Goran Skrobonja: JOŠ JEDNO VEČE SA DŽERIJEM

Baš je u formi, pomislio sam kada su se završile reklame i kada se poznato lice pojavilo u svetlucavom plavom sjaju posred moje zamračene spavaće sobe. Dok se Džeri osmehivao publici u studiju i slušao njihovo skandiranje, zadovoljan skandaloznim gostima i gužvom koju su izazvali u prethodnom segmentu emisije, usne su mu se malčice krivile u onaj njegov poznati osmeh koji je nagoveštavao pravu poslasticu. Ispod tog osmeha pojavio se natpis: VARAO ME JE SA SVEMIRSKIM DROLJAMA! Zapitao sam se dokono na koliko jezika ta poruka sada zasipa naseljene delove galaksije i koliko različitih formi poprima Džerijev lik. Svaka razumna vrsta imala je svog Džerija i zastrašujuće moćne mašine Svemreže neumorno su modifikovale sve elemente emisije, prevodile ih u signale pogodne za kvantni prijem i razumevanje širom vasione. Gotovo automatski, posegnuo sam za sendvičem i odgrizao poveliko parče. Džerijevi gosti su u meni zbog nečega uvek izazivali apetit.

“A sada, dame i gospodo”, rekao je Džeri milijardama koje su gladno upijale svaki tik na njegovom licu, “ono što ste čekali već dugo – gosti kakve nemamo svaki put u emisiji. Molim vas da pozdravite” – tu se malo okrenuo i levom rukom pokazao na binu gde se nalazilo nekoliko praznih stolica – “gospođicu Deeejl Arrrrden!

Praćena gromoglasnim aplauzom, na pozornici koja je bila šturo opremljena nekolicinom stolica, pojavi se ženska figura odevena u tesno pripijeni triko i svetlucavi zlatni šorc. Bila je to dama u najboljim godinama, čija je crvenkastosmeđa kosa još imala bogati sjaj pod reflektorima studija, ali lice i vrat su joj pokazivali neizbrisive tragove godina – tačnije, vekova. Bacio sam pogled na kolone podataka koje su se nizale u vazduhu kraj slike i dokono primetio da gospođica Arden ima blizu osam stotina godina. Nikakvo čudo, onda, što ni nanoterapije nisu više mogle da prikriju ‘čaršave’ opuštene kože na njenim nadlakticama, niti celulit na još dopadljivim nogama.

“Dobro veče, Dejl”, reče Džeri sa prijatnim osmehom. “Kako se osećate večeras, ovde među nama?”

“O, izvanredno, Džeri”, zacvrktuta gošća, neprestano dobacujući poljupce publici u studiju koja se još nije sasvim primirila. “Moram da kažem da je ovo moja najdraža emisija u čitavoj vasoni!”

“Odlično, Džejn”, reče Džeri i ponovo se okrenu publici. “Ali, ovo veče ne bi bilo kompletno da sa nama nije i…” (dramatični tuš u zvučnoj pozadini) “…Flaš Gordon lično!

Snopovi reflektora obasjaše drugu stranu pozornice i tamo se pojavi krupni muškarac u kombinezonu i visokim čizmama. Publika podivlja i otegnuti zvižduci i podvriskivanje nastaviše se sve dok Džeri ne dade mig režiji da stavi stvari pod kontrolu.

Gordon je bio proćelav, zajapuren i pomalo otromboljen, sa izraženim pivskim stomakom i podvaljkom ispod nekada odlučne, lepo izvajane brade. Kada je podigao ruke da pozdravi obožavaoce, jasno su mu se videle velike tamne mrlje od znoja ispod pazuha.

“Svemirski pilot, naučnik, atleta… pa, bivši atleta, istraživač, državnik, heroj Mongoa, izbavitelj Kibernije i počasni građanin Arborije… Spisak bi mogao da ide unedogled”, preo je Džeri kao lukavi macan sa dva ukusna mišića među šapama. “Kaži mi, Flaše, kako se ti osećaš među nama? Ponovo u žiži javnosti?”

“Sjajno, Džeri, sjajno”, odgovori Flaš. Osmeh mu je bio toliko savršen da je morao da bude veštački. Zapitah se na trenutak kako li Flaš izgleda inteligentnim crvima iz kiselih okeana Kronije, ili nekom od nedokučivih, nevidljivih stvorenja iz Magelanovog oblaka, čiji je konzulat tek nedavno osnovan u sedištu Vaseljenske Skupštine. “Ali, moram da priznam”, nastavi svemirski junak, “da bih se mnogo bolje osećao da u istoj prostoriji sa mnom nije i ta kučka koja stoji iza tebe.”

Bio je to komentar koji je izazvao buru odobravanja; iako uvredljiv, termin koji je Flaš upotrebio bio je na granici dozvoljenog, tako da ga režija nije pokrila elektronskim piskom. Zavalio sam se udobnije i pripremio za poslastice koje će uslediti.

“Kučka? Kučka? Kako se samo usuđuješ!”

“Nego šta!” reče glasno Flaš klimajući glavom prema publici. “Bolje da si ostala sa Zarkovom! Ili ti možda njegova njegova pomagala više nisu dovoljna, pa si došla da se prisetiš šta je pravi muškarac?” Tu Flaš izazva urlike ushićenja u gledalištu načinivši nepristojni gest pred kamerama koje nisu stigle da se pomere na vreme i izbace ga iz kadra.

Dejl Arden pocrvene i ciknu, zapljusnuvši Džerijeve naočari pljuvačkom. “Kako se usuđuješ, ti (biip!) jedno! Ti si taj koji me je ostavio pred oltarom kao poslednji (biip!)! Pravi muškarac, nije nego! Niti jednom me nisi (biip!) na onim beskrajnim svemirskim putovanjima, a da nisam morala posle toga sama da se (biip!)!”

Flašov osmeh nestade kao izbrisan gumicom. “Ostavio te pred oltarom, ti (biip!) jedna? Šta si pa očekivala posle onoga što si radila sa Mingom i njegovom kćerkom? Centralna komanda mi je dostavila sve detalje! Prljava (biip!)!”

“Bila sam usamljena!” prosikta Dejl. “Dok si se ti (biip!) sa Svemirskim dečacima u onoj džungli! Misliš da nisam znala za to? Ceo (biip!) univerzum je znao!”

Sad je na Flaša došao red da zaspe Džerija pljuvačkom. Rulja u studiju već je bila u ekstazi. “To je bilo samo jednom! Stvari su se malo otele kontroli! Vili i Rej su počeli! Kako sam mogao da znam da Mikrob sve snima i da će Bum-Bum snimke ponuditi tabloidima?!”

“Vas dvoje očigledno imate nekih neizmirenih računa”, započe Džeri pomirljivo, ali Dejl ga odgurnu i jurnu noktima na Flašovo lice.

“Ti si običan (biip!) i (biip!)”, dreknu ocvala lepotica i zapara oronulom heroju duboku krvavu ogrebotinu po levom obrazu. Istog trena, niotkuda, na pozornici se pojaviše Džerijevi redari i pohitaše da razdvoje pomahnitali par. U neopisivoj gužvi koja je usledila, učini mi se da sam u pozadini primetio visoku priliku koja je neodlučno kročila iz tame pod sjaj reflektora, a onda brže-bolje šmugnula natrag. Zamrznuo sam taj deo slike, a onda ga malo vratio unazad, pa pustio ponovo, usporeno. Tako je, baš kao što sam i mislio, bio je to treći gost, glatko obrijane glave, istočnjačkih crta lica, sa tankim mandarinskim brkovima. Prijemnik mi je izbacio transkript onoga što je tajanstvena osoba – zapravo, davno svrgnuti imperator, danas poznati filosof i bonvivan Ming – promrmljala sebi u bradu: Koji me đavo terao da dolazim ovamo? Trebalo je da poslušam Fu Mančua, lepo me je upozorio…

Ponovo obratih pažnju na gužvu na pozornici: okružen snagatorima u crnom, Flaš Gordon je za trenutak bio ponovo ispunjen starim sjajem i energijom. Sa urlikom, u adrenalinskom naletu, razbacao je redare oko sebe kao krpene lutke i zamahnuo da ošamari Dejl, koja se izmakla iznenađujuće hitro, tako da je Flašova šaka ubistvenom silinom opaučila Džerija po licu, smrskala mu naočari i uterala mu krhotine stakla u očne jabučice. Džeri vrisnu i uhvati se za lice dok su mu između prstiju tekli potočići bele viskozne sluzi. Flaš sada nije mogao da se obuzda: on dohvati sirotog Džerija za ramena i zavitla ga u zid studija. Snaga udarca odvali do pola Džerijevu glavu sa ramena i gusti fluid šiknu napolje iz iskidanih zelenih i plavih cevčice koje su mu se zaklatile iz razjapljenog vrata. Dok su na pozornici nove kohorte redara u crnim majicama, sada naoružanih palicama za elektrošokove, obuzdavale i obarale podivljalog Gordona najpre na kolena, a zatim ničice na pod – uz kišu opakih šuteva svetlucavih čizama Dejl Arden upućenih u herojeve slabine, nasnimljeni Džerijev glas odjavljivao je emisiju: “Dragi gledaoci, ne propustite naše sledeće izdanje, gde nastavljamo da istražujemo svet intime slavnih ličnosti sa temom: MANDRAK I LOTAR – STVARNOST ILI ILUZIJA, te BETMEN I ROBIN – DANI “VESELOG” GOTAMA! Do tada, uživajte u programu naše mreže…”

Otkucao sam broj svoje kartice i šifru porudžbine, a onda isključio prijemnik i završio sendvič u tišini. Više nisam želeo da slušam larmu iz studija niti publiku koja je skandirala Džerijevo ime. Znao sam da će uspeti da ga poprave i vrate u top-formu do sledeće emisije, ali s obzirom na najavljene teme, nisam bio siguran da ću je odgledati. Umesto toga, pozabaviću se sa Dejl: iako ne baš u cvetu mladosti, još je bila parče i po. Čekale su me duge i vrele noći sa Svemrežinim Dejl-androidom koji se već morfovao u mojoj prijemnoj prostoriji. I znao sam da će biti o-ho-ho (biip!), (biip!), a možda – ako mi se posreći – i ozbiljne (biip!)

Štaviše, mogao bih odmah da krenem da je (biip!)… samo da dovršim ovo pivo.

Beograd, 30. april 2004.