“Moja je slika objavljena javno
a ja sam ipak ostao nevidljiv.
Rasprodat sam na licitaciji,
zaradio je slikar – gospodin.
Vi gledate negdje moje oči u magli, prilazite k meni samo kroz tamu, nazire se tijelo oronulo u magli čudan me umjetnik drži u ramu.
(U usta mu jebem mamu!)
Moja je slika objavljena javno, a vi gledate samo u oči. Promotrite malo organe moje, Ne poznajete tijelo što mene rodi.”
– Satan Panonski
Najzad, dočekao sam da se vratim u Beograd.
Trudio sam se da uopšte ne pomišljam na činjenicu da ću, po završetku leta, ponovo otići u Pariz. Druga godina studija bila je još daleko. Iz glave sam izbacio ekonomski menadžment, na koga me je otac nagovorio, ne bi li me spasao od mojih “bezumnih slikarskih zabluda”.
Rastrčao sam se po rodnom gradu sa rođacima i prijateljima na koje sam tamo stalno mislio. Najviše sam se radovao što ću ponovo videti Peđu, druga iz škole slikanja “Paleta”. Jedino se sa njim nisam čuo tokom cele godine – Peđa nije podnosio telefonske razgovore. Mada nisam mogao da budem sasvim siguran (sa Peđom nikad niste bili načisto!), verovao sam da i on jedva čeka naš ponovni suret. Kada sam odlazio u Francusku, osećao sam da ću mu nedostajati. Njega su svi mahom izbegavali i ja sam bio jedini koji je redovno izlazio sa njim. Mada su neki govorili da to radim samo iz “sažaljenja prema tom ludaku”, istina je bila da mi je Peđino društvo prijalo više nego bilo koga drugog iz “Palete”. I ne samo odatle. Nikada nisam mogao tačno da kažem šta me to privlači Peđi, ali znao sam da je on sve ono što bih ja želeo da budem a nikada neću biti.
U Beogradu me je, između ostalog, dočekala prašina dignuta oko Peđine prve izložbe slika, na koju sam zakasnio nešto više od nedelju dana. To, naravno, nije bila bilo kakva, već genijalna izložba. No, ona nije zainteresovala samo umetničke duše. Na svakom koraku mogao sam da čujem da ljudi pričaju o tim slikama. Glasine su govorile da nisu obične, ovozemaljske; da imaju čudan, hipnotički uticaj na posmatrača, uvlače ga u sebe, kao da boluje od Stendalovog sindroma. Zahvaljujući Peđi, sve dnevne novine počele su tih dana da liče na “Treće oko”.
Osim toga, svedočili su mi da je Peđa već potpuno pošandrcao i načisto zastranio. Prisećajući se tih priča sada, dok sam hitao da se nađem sa njim, mislio sam da su to uobičajena preterivanja.
No, kada sam ugledao druga, jedva sam poverovao svojim očima. Zapravo, najpre sam prošao pored mršave prilike, ne shvatajući da je to Peđa. Tek kada mi se obratio sa: “Stefane”, okrenuo sam se i shvatio ko je vlasnik tog isušenog lica.
“Peđa, to si ti…”, rekoh.
“Aha”, odgovorio je, uz osmeh od koga sam se naježio. Šta bi od čoveka, proletelo mi je kroz glavu.
Pozdravili smo se i otišli u kafanu. Tek kad smo ušli u dobro osvetljenu prostoriju i seli za sto, bolje sam osmotrio Peđu. Nije mu više bilo rumenila na licu. Koža mu je bila bela kao kreč, ako izuzmemo crne kolutove oko upalih očiju. Jagodice su pretile da probiju fasadu.
Razgovor je u početku ličio na mnoge koje sam prethodnih dana vodio. Smenjivali su se utisci iz Francuske sa beogradskim pričama. Red Pariza – red Beograda.
Kako su krigle sustizale jedna drugu, sve jače sam želeo da prokljuvim zbog čega Peđu zatičem u ovakvom izdanju. No, on se uvek sporo otvarao čak i preda mnom.
“Vidim da te interesuje šta je sa mnom…”, izgovorio je najzad, smejuljeći se uz tikove koje nisam imao u sećanju na starog Peđu.
“Pa… da…”
“Vidiš, nije ni meni sasvim jasno. Ali, nazirem da je sve počelo da se ubrzava posle Sonje. Sećaš se Sonje?”
“Naravno…” Sećao sam se da Peđu zahvaljujući vezi sa Sonjom nisu smatrali potpuno neuračunljivim. Ona je za njega bila neka vrsta ljudskog akreditiva. Kao doktorica Skali za inspektora Moldera. Mada je čudak, imao je nju, koja ga je povezivala sa svetom normalnih.
“Čini mi se da je od našeg raskida sve ubrzano krenulo. Ali, verovatno je sve trajalo veoma dugo, a da ja nisam bio svestan… Tek skoro sam počeo da shvatam. Evo, pokušaću da ti objasnim…”
* * *
Sonja je bila prva ženska koja je dugo trpela Peđu.
I mada su se meseci ređali, ona nije davala znake da će se to promeniti. Ipak, još od prvih dana veze, Peđa je počeo da razmišlja kako bi Sonja mogla da ga ostavi. U početku, bilo mu je lako da pobegne od takvih misli. No, kako je vreme prolazilo, shvatao je da više ni ne želi da od njih beži. Danima je u glavi slikao scene njihovog poslednjeg razgovora. Smislio je mnoštvo različitih reči kojima bi ona mogla da okonča njihove odnose i vrati ga u usamljenost. I mada bi se stresao kad god bi u mislima sproveo takvu igru, redovno ju je iznova sprovodio.
Zatim bi počeo da zamišlja sebe nakon toga. Sve ga je više tištilo to što može samo da pretpostavi kako će se onda osećati. Najzad, nakon četrnaest meseci, zaključio je da to mora što pre da iskusi…
“Da. Prevario sam te”, ponovio je.
Sonja je i dalje samo ćutala i zurila u Peđu podignutih obrva.
“Ni sam još ne mogu da poverujem da sam to uradio. Nisam čak ni bio pijan, a ni ta devojka nije bila neka koju sam dugo želeo. Tek sam je prekjuče upoznao…” Uzdahnuo je. “Ne znam da li ću moći sam sebi da oprostim…” Ispio je pivo iz konzerve do kraja i pomislio: valjda sam uverljiv. Ako Sonja pomisli da se šali, moraće da smisli nov način da je izazove da ga ispsuje, ošamari i kaže mu zbogom. Znao je da mora da napravi neko sranje. Sve mu je neverovatnije delovalo da će u skorije vreme kraj da nastupi spontano. Ipak, i poslednje tračke sumnje terao je izraz na Sonjinom licu. Oči su joj se polako sužavale dok se Peđa nije ukočio zbog oštrine njenog pogleda. Pomalo je podrhtavala a usne su joj se krivile na dole.
“Đubre!”, dreknu najzad i ustade. Unese mu se u lice, prosikta “Jadan si” i ode brzim koracima.
Poželeo je da skoči za njom i kaže joj da je sve laž. Ipak, samo je ustao sa klupe i pošao na drugu stranu.
Stigavši kući, legao je na krevet i dugo zurio u tavanicu. Kada je pao mrak, nije palio svetlo.
Grudi mu je pritiskalo sećanje na stepenište na kome ju je prvi put poljubio. U utrobi je nastupilo komešanje, koje će u nastupajućem periodu sve bolje upoznavati. Pripisao ga je čamcima koje su često zagrljeni posmatrali. Oni su mu cepali creva i nastavljali ka guši, praveći razdor između plućnih krila. Mogao je ponovo da oseti njen ugriz na vratu. Sada je bio bolniji, kidao je kožu i meso. Njeni nožni prsti ispunjavali su mu nozdrve. Mirisali su na malinu. Svi njeni mladeži, povezani u mrežu, obmotavali su mu glavu i stezali sve jače. Pritisak se tek za nijansu smanjivao kad bi mu grunule suze…
Narednih dana, upriličio je sebi šetnje po svim mestima na kojima je sa njom provodio vreme: klupa kraj reke, na kojoj ju je prvi put njušio (Mirišeš na malinu. – Ti si lud. Kakva malina?!); ulice kojima su šetali; drveće čijeg se polena plašio tog proleća tokom kojeg su se upoznavali; parkovi u kojima su se smejali nespretnoj deci…
* * *
“Pomislio sam, bar milion puta da mi baš i nije trebalo da sebi tako smestim, ali sam naknadno skontao da sam to zaista morao da uradim… Baš kao što sam morao i kasnije sve da radim onako kako sam radio… To, u neku ruku, i nije bila stvar mog izbora…”, Peđa ispi nekoliko gutljaja piva pa nastavi. “Iako sam se milion puta pokajao, ubrzo se pojavio sasvim novi problem. Jednog dana, shvatio sam da ni čamci, ni mladeži, ni miris maline, ni sve ulice, klupe, parkovi i drveće više u meni ne izazivaju ono što su izazivali u početku… Tada mi je izgledalo da je to dobro…
Prošlo je nekoliko nedelja, kada sam napravio sledeći značajan korak…”
* * *
Tog dana, pilo mu se od jutra. Posle doručka, ščepao je flašu rakije i počeo da nasipa i prazni čašicu. Kada je došlo vreme da pođe na fakultet, osećao je kako mu alkohol ulazi u krv. Razum mu je bio još bistar, ali svestan da uskoro takav više neće biti. Nalagao je Peđi da ode među kolege, bez obzira na stanje u koje će uskoro dospeti. Baš zbog tog stanja.
Stigao je dvadesetak minuta pre početka predavanja. Odmah je odlučio da ih provede ispijajući pivo ispred dragstora. Prijalo mu je, kao da je hladilo uzavrelu rakiju u njemu, pa nije mogao da ne uzme još jedno. Kada je stigao do polovine flaše, setio se vremena, fakulteta, predavanja, profesora… Ispio je na brzinu i vratio flašu. Pohitao je da pređe ulicu, kad je sve zaglušila sirena i škripa kočnica autobusa. Ne znajući još šta ga je snašlo, pretrčao je kolovoz.
Tek onda se osvrnuo i, pomalo se klateći, začkiljio ka vozilima koja su tutnjala iza njega. Kanda sam mogao da poginem, sinulo mu je u glavi.
Tek što je nastavio da hoda, nogu mu je, usmesto ravnog asfalta, dočekala rupa. Koraknuo je drugom, ali kada je hteo da iskorači iz rupe, patika mu je zakačila ivicu. Zaneo se i ramenom udario banderu, da bi se potom strovalio u baru pored trotoara. Ustao je i shvatio da se sa njega cede voda i blato.
Bolje bi bilo da odem kući, pomislio je. Umesto toga, nastavio je ka fakultetu. Ušao je u zgradu i dogegao se do slušaonice, praćen začuđenim pogledima. Naglo je otvorio vrata, isuviše snažno se oslonivši na kvaku, tako da su ona odletela pred njim i zakucala se u zid. Strovalio se na pod a posuli su ga komadići prozorčeta sa vrata. Studenti zažamoriše, uz poneki kikot. Profesor je bio zabezeknut.
Peđa ustade i dreknu na njega: “Evo, stigao sam na vaše predavanje, nadam se da me primate! Jesam malo prljav, ali šta ćete…” Zaklatio se ka sedištima, dok mu je polurazumljivo izbijalo iz usta: “Kolegama neće smetati…”
“Smesta napustite slušaonicu!”
Ova rečenica nije dospela do Peđe. U tom trenutku, on je leteo pod noge studentkinja iz prvog reda.
Kada je dospeo tamo, nije više mogao da ustane, te su ga ubrzo izneli.
* * *
“Zabranili su mi da izađem na bilo koji ispit do kraja godine. Ali, ja sam nekako osećao da se nikada neću ni vraćati na fakultet. Sve što se tih dana odigralo tamo, nije me preterano uzbudilo. Svi su me gledali kao totalnu budalu, ali to nije bila neka naročita promena. To je tako bilo od samog početka. Pogotovo otkad više nisam bio sa Sonjom… Ali, roditelji…”, Peđa je uzdahnuo. “Jadni ljudi nisu očekivali od mene tako nešto…”
“Kako su reagovali?”, upitao sam ga.
“Hm… U početku su bili toliko zatečeni onim što se desilo, da nisu ni stigli da urade bilo šta… A kasnije… Počeli su da pokušavaju da razgovaraju sa mnom. Ćale je počeo često da priča onako… uopšteno o životu. Valjda je mislio da je propustio nešto u vaspitavanju… Majka me je zapitkivala imam li neki problem, šta mi se dešava i tako to… Uglavnom, nisam znao šta da odgovorim… Ni ja nisam znao zašto sam uradio to što sam uradio. Sećam se kako je jednom peglala veš i rekla: Toneš u alkohol, toneš u fantaziju, toneš u crnilo. Ne znam kako da ti pomognem.” Peđa se nasmeja pa nastavi: ”Gledao sam ih svakodnevno utučene i znao da sam ja za to kriv. I onda sam se trudio da što manje budem u stanu. Uglavnom sam se smucao po kraju. Bilo je tu dosta dragstora pred kojima sam pijančio. Retko sam se vraćao kući trezan… A tamo bi me čekao ćale, koji je počeo da me ubeđuje da nađem posao…”
* * *
“Učini nešto sa svojim životom. Samo gluvariš i pijančiš.”
Peđa je skočio iz fotelje, bacio daljinski od televizora i bez reči izašao iz stana. Naslonio je čelo na vrata lifta. Hladni metal mu se urezao u kožu. U stomaku je osećao šta čini ocu. I mada je povremeno pomišljao da ga posluša, sve mu je jasnije bivalo da ne može da se odrekne tog kovitlanja u utrobi.
Izašao je iz zgrade i uputio se ka dragstoru “Narcis”.
Tih dana malo je bolje upoznao komšiluk. Zapravo, onaj deo komšiluka koji je voleo dobru kapljicu. Najviše se zbližio sa Zvekijem, redovnom mušterijom “Narcisa”, propalim studentom, propalim porodičnim čovekom i vlasnikom propalog privatnog preduzeća. Zveki je uvek bio spreman da pažljivo sluša Peđu.
I sada je bio ispred “Narcisa”.
“Gde si, mali!”, viknu kad ga ugleda. “Devojčice, otvori još jednog ‘jelenka’.”
“Zdravo, Zveki.”
“Šta si opet obesio nos? Matori te zajebava, je li?”
“Aha.”
Peđa dobi svoje pivo i kucnu se sa Zvekijem. Ispivši nekoliko gutljaja, znao je da će uskoro završiti u Zvekijevom stanu. Nakon nekoliko nedelja poznanstva, pijančenja započeta ispred “Narcisa”, nastavljali su tamo.
* * *
“Dragan Zvekić Zveki. Sila od čoveka”, govorio je Peđa.
“Zvuči k’o neki turbo-folker”, primetio sam.
“Poznavali smo se tek dva meseca, kada mi je dao ključ od svog stana i dozvolio mi da u jednu sobu donesem slikarski pribor. On često putuje, pa se dešava da mu stan bude dugo prazan – po nekoliko nedelja – a meni je postalo mrsko da idem u “Paletu” jer tamo moram da radim zajedno sa ostalima… Hteo sam da slikam tih dana, ali prošli su meseci a da ništa nisam uradio…”
* * *
“Znaš, mali, meni i nije baš jasno što si ti toliko dešperantan”, govorio je Zveki. “Gledam te i slušam, stalno si ubedačen. Znaš li ti šta te sve još čeka u životu?”
Peđa je sa fotelje značajno ukrstio očima ka Zvekiju. “Pa, nisz… Ni ja ne zmn…”, pokušavao je da sklopi rečenicu. Kako mu nije išlo, zagledao se u jednu tačku. Pokušao je da najpre odabere i poređa reči u glavi, pre nego što ih ispostavi sagovorniku. No, u glavi više nije bilo reči. Postojao je samo haos. Peđa je zažmurio i glava mu je uskoro klonula na rame. Ruka mu je mlitavo pala sa naslona fotelje i oborila pivo koje je bilo na podu.
“Mali, jebote, usvinji mi tepih…”, promrmljao je Zveki uz osmeh. Ustao je, pokrio Peđu ćebetom i otišao u spavaću sobu.
Peđa se probudio sutra oko podne. Glava mu je pucala. Najpre je otišao do kuhinje i iskapio nekoliko čaša vode. Na frižideru je bila prikačena poruka:
Mali, otišo sam nešto da šljakam u Pančevu, neću biti tu nekoliko dana. Viđamo se.
Zveki
PS: Ostavio sam ti malo salame u frizu da doručkuješ
Malo je kolao po stanu, dok je u glavi izvrtao i sa svih strana zagledao činjenicu da je prespavao kod Zvekija. Bio je to prvi put da mu se to dogodilo.
Setio se roditelja i brzo pošao ka vratima. No, pre nego što je do njih stigao, zaustavio se pred ogledalom u predsoblju. Pogledao je odraz, a onda se odvukao natrag do fotelje i ponovo se zavalio u nju.
Kasnije, otišao je u sobu u kojoj mu je bio pribor. Dugo je posmatrao potpuno belo platno.
Kući je krenuo tek uveče.
Ušao je u zgradu i stao da sačeka lift. Pozdravio je komšiju koji je već stajao pred metalnim vratima, ali mu ovaj nije odgovorio. Samo ga je popreko posmatrao nekoliko trenutaka a onda otišao stepenicama. Gledajući za njim, Peđa se pitao šta mu je. Kada je lift stigao, slegao je ramenima i ušao.
Izašavši na svom spratu, zatekao je ujaka kako izlazi iz stana. Kada je ugledao Peđu, kao da se zaledio.
“Zdravo”, izgovori Peđa promuklo.
Izgledalo je kao da ujak želi da mu odgovori, ali mu ne uspeva. Najzad se trgnuo, okrenuo se i ponovo ušao u stan. “Milice, evo Peđe!”
Ušavši polako za njim, Peđa je ugledao majku u suzama. “Gde si ti?!” Pala je na kolena, jecajući. “Gde si tiiiiiii?!”
Peđa je stajao kao ukopan. Ujak je podizao majku, tešeći je: “Hajde, sekice… Hajde, ustani.” Smestio ju je na kauč, a onda se okrenuo ka Peđi. “Otac ti je jutros dobio infarkt. Sad smo se vratili iz bolnice.”
Peđi je podrhtavala vilica. Pokrenuo je klecava kolena i pošao ka majci. Na pola puta je stao, okrenuo se i istrčao iz stana. Sleteo je niz stepenice u jednoj sekundi, činilo mu se. Istrčao je iz zgrade i pojurio ulicom, dok su mu se suze slivale niz lice.
Nakon nekoliko minuta, uleteo je u Zvekijev stan. Čučnuo je, stežući glavu šakama. U stomaku je kovitlalo jače nego u poslednjih nekoliko meseci zajedno. Jače nego ikad. Postalo je opipljivo: Peđa je osećao izbočine kada je prislanjao šaku na stomak. Neko vreme je samo ležao povremeno se trzajući. Osećao je kako mu znoj izbija iz svih pora. Kada je počeo da kaplje na pod, shvatio je da to, zapravo, nije znoj, već smeđa tečnost. Pritisak u utrobi postajao je neizdrživ. Podigao se na šake i kolena i rastrgavši košulju oslobodio stomak. Napregnuo se. Kroz kožu oko pupka počeli su da šikljaju jači mlazevi. Pravili su sve veću baru na parketu. Pošto se više minuta naprezao, Peđa se osetio kao prazna ljuštura.
Iscedak je počeo da se komeša na podu. Barice i kapi, odbegle od velike lokve, skupljale su se u tečnu površ, koja se zgušnjavala. Nekoliko minuta je bubrila dok nije poprimila obličje nalik ljudskom.
* * *
“Čekaj, čekaj, to si sanjao?”, prekinuo sam Peđu.
“Ne! Nisam sanjao, to se dogodilo”, trgnuo se, sa mešavinom ljutnje i uvređenosti. Sjaj u njegovim očima govorio mi je da veruje u sve što je izgovorio.
“Hoćeš da kažeš da se to… nešto iscedilo iz tebe i…”
“Da, da! Hajde, pokazaću ti kad mi ne veruješ.” Bacivši nekoliko novčanica na sto, Peđa je ustao i pokazao mi da učinim isto. “Idemo!”
Sedeo sam i posmatrao njegovo lice puno iščekivanja.
“Hajde, bre, šta čekaš”, viknuo je i ja zaključih da će bolje biti da uradim po njegovom. Ustao sam i pošao za njim.
“Ovuda”, govorio je ushićeno, “stižemo za desetak minuta. Zveki nije u gradu, pa ćeš imati priliku da vidiš ko radi za mene.”
Kako smo se približavali Zvekijevom stanu, Peđa je sve više skakutao. Najednom, shvatio sam da je i meni nametnuo isti ritam. Kad smo već bili ispred vrata, kroz glavu mi je proletelo da Peđa, ma koliko uvrnut bio, nikad nije lagao niti zbijao čudne šale. Šta, zapravo, hoće da mi pokaže?
Prošli smo kroz zamračeno predsoblje ka sobi iza čijih je otškrinutih vrata dopirala svetlost. Peđa ih je odgurnuo i povukao me za ruku. “Uđi, pogledaj.”
Pred slikarskim platnom stajalo je nešto što je ličilo na truplo od blata obdareno ljudskim udovima. Jednom od tih izraslina povlačilo je četkicu po platnu.
“Za nekoliko meseci, možda ću imati novu izložbu…”, cerekao se Peđa. Prišao je stvorenju i počeo da mu liže leđa. Šakama je masirao mesta gde su delići mase počeli da se slivaju niz telo kao da se tope.
Ne znam koliko je vremena prošlo pre nego što sam uspeo da skrenem pogled sa stvorenja i nastajućeg dela. Osvrnuo sam se po sobi i video da je nekoliko slika već bilo završeno. Neke su bile poređane po podu, a neke okačene na zidove. Posmatrajući ih, zaboravio sam na stvorenje i Peđu. Napustio sam stan Dragana Zvekića Zvekija i preselio se u slike. Potonuo sam u jednu da bih neprimetno nastavio da ponirem u drugu, kao da nisu ni bile na različitim platnima. Zenice su mi se stopile sa bojama, a sva ostala čula se umrtvila…
Iz sveta kakav nikada ne bih mogao da stvorim, trgnu me Peđa:
“Hej! Hej!” Okrenuo sam se ka njemu i primetio da mi drmusa ruku. Imao je izraz lica kao da se nečega iznenada setio. “Nemoj nikome da pričaš o ovome, molim te.”
“Neću”, odgovorio sam tiho posle kratke pauze.
Peđa uzdahnu i reče namrgođen, gledajući u stranu: “Ne znam kako bi Zveki reagovao kada bi saznao.”
Učinilo mi se da se Peđa, sada kad je pivo izvetrilo, pomalo kajao što mi je otkrio tajnu. Poželeo sam da ga uverim da nikome neću reći šta sam video. Taman sam zaustio, kada se začulo škljocanje brave i otvaranje ulaznih vrata.
Peđa se skamenio. “Zveki”, prošaputao je. “Jebote, trebalo je da se vrati tek sutra… Idi, zaustavi ga, ne daj mu da uđe ovamo. Idi, brzo”, siktao je, gurajući me u predsoblje.
Tamo sam ugledao sredovečnog čoveka koji se izuvao, zviždučući neku poznatu melodiju.
“D… dobro veče…”, procedio sam, “Vi ste sigurno Zveki…”
“Taj sam, nego koji, he he he. A konj si ti?”
“Ja sam Stefan, Peđin drug.”
“Taj ima i neke drugove, he he. Ko bi rek’o…” Zveki je ustao i rukovao se sa mnom. “Imate li vi momci neko pivce? Crkoh od žeđi.”
“Ovaj… nemamo. Ja sam samo došao da vidim kako Peđa slika…”
“Aha… Gde je mazalo?”, izgovorio je Zveki i pošao ka sobi.
“Ne! Nemojte…”, zaustavio sam ga. Zveki me je pogledao, očekujući da objasnim. “Ovaj… Peđa se zaneo pa ne bi baš valjalo da ga ometamo.”
“Ma, ne beri brigu, samo da ga pozdravim.”
“Ali, čekajte…”
Zveki me odgurnu i kroči u sobu. Preko njegovog ramena, tamo videh Peđu, golog do pojasa, stomakom priljubljenog uz čovekoliku smeđu masu. Leđa stvorenja su se topila a Peđin stomak je upijao. Usta čudovišta pomerala su se bez glasa.
“Ne! Ne želim da znam…” Zveki je uzmicao ka predsoblju. “Gubi se iz mog stana! Čudovište!”
Kada je najzad izašao iz sobe, naslonio se na zid, drhteći. Znoj mu je brzo orosio lice. Potom, sede na pod. Nije mi padalo na pamet šta bih mogao da uradim.
Ubrzo, Peđa je izašao iz sobe sa torbom punom boja i četkica. “Oćeš da mi pomogneš sa slikama i štafelajem”, obratio mi se i spustio ključ na policu sa obućom. Kada smo ušli u sobu, tamo više nije bilo stvorenja.
Dok smo se spremali da odemo, Zveki je samo zurio u pod. Kada smo najzad izašli iz stana, čuli smo da zaključava vrata.
Izašli smo pred zgradu, tegleći platna i ostale drangulije. Seli smo na stepenište ulaza i neko vreme proveli ćuteći. Uspeo sam da se obema nogama vratim u stvarni svet i upitam Peđu:
“Šta ćeš sad?”
“Ne znam.”
Koji drugi odgovor sam i mogao da očekujem od te pogrbljene prilike, koja nije odvajala pogled sa asfalta. Posmatrajući umršenu masnu kosu, nad bledim licem nabranih obrva, osetio sam veću naklonost prema Peđi nego ikad do tad; prema ikome. Shvatio sam da izaziva u meni sreću kakvu nikada nisam osetio. Iznenada, postalo mi je jasno šta želim i šta treba da učinim. Tada nisam ni slutio kakav ću ovisnik postati.
“Moji imaju vikendicu u blizini grada”, izgovorio sam. “Garaža je uvek prazna…”
* * *
Sada sam u vikendici. Došao sam u kuhinju da nešto prezalogajim a onda ću opet u garažu. Prošlo je oko sat vremena od kako sam iz nje izašao pa mi je mozak već neko vreme bistar.
Nakratko mi na pamet padaju otac i majka. Već su sasvim pošizeli. Od poslednjih četrdesetak dana, proveo sam ovde sa Peđom više od trideset.
Zapravo, nisam ni provodio vreme sa Peđom. Stalno sam bio u slikama. Ima li na svetu lepšeg mesta?! Sumnjam!
Imali smo sreće da niko nije saznao gde se nalazimo, tako da je stvor radio neprekidno. Broj gotovih dela postao je dvocifren. Ne znam tačno koji. Ko će još da se zamajava brojanjem. Kad pogledam neku od tih slika, bolje reći – uronim u nju, takva bezvezna pitanja iščile iz glave. I kad bih hteo, ne znam da li bih mogao da ih brojim. Sve one kao da se stapaju u nekakvu celinu. Kao da prolazim kroz beskrajnu, prijatnu maglu, nazirem u njoj nečije oči – ne znam čije: Peđine? Stvorove? Moje? – i oko njih oronulo telo, privlačno i trulo, koje me vodi tim putevima bez kraja, iz slike u sliku, i rasipa naokolo svoje organe…
Dok sedim ovde i žvaćem polako mesni narezak – Kada sam poslednji put jeo? Juče ili prekjuče? Koji je uopšte dan? – nešto pokušava da me kopka. Prikradaju mi se reči: Pariz… Francuska… fakultet… Poslednjih nekoliko dana sve češće me spopadaju. Čim izađem iz garaže. Te reči mirišu na kraj leta. Na putovanje, odlazak… Odvajanje.
Kako ću se odvojiti od… Ne, ne! Ne želim da idem, ne želim da idem, neću da idem… Neću ići… Nikud ja neću ići…….
