(-) Odlomak prikaza objavljenog u časopisu Književna fantastika 4 (2017)

Piše: Nebojša Marić

U doba krize komparativne discipline i prodora zasebnih interdisciplinarnih polja, knjiga Frederika Džejmsona Arheologije budućnosti: Želja zvana utopija i druge naučne fantastike (Archaeologies of the Future: The Desire Called Utopia and Other Science Fictions, Verso 2007) na lak način miri neizmirljivo. S uporištem u tekstu, oslanjajući se na najbolje izdanke humanistike i nauke o književnosti (hermeneutika, marksistička kritika, close reading…), američki profesor preispituje motiv utopije, njegovo izvorno značenje, njegovo pojavljivanje i oblikovanje u SF literaturi i popularnoj kulturi XX veka, kao i njegov značaj za svet u kome danas živimo.

Stoga se ova knjiga može čitati na nekoliko nivoa: pre svega kao zapanjujuće iscrpna studija o žanrovskoj književnosti u XX veku (pri čemu Džejmson u kanonu istaknuto mesto daje istočnoevropskim piscima poput braće Strugacki i Stanislava Lema, čija dela tumači), zatim kao književnoteorijska rasprava o idejama engleskih romantičara, ruskih formalista, Todorova i dr., i na kraju, ali ne i najmanje važno, kao adornovska kritika stanja moderne leve ideje koja je digla ruke od velikih projekata i u mikropolitikama našla svoje polje delovanja. Ma o kojoj ravni da se radi, Džejmson se neprestano vraća Morovom pionirskom delu, koje, smatra on, krije sve buduće opasnosti i privlačnosti samog motiva utopije, kako u tekstu tako i u društvenoj stvarnosti.    

Ono što Džejmsona posebno zanima jeste analiza delovanja ideologije kroz narativne prakse i međusobni uticaji te dve ravni. Stoga su u knjizi dati iscrpni opisi socijalnih i ekonomskih ustrojstava država s obe strane nekadašnjeg Berlinskog zida, a najvažnijim delima antiutopije posvećena je posebna pažnja. Knjiga je podeljena u dve celine. U prvom delu, nazvanom Želja zvana utopija, preispituju se teorijski mehanizmi za analizu utopijske prakse i analiziraju konkretna dela, počevši od Utopije Tomasa Mora, dok drugi deo knjige, Granica do koje misao seže, predstavlja zbir eseja o naučnoj fantastici koje je autor objavio u poslednjih tridesetak godina.

Džejmson u svojoj analizi upošljava ranije ponuđene ideje za pristup delima SF žanra, a jedan od važnijih je svakako ’novum’ Darka Suvina – novi element koji menja kvazi-realistični koncept dat u delu. Takođe, suočen sa izazovima koje pred čitaoca stavlja utopijski tekst, počevši od Morove Utopije, koja u prvoj knjizi daje prikaz društva dok u drugoj pribavlja zasebna rešenja, on se u tumačenju oslanja na ideje preuzete iz književnosti i humanistike (Platon, Frojd, Bloh, Markuze), čija značenja kreativno proširuje shodno problemima svog istraživanja. Naročito mu je važna razrada Kolridžovog čuvenog para imaginacije i mašte – koja iz perspektive utopijske nauke oznаčava veliki sveprožimajući sistem (kontekst u kom živimo) i pojedinačni individualni impuls (svetonazor individue) – čiji se odnos, tvrdi Džejsmon, u utopiji vremenom izokrenuo i poprimio novi smisao, pošto je: „utopijska mašta unapred postavila i pretpostavila kapitalistički i socijalistički okvir; a centar teže utopijske građevine prenosi se na imaginaciju, koja neumorno počinje da razrađuje planove pomoću kojih se kapitalizam poboljšavao ili neutralizovao, ili se socijalizam izgrađivao u mislima.“

Sumirajući rezultate svog istraživanja iz prvog dela studije, Džejmson u eseju „Budućnost kao remećenje“ razmatra krizu utopije s kraja prošlog stoleća. Ovo kompleksno pitanje obuhvata kako krizu književnog žanra tako i krizu političkog projekta utopije. S jedne strane, on naglašava nemogućnost njenog daljeg razvoja u eri tzv. postmodernosti, budući da je reč o „vrsti ciničnog uma“ čiji relativizam nudi mnoštvo stajališta, istovremeno neprestano podrivajući njihovu verodostojnost. Napominjući da je, usled delovanja ironijskog impulsa, već u modernizmu utopijski tekst došao do tačke u kojoj je oblik postao sadržaj, odnosno u kojoj je utopijska želja preokrenuta u „samu želju da se želi“, Džejmson u postmodernizmu nalazi negativnu tendenciju apsolutne formalizacije tog procesa. (…)