ruke. Bile su čiste, uredne, sklopljene u krilu, na prugastoj tkanini najfinijih pantalona. Dugački, tanki prsti bili su mu prekriveni belim prahom, a nokti na njihovim krajevima izmanikirani. On pomisli da mu šake nikada ranije nisu izgledale tako prefinjeno. Krute, snežnobele manžete virile su mu iz rukava sakoa. Bio je obučen elegantno, gotovo svečano. Do đavola, gde se to zaputio ovim noćnim vozom, odeven kao za venčanje?

Mihailo pomeri ruku i uze štap koji mu je stajao oslonjen o koleno. Onda ustade sa klupe tapacirane kožom i obazre se oko sebe. Bio je u praznom kupeu, mutno osvetljenom narandžastim svetlom iz dve male gasne lampe postavljene iznad kliznih drvenih vrata. On stade pred vratima spreman da ih otvori, ali tada načas uhvati sopstveni lik u ogledalu iznad sedišta. Okrenu se tamo i zagleda u odraz. Izgledao je sâm sebi veoma bledo; kosa mu je bila zalizana i namazana nekakvom mašću tako da je izgledala kao kompaktna sjajna, crna masa povrh visokog, glatkog čela. Brica Petronije nikada nije koristio tako teške kreme – kao da mu je neko glavu premazao imalinom.

On malo približi lice ogledalu i prstom povuče donji desni kapak naniže. Oko mu je bilo malo zakrvavljeno, ali to nije bilo ništa čudno posle noći koje je provodio uz apsint. Onda pogleda jagodicu prsta i vide na njoj fini beli prah. Puder. Celo lice bilo mu je time prekriveno, kao kakvom pozorišnom glumcu. Tanke usne ispod retkih brkova bile su mu neprirodno crvene. Mihailo pređe nadlanicom preko usana i ostavi oko njih musav, rumenobeličasti trag. Neko ga je zaista našminkao! On potraži maramicu u unutrašnjem džepu sakoa, pronađe je i obrisa celo lice. Onda sa gađenjem baci tkaninu na sedište, još jednom se pogleda u staklu ogledala, pa otvori vrata kupea.

Hodnik vagona bio je pust. Samo su se u pravilnim razmacima svetiljke blago klatile dok se vagon ljuljao na šinama. Mihailo oseti da mu nedostaje svežeg vazduha pa pokuša da otvori prozor u hodniku spram vrata kupea, ali bez uspeha. Činilo se da je prozor zakovan.

Potpuno zbunjen, on polako pođe prema bližem kraju vagona i zaustavi se pred vratima sledećeg kupea. Nije ništa mogao da vidi kroz staklo zbog zavesa. Oklevao je nekoliko trenutaka, a onda se uspravio, udahnuo i odlučno otvorio vrata.

Kupe do njegovog nije bio prazan. U njemu su se nalazile dve devojčice. Sedele su mirno i držale se za ruke. Jedna je imala sedam ili osam godina, dok je druga bila znatno mlađa, možda tri ili četiri. Bile su obučene svečano, kao za Vrbicu, u bele vezene haljinice i tamne somotske kaputiće. Kosa je i jednoj i drugoj bila ispletena u kike, a lica su im bila neprirodno bleda, baš kao i njegovo maločas, u ogledalu. Oči su im bile sklopljene.

Mihailo je bio zapanjen. Neko je ostavio dva deteta bez ikakvog nadzora u ovom vagonu! To je bilo nečuveno. Nije mu bilo poznato da se tako nešto dešavalo i u varošima mnogo većim od Beograda. Sudeći po odeći, porodica tih devojčica bila je imućna; ako su morale da putuju, roditelji su svakako mogli da plate i pratioca i… Ali, on prekinu zaludno razmišljanje, odlučan da im se obrati. Nakašlja se učtivo, ali ostade bez odgovora. Devojčice su i dalje sedele, ćutale i žmurile. Mihailo se ponovo nakašlja, a onda, izgubivši strpljenje, brzo i snažno pokuca glavom štapa po dovratku.

Starija devojčica otvori oči i polako okrenu glavu prema njemu. Za trenutak mu se učinilo da ga ne vidi, da gleda pravo kroz njega napolje, u hodnik.

„Ovaj…”, progovori on zbunjeno i shvati da su mu usta veoma suva: gotovo da ni sam sebe nije čuo. Ponovo se nakašlja i reče znatno glasnije: „Devojčice… Šta vas dve radite same tu? Gde su vam roditelji? Imate li pratioca? Gde ste se zaputile? Kuda to ide ovaj voz?”

Devojčica je nekako usredsredila pogled na njega, a onda polako i s mukom razvukla drečavo nakarminisane usne. Glas joj je bio tih, govor spor i gust kao presipanje poluušećerenog meda iz tegle u porcelansku posudu:

„Zar ne znate, gospodine? Ovo je voz u 5 i 15 za Nekropolis.”

Uspela je da zadrži pogled na njegovom licu još nekoliko trenutaka, a onda se zapiljila ispred sebe, da bi odmah zatim ponovo sklopila oči.

Voz u 5 i 15 za Nekropolis?

Mihailo se nasloni na dovratak i namršti. Nešto u toj rečenici nagnalo ga je da oseti naglu jezu. Možda naziv? Nekropolis. ‘Grad mrtvih?’ Trebalo je da čovek bude krajnje morbidan pa da tako nazove stanicu, ili naseljeno mesto. Možda je u pitanju bila jedna od bezbroj okolnih varošica koje su nicale kraj pruga da bi se u njima smestila armija železničkih poslenika i graditelja, sa porodicama i imovinom. U 5 i 15? Sudeći po mraku napolju, to se odnosilo na 5 i 15 ujutro… Ali on nije znao koliko se dugo već vozio, tako da ni u to nije bio siguran.

On odluči da ponovo uznemiri devojčicu. Uhvati je blago za rame i prodrma.

„Malena… Probudi se, dete. Hoću još nešto da te pitam. Nisi mi odgovorila otkud vas dve ovde. Reci mi još to, pa ću vas ostaviti na miru.”

Ovog puta trebalo joj je dvostruko duže da otvori oči i pogleda ga. Već je pomislio da će morati da ponovi sve što je rekao, kada ona progovori beskrajno sporo, kao da recituje jedva naučenu litaniju: „Ja sam Miliica Prijić, od oca Miladina i majke Rahele. Ovo je moja sestra Leposava. Meni je devet godina, a ona samo što nije napunila pet. Roditelji su nas jutros rano ispratili na voz, pozdravili se s nama i poslali nas na put.” Onda zaćuta i ponovo utonu u tišinu, sklopivši oči. Mihailo je primetio da joj se šaka kojom je držala sestrinu ni za milimetar nije pomerila. Mlađa devojčica, Leposava, sve vreme je bila nepomična. Jamačno je čvrsto spavala.

„Hvala”, reče im Mihailo, izađe u hodnik i zatvori vrata kupea za sobom.

Jutros. Rekla je da su ih roditelji ispratili na voz jutros. Dakle, voz je pošao pre svitanja. Ali, zašto je napolju i dalje bio mrkli mrak?

On prisloni čelo uz hladno staklo prozora i očajnički pokuša da se seti prethodnog dana i noći. Nije mogao. Nepovezane slike mešale su mu se u glavi i od galimatijasa misli i sećanja, pravih ili lažnih, nastalih u isparenjima zelenog opojnog pića, bio je još zbunjeniji nego pre. Odluči da pođe dalje, da pronađe nekog odraslog putnika ili konduktera, s kojim bi mogao da se objasni.

Vrata sledeća dva kupea bila su zaključana, a kada je ušao u treći, unutra je zatekao samo duboko usnulu staricu u crnoj građanskoj haljini, sa šeširom ispod kog je provirivalo nekoliko pramenova retke sede kose. Izgledala je kao da je dobrano zašla u devetu, možda čak i desetu deceniju života. Mihailo je, posle nekoliko trenutaka premišljanja, odlučio da je ne uznemirava.

Kada je zatvorio vrata staričinog kupea za sobom, okrenuo se i suočio sa završnim proširenjem vagona: s desne strane bila su bočna vrata kroz koja se moglo izaći napolje; ispred njega bila je klizna pregrada koja je vodila u sledeći vagon. Oprobao je najpre jednu, zatim drugu kvaku dok se voz postojano klimao na šinama i hitao kroz mrak. Bezuspešno – i jedna i druga vrata bila su zaključana.

Ozlojeđen, Mihailo se okrenu i žustrim koracima pođe prema drugom kraju vagona. Prošao je kraj starice, zaključanih odeljaka i kupea gde je zatekao dve devojčice, konačno i pored onoga u kojem se probudio. Tu je načas zastao, nervozno prošao prstima kroz umašćenu, slepljenu kosu i s gađenjem obrisao ostatke kreme o zavesu. Onda je još jednom podrobno pogledao unutrašnjost kupea i shvatio šta mu je u čitavoj slici nedostajalo, baš kao i kada je pogledao u odeljke gde su se nalazile devojčice i starica: unutra nije bilo nikakvog prtljaga. Police iznad sedišta na koje su se mogli odložiti koferi i torbe bile su potpuno prazne.

Mihailo tresnu bridom pesnice po drvenom pregradnom zidu kupea. Onda se neodlučno okrenu prema vratima, razmišljajući grozničavo šta da učini.

Trže se kad začu tupi udar iza leđa.

Brzo se okrenu i zagleda u pregradu. Onda zalupa po njoj nekoliko puta. Trenutak kasnije, odgovori mu prigušeni udar kao odjek njegovog poslednjeg treska i začu se naglo otvaranje vrata susednog kupea. Mihailo hitro izađe u hodnik i na tren pomisli da se suočio sa sopstvenim odrazom u ogledalu.

Ali, ne: bila je to samo varka nastala u njegovom umu zahvaljujući oskudnom osvetljenju u vagonu i liku muškarca koji je stajao pred njim. Jednako bled i zalizan, bio je nešto mlađi i nešto niži od Mihaila. Stajao je i zurio u njega s nevericom, da bi odmah zatim priskočio i uhvatio ga za revere.

„Bogu hvala!”, uzviknu mladić. „Bogu hvala…”

„Polako, polako”, reče Mihailo ustuknuvši malo i mladić se pribra, pusti mu kaput i oklembesi ruke niz bokove; ali, nije skidao pogled s njegovih očiju. Izgledao je unezvereno i donekle uplašeno. Mihailo pomisli da sigurno i sâm deluje tako ovom novom, neočekivanom saputniku.

„U pravu ste, sasvim ste u pravu, gospodine”, reče mladić uzbuđeno. „Ali, molim vas da me razumete. Već sam izgubio svaku nadu!”

„Dobro, de, dobro”, promrmlja Mihailo zbunjeno. Onda se uspravi, pa reče glasnije, sigurnije: „Hodite ovamo, moj kupe je prazan. Tu možemo na miru razgovarati.”

Mladić se nervozno nasmeja. „Ne brinite. U ovom vozu nas zaista niko neće uznemiravati. Ali… Zaboravio sam na učtivo ponašanje, hiljadu puta oprostite. Svetozar Tankosić, novinar Glasa serbskog. Na usluzi.” On se formalno ukruti, nakloni i stegnu Mihailu ruku. Onda mu se unese u lice. „Izvinite, pa ja vas poznajem! Samo trenutak… Gospodin… gospodin… Rodić, zar ne? Iz firme ‘Rodić i sin.’ Poslujete na berzi? Pa da… sad sve već ima nekog smisla…”

„Mihailo Rodić, mladiću, na usluzi.” Mihailo mu se kratko nakloni, a onda uze Svetozara Tankosića za ruku i blago ga uvede u kupe. Njih dvojica sedoše jedan spram drugog, i posle kratke, neprijatne tišine, Tankosić poče da opipava džepove sakoa.

„Ah!”, uskliknu sa olakšanjem i izvuče iz unutrašnjeg džepa srebrnu tabakeru i kutiju šibica. „Setili su se da mi ovo ostave u kaputu. Krajnje obzirno od njih, ne sporim, ne sporim.”

Mihailo odmahnu glavom kada mu je mladić ponudio cigaretu, a onda se malo odmaknu od Tankosića kada je ovaj sa uživanjem povukao dim i izbacio ga kroz nozdrve, začinivši ustajali vazduh vagona mirisom finog duvana. Iz nekog razloga, susret sa mladim čovekom koji se konačno ponašao koliko-toliko normalno, za razliku od ostalih putnika ovog voza koje je imao prilike da vidi, izazivao je u njemu duboko nespokojstvo.

Tankosić još jednom udahnu dim, pa se nešto pribranije zagleda u Mihaila.

„Gospodine Rodiću, kada ste se… probudili?”

Mihailo se počeša iza uva. Miris duvana probudio je u njemu poriv da potraži po džepovima svoju staru zlatnu burmuticu. Ali, džepovi su mu bili prazni i nije ni buđelar mogao da nađe.

„Nedavno. Pre, ne znam, desetak minuta? Do đavola, ni sat mi nije tu!”

Mislio je na svoj teški džepni sat sa lancem od kojeg se nije razdvajao ni u jednoj prilici kada je izlazio među svet. Kako je mogao da ga zaboravi?

Tankosić se kratko osmehnu, ali u tom osmehu bilo je nečega što je nagnalo Mihaila da još jednom pretrne. „Škrta bratija, nema šta”, reče mladić.

„Ko to?”, upita Mihailo. „O kome to govorite?”

„Šta mislite, o kome?”, reče Tankosić i slegnu ramenima. „O vašim bližnjima.”

„O mojim…”, Mihailo zaćuta. Pred očima mu je najednom bilo milo lice njegove žene Spasenije i bledi lik malog Obrena, sina jedinca i naslednika.

„Mogli su malo da se isprse”, reče Tankosić turobno. „Da vas ne šalju na onaj svet bez igde ičega. Tja… Moji su me (ili Moji su mene) makar opskrbili duvanom.”

Mihailo je netremice zurio u saputnika ne bi li nazreo u njegovom izrazu kakvu naznaku šale. Ali mladić je izgledao ozbiljno. Ozbiljno i rezignirano.

„Baš tako, gospodine dragi.” On oćuta malo nad cigaretom, pa podiže pogled prema Mihailu. „Čega poslednjeg možete da se setite? Šta vam se dogodilo pre nego što ste došli sebi?”

Mihailo zausti da mu kaže kako je bio u klubu sa ministrom Kostadinovićem i pijuckao apsint, a onda se najednom seti kako im je uslužni i pouzdani vlasnik lokala, Marko Hadži-Nastić, ponudio da probaju da ušmrknu malo sitnog belog praha koji je nedavno dobio iz neke maloazijske zemlje. Kažu da se pravi od maka. I bolje je od morfijuma. Kažu. Ministar vojnih dela odbio je da se lati toga, jer je patio od gorušice i želeo je ranije da ode kući. Ali Mihailo je bio sasvim drugačije raspoložen – tog dana je odlično zaradio na pšenici i spremno je poslušao Markova uputstva i istrljao belim prahom desni, a onda dobro povukao prvo levom, pa onda desnom nozdrvom. I zatim… Prekid. Ništavilo. Nije mogao da se seti kako je dospeo do kuće, niti u ovaj prokleti voz!

„Video sam vest o vama”, reče Tankosić s uzdahom. „O vašoj… nezgodi. Ja sam, opet, sledećeg jutra čekao pred dvorom. Spreman, s beležnicom u ruci, da pitam Njegovo Veličanstvo šta očekuje od ustavne reforme i hoće li se zategnuta situacija s Bugarima odraziti na ekonomiju. Moj fotograf je bio tu, spreman da uhvati kralja objektivom i napravi dobru sliku za naslovnu stranu. I brzo je postavio aparat i aktivirao zapaljivu smesu ne bi li osvetlio prizor i dobio što bolju, što oštriju sliku.” On za trenutak ućuta, pogleda u opušak među prstima, pa ga nemarno ugasi na uglačanom drvetu naslona sedišta. „I to mi je i dohakalo”, nastavi on. „Blesak je uplašio zapregu kraljeve kočije i dok su kočijaši stigli da obuzdaju prva dva čilaša, ja sam dobio udarac kopitom u glavu. I to je poslednje čega se sećam. Onda sam se probudio ovde… u vozu. Sigurni ste da nećete?”

Mihailo ponovo odmahnu glavom, a Tankosić pripali sebi još jednu cigaretu.

„U kupeu do ovog?”, upita Mihailo.

„Molim?”, reče mladić, začkiljivši malo kroz plavičasti dim.

„Mislim… probudili ste se u kupeu do ovog? Iza ove pregrade?”

„Ne”, odgovori. Tankosić. „Probudio sam se u jednom od prednjih vagona. Onda sam pošao prema kraju kompozicije, ali sam ovde izgubio svaku volju za daljim traganjem. Ovde mi je konačno sve postalo jasno.”

„Ja nisam uspeo da otvorim vrata u dnu hodnika i pređem u sledeći vagon”, reče Mihailo.

„Onda je on poslednji.” Mladić pogleda kroz prozor u mrkli mrak. Odrazi njegovog i Mihailovog lika poigravali su u oknu kao duhovi. „Da li ste u vagonu zatekli još koga?”

„Dve devojčice i jednu staricu. Starija devojčica se probudila i rekla mi kako se zovu – Milica i Leposava Prijić. Onu staru ženu nisam imao srca da budim.”

„Prijić, kažete?, Da, sećam se i tog slučaja. Pisale su moje novine kratko o tome. Crticu samo. Ali, lepa je sahrana bila. Udavile su se u Savi, zajedno.”

Mihailo je zurio u mladića. Ovaj ga pogleda, pa odmahnu rukom. „Pomenuli ste nekakvu moju… nezgodu? “

Tankosić kratko odmahnu, sa gorkim osmehom. „Vašu smrt. Mi smo u vozu mrtvih, gospodine Rodiću. Maločas ste razgovarali s lešom one jadne devojčice. Baš kao i ja s nekoliko drugih svežih pokojnika u vagonima kroz koje sam prošao.”

„Ali… Kako je to moguće?” Tada se seti detinjih reči. „‘U 5 i 15 za Nekropolis.‘“

Tankosić podiže glavu i osmehnu se. „Da. Upravo tako.”

Mihailo zavrte glavom, odbijajući i dalje i samu pomisao na to.

„Zar se ne sećate dana kada su uveli tu liniju?”, upita ga mladić. „Proglasili su to krunom tehničkog i ekonomskog razvoja naše mlade države.” On nastavi izmenjenim glasom, kao da oponaša glas sa radija: „’Naša je zemlja pokazala da svojim razvojem nimalo ne zaostaje za drugim razvijenim jevropskim državama i razvoj naše Železničke kompanije dokaz je da je progres stigao i u Serbiju… Sada, kada je Beograd od negdašnje kasabe postao prava moderna prestonica, vozovi i železnički transport ljudi i robe omogućili su pravu eksploziju stanovništva. I šta je jedan od uzgrednih rezultata tog silnog doseljavanja iz svih krajeva zemlje na beogradsku kaldrmu? Pa, naravno, to da su nam groblja najedared postala pretesna! I zato je Železnička kompanija, u saradnji s mrežom pogrebnih zavoda, omogućila savremenom stanovniku našeg prestonog grada da svoje mrtve pokopa daleko izvan opštinskih atara, u miru i lepoti seoskih predela, ali da ipak do njih stiže brzo i bezbedno! Najnovije groblje koje može da primi – bez sve šale – čitavo stanovništvo naše zemlje, nazvano je Nekropolis, a voz koji tamo prevozi pokojnike polazi svakog radnog dana i subotom s glavne beogradske stanice u 5 i 15 ujutro!’“

Mihailo ga je posmatrao razrogačeno. U tišini koja je nastala, on se snebivljivo nakašlja, pa reče: „Ovaj… Ja se nikad nisam mnogo zanimao za železnicu.”

„E, pa možda je trebalo da se zanimate”, reče mladić pomalo osorno. „Uostalom, i špekulacije na berzi dosta zavise od prevoza robe, zar ne? Ali, sada sve to više nije ni najmanje važno. Važno je jedino to da smo se obojica našli na putu za grobnicu, iako tamo ne pripadamo.”

„Vas je udarac kopitom sigurno ošamutio toliko da ste zapali u stanje slično smrti”, reče Mihailo i zaklima žustro glavom, „a meni se to dogodilo kada sam probao taj prokleti novi prašak.” On naglo ustade i pridrža se za dovratak kako bi sačuvao ravnotežu: voz je upravo ušao u krivinu. „Moramo pronaći način da izađemo odavde!”

Mladić ga je nekoliko trenutaka gledao odozdo, a onda baci nedopušenu cigaretu na pod i zgazi je cipelom. „U pravu ste!”, uzviknu.

On žurno izađe na hodnik i Mihailo krenu za njim. Nije bio sasvim siguran šta Tankosić namerava da uradi, ali kada je video da mladić pozorno zagleda zid vagona iznad niza spoljnih prozora, shvatio je.

„Sigurnosna kočnica!”, uskliknu on. „Mora da postoji negde!”

„Tako je”, odvrati Tankosić. „To je jedini način da zaustavimo ovaj voz. Gde li je samo…”

On naglo stade pri kraju vagona, ispred poslednje pregrade u kompoziciji, pa pokaza prstom naviše. Mihailo mu priđe i zagleda se preko njegovog ramena. Ručica obojena u jarkocrveno visila je iznad zaključanih vrata koja se nisu mogla otvoriti iznutra. I ona je bila prekrivena paučinom.

Tankosić proguta knedlu i okrenu se prema starijem muškarcu. Mihailu se učini da je još više pobledeo ispod mrtvačke šminke.

„Spremni?”, upita ga mladić, jedva čujno.

Mihailo načas zatvori oči. Sve oko njega svelo se na postojane vibracije i zvuk točkova na šinama, kretanje kroz mrak. Nije želeo da se kreće kroz tminu, bespomoćan, zaboravljen, mrtav. Osećao je da mu krv struji kroz vene, osećao je bol u krstima i blagi pritisak u bešici, osećao je da steže štap svom snagom, snagom koju nijedan mrtvac nikada ne bi mogao da prizove u ukrućene, sasušene udove. On klimnu glavom.

Tankosić brzo posegnu, dograbi ručicu, stisnu zube i povuče iz petnih žila. Svet se pretvori u zaglušujući vrisak i Mihailo Rodić oseti da ga nevidljiva pesnica odiže sa poda da bi ga zavitlala hodnikom prema suprotnom kraju vagona. On pokuša da jekne, ali ne stiže. Udarac o čvrsti drveni zid zasu ga belim plamenom bola i on izgubi svest.

Prvo što je osetio kada je došao sebi bio je miris: slatkasti, otužni miris koji ga je nagnao da se zagrcne i pomeri glavu. Kolosalni bol sevnu mu istog trena između slepoočnica i on otvori oči.

Iznad sebe ugleda sivo, oblačno nebo. Seti se košmarnog noćnog putovanja i načas s olakšanjem pomisli da je sve to bilo puki san. Onda se pridiže na laktove i pogleda oko sebe.

Nije odmah uspeo da pojmi sliku koja se pred njim prostirala: ležao je na zaravnjenoj uzvisini pod musavim jutarnjim nebom, usred mnoštva nepomičnih tela uredno naslaganih pored šina na kojima je stajala kompozicija otvorenih teretnih vagona prikačenih za malu crnu lokomotivu. Šine su se pružale prema velikom zdanju udaljenom kilometar ili dva od mesta na kojem je ležao. Bila je to zgrada nalik na ciglanu, sa visokim dimnjakom koji je neumorno bljuvao crni dim u nebo, tako da se tamni pokrov polako spuštao unaokolo. Sve je bilo prekriveno finim sivim pepelom.

Tupo je posmatrao dva čoveka u suknenoj radničkoj odeći koji su bez žurbe podizali tela, jedno po jedno, i ubacivali ih u vagon koji je bio na redu. Još dvojica su stajala gore i slagala leševe kao trupce za potpalu. Mihailo shvati da su pokojnici ovde upravo to: hrana za plamen koji je bubnjao u utrobi građevine s dimnjakom. On pokuša da dozove nekoga od radnika obuzetih tim turobnim poslom, ali tada se iz reda poslaganih leševa začu slabašan povik.

Dvojica na zemlji prekinuše posao i okrenuše se prema mestu odakle se zvuk začuo.

„Hej!” Bleda ruka u pocepanom rukavu sakoa podiže se i malaksalo klonu natrag. „Ova… ovamo!”

Sada se i radnici na vagonu uspraviše i zagledaše tamo gde se jedno telo s mukom pridizalo iz mnoštva.

„Ž… živ sam! Ja sam živ!”

Bio je to Tankosić, Mihailov saputnik iz košmara koji se nikada nije okončao. Uspeo je da ustane i počeo da posrće prema radnicima koji su ga posmatrali.

Mladi novinar se nekoliko puta sapleo o ispružene ruke i noge pokojnika, razrušio par uredno složenih hrpica dragocenosti povađenih iz odeće mrtvih, a onda konačno stigao do najbližeg radnika i pao na kolena, obgrlivši ga oko nogu. Tihi zvuk nošen vetrom punim pepela bio je isprekidani Tankosićev jecaj.

Mihailo je nemo posmatrao kako se drugi radnik koji je stajao kraj vagona saginje i podiže nešto sa zemlje. Bio je to teški malj za rad na šinama i podbijanje železničkih pragova. Dok su se mladom novinaru ramena još tresla od plača olakšanja, radnik sa maljem mu priđe s leđa, a onaj prvi ga blago pomilova po glavi i ustuknu za korak.

„Voz u 5 i 15 za Nekropolis”, reče on razgovetno, „putnike prevozi samo u jednom smeru.”

Tankosić pogleda čoveka odozdo s nerazumevanjem. Tada drugi radnik zamahnu i malj pade.

Mihailo se istog trena okrenu od tog prizora i nekako uskobelja na noge. Svaki pokret izazivao je neizdrživ bol u njegovom ugruvanom telu. On panično pogleda unaokolo i tako uspravan opazi drugo zdanje, u udolini: široko i nisko, od tesanog kamena, podsećalo je na železničku stanicu. I zaista, čak i s tolike udaljenosti, jasno su se videla uklesana slova natpisa iznad velikog glavnog ulaza. Sa sedam ili osam strana blistave čelične šine vijugale su i završavale se u unutrašnjosti ogromnog zdanja nalik na niti čudovišne paukove mreže. A po jednom od koloseka od Nekropolisa upravo se udaljavao voz, crna kompozicija od tri vagona koje je vukla obla, sjajna lokomotiva čiji je lub podsećao na nekog debelog, samozadovoljnog insekta. Bez zvižduka, vraćao se prazan po nove desetine, hiljade, milione putnika.

„Hej!”, začu Mihailo povik iza sebe. To ga je primetio neki od radnika iz ove fabrike smrti, verovatno jedan od onih koji su stajali na vagonu. On izgubi snagu u nogama i pade na kolena, svestan da se žrvanj progresa i novoproglašeno božanstvo Reda Vožnje ne mogu zaustaviti beznačajnom činjenicom da je neko ko je proglašen mrtvim i odaslan na put bez povratka, zapravo živ.

Dok su mu se koraci približavali polako, bez nedolične žurbe, Mihailo još jednom pomisli na ženu i sina. Pre nego što malj fijukne, pre nego što stvari ponovo budu dovedene u red, kroz um mu sevnuše reči koje je maločas čuo, tako jednostavne, tako konačne, tako istinite. Bila je to uistinu vožnja samo u jednom smeru, vožnja do ishodišta svih drugih pruga, tu, pod tamnom skramom i naslagom pepela, vožnja do poslednje stanice, za koju su sve ostale bile samo usputne… a njegovo putovanje vozom u 5 i 15 za Nekropolis upravo je bilo završeno.