Esad Jakupović:
SVET NAUČNE FANTASTIKE
Kakav je to fenomen, taj čudesni žanr kome mnogi odriču umetničke pretenzije, uplašeni valjda njegovom popularnošću i njegovim obiljem? Tradicija priča o čudesnim događajima u nepoznatim i čarobnim krajevima stara je koliko i čovek. Kada se, u novije vreme, orgnula i naučnim – prerasla je u naučnu fantastiku, ono što danas obeležavamo sa SF. Teško je reći koliko je SF stara. Još je pisac „Istinitih priča“ (160. godine), Lukijan iz Samosate, u svojim antičkim pripovetkama spojio društveno i prirodno-naučno okvirima fantatike. Međutim, ako mislimo na ono što danas nazivamo naučnom fantastikom, onda moramo imati u vidu da su prve nauke, u današnjem smislu, konstituisane u četiri poslednja veka. Tako gledano, SF možemo smatrati najmlađim književnim rodom. U svakom slučaju, u ovom svetu, novom i punom suprotnosti, ona je priznat književni rod.
Izgleda čudno, ali mada se štampa vrlo mnogo SF dela (samo u Americi pojavljuje se godišnje preko 120 novih naslova), o samoj naučnoj fantastici nije mnogo pisano. Većina takvih napisa pojavljuje se u časopisima koji objavljuju SF priče (u Americi, na primer, štampa se preko 50 takvih časopisa).
Koliko god korene SF možemo tražiti u naučno-popularnoj literaturi (vrlo veliki broj knjiga o nauci i tehnici) i romanima o naučnicima, isto toliko ih možemo tražiti u nenaučnoj fantastici (Nikolaj Gogolj, Filip David), socijalno-filozofskim romanima i satiri. Izrasla iz njih, SF je zadržala elemente svakog, ali i izgradila vlastiti put.
PODELA SF
I pored razlika u pogledu izabiranja tema i ideja, ipak se može izvršiti izvesna, opšte-prihvaćena podela takvih dela:
1. Fantastična saznanja su najbliža naučno-popularnoj literaturi. Ovakva dela zanimljivom pričom jačaju interesovanje za nauku. Izlaganje mora biti naučno i uokvireno fantastikom, zanimljivo i pregledno. Likovi su jednostavni i među njime ne dolazi do sukoba. Junaci su često – deca.
2. Avanturistička fantastika mora čitaoca zainteresovati herojskim delima svojih junaka i dati primere dostojne oponašanja. Junaci su potpuni, srećni, bez suprotnosti i kolebanja, spremni da se kao istraživači upuste u bezbroj avantura. Na Zapadu je ova vrsta SF najraširenija. Na žalost, tamo se izrodila u do kraja komercijalizovanu i jeftinoj zabavi namenjenu, ružnu i banalnu SF, punu čudovišta, nadljudskih i neljudskih bića, nakaza i zločinaca.
3. Mašta o ciljevima traga za mogućim ljudskim putevima u budućnosti, izmišlja pronalaske potrebne ljudima i ukazuje na njihovu korisnost za čovečanstvo. Ciljevi moraju biti veliki i privlačni. Međutim, ova oblast SF ne govori o načinu kojim se takvi ciljevi mogu ostvariti.
4. Nove ideje već objašnjavaju kako se postavljeni ciljevi mogu ostvariti. Ponekad ukazuju i na sasvim nove ciljeve, objašnjavajući i način njihovog ostvarivanja. Sadržina je obično podređena ideji. Lica su najčešće naučnici i izumitelji, i slušaoci kojima oni objašnjavaju svoja razmišljanja.
5. Mašta o pronalascima privlači romantikom svakodnevnog rada, pričajući o radu istraživačća, graditelja i naučnika. Ovakvo pisanje zahteva poznavanje nauke i tehnike, tehnoloških procesa i fiziologije rada. Radnja se često dešava u budućnosti i priča o dalekim ciljevima, kao da su već dostignuti. Laboratorije su vrlo omiljeno mesto radnje.
6. Tehnika budućnosti zahteva znalačko pisanje o tehnici i tačno izlaganje ideja naučnika.
7. Psihološka fantastika prikazuje unutrašnji svet čoveka postavljenog u neobične prilike. Prožeta je dubokim analiziranjem karaktera. Autor mora da poznaje psihologiju i vrši posmatranje ljudi.
8. Satirična fantastika razgolićuje i ismejava nazadnog čoveka i nazadno društvo. Ona teži preuveličavanju, da bi tako lakše ukazala na ono što ne valja. Veoma je omiljena u Sovjetskom Savezu.
9. Antiutopija kritikuje štetne tendencije društva, nauke i fantastike. Često ima oblik parodije. Takođe teži uopštavanju i preuveličavanju.
10. Utopija priča o prekrasnom društvu i čoveku budućnosti, veličajući stvaralaštvo i borbu za bolji život. Mašta se o društvu srećnih, da bi se, u stvari, došlo do saznanja da je sreća u stvaranju takvog društva, a ne u njegovom ostvarenju.
ŠTA SADRŽI SF
Bez obzira na to o čemu, zašto i kako govori, SF mora imati ovih pet elemenata: mesto: ono može biti dostupno, već osvojeno, ili nedostupno. Dostupni su Zemlja i Mesec. Od nedostupnih mesta autori koriste planete Sunčevog sistema, druge zvezde ili planetarne sisteme zvezda unutar ili izvan naše Galaksije. Radnja se često odigrava u međuplanetarnim, međuzvezdanim ili međugalaktičim prostranstvima. Koriste se i hiper-prostori, sub-prostori (najviše korišćeni u Americi) i antimaterijalni svetovi. Nekada je česta utopija bila neki novi prostor u koji se može „otploviti“. Danas je to (dijalektički) novo za koje se treba boriti stvaranjem.
Sredstva i postupci: SF traga (naučno ili nenaučno) za alatima, mašinama, procesima i metodama, koji će omogućiti ostvarivanje korisnih ciljeva. Autori sami daju imena sredstvima koja još ne postoje, čine ih na neki način postojećim, objašnjavajući ili ne objašnjavajući kako se mogu stvoriti.
Svakako su najzanimljivija sredstva koja omogućuju savlađivanje svemirskih prostranstava, te kolevke naučne fantastike. To su svemirski brodovi sa pogonom na čvrsto ili tečno gorivo, jonskim ili fotonskim pogonom, pogonom sa atomskom ili nuklearnom energijom ili energijom anihilacije. Treba spomenuti i sredstva za putovanje kroz vreme, vremeplove.
Izvršioci: Naravno, to su najčešće ljudi, stanovnici Zemlje. Oni pokoravaju Prirodu i osvajaju Svemir. Ako su u pitanju nezemaljska razumna bića, onda ona moraju posedovati „kvalitet bića“ (ono što kod ljudi zovemo ljudskošću). Žalosna je činjenica da „junaci“ SF ne poseduju tu osobinu. Izgled i postupci nezemaljskih bića moraju imati naučnu i logičku osnovu. U poslednje vreme naučnici govore o mogućnosti postojanja bića i organizama formiranih na bazi amonijaka ili silicijuma (kod nas, život je formiran na bazi ugljenika). Autori ponekad pišu i o nematerijalnim bićima („žive energije“) ili bićima od antimaterije, što nema nikakvu naučnu podlogu.
Vreme: Ponekad SF nije vremenski determinisana, može da se razvije biolo kada. U tom slučaju radnja se obično odigrava u nekom nezemaljskom svetu, bez pominjanja Zemlje i ljudi.
Vreme može biti prošlo, sadašnje ili buduće. SF prošlosti i SF sadašnjosti uslovljavaju dolazak nezemaljskih bića ili ljudi iz budućnosti. SF budućnosti ima mnogo šire horizonte: Zemljani putuju u prošlost, osvajaju svemir, kontaktiraju sa nezemaljskim svetovima, rešavaju svoje i tuđe probleme. Osvajanje svemirskog prostora vezano je za duge vremenske periode. Autori to (nenaučno) rešavaju „vremenskim skokovima“, prolaskom kroz „hiper-prostor“ ili „emitovanjem“ (novija ideja).
Svrha: Može se govoriti o svrsi samog dela SF, a i o svrsi upotrebljenih sredstava i postupaka. „Pisac piše kad ima svetu nešto da kaže“ – rekao je jednom Maksim Gorki. Ako je delo SF namenjeno samo zabavi čitaoca, onda teško da će biti dobro. Namera autora moraju biti više i poštenije. SF mora govoriti o čoveku (ili nekim bićima) i njegovim problemima i istinama…
Sredstva i postupci moraju imati svrhu. Ako je ona loša, treba ukazati na njenu uzaludnost. A ako je dobra, treba je veličati i ukazati na njene kvalitete. Dobra svrha je ako sredstva čine čoveka i društvo srećnijim, ako mu omogućavaju da olakša svakodnevni život, da otkriva nepoznato i onemogućava stihiju prirode. Postupci imaju svrhu tek ako vode takvim ciljevima.
KAKVA BI MORALA BITI DOBRA SF
Napravimo, na kraju, zaključak o tome šta je neophodno da bi delo SF bilo dobro:
SF mora biti privlačna i zanimljiva, mroa podsticati na stvaranje, mora tačno predvideti budućnost, mora biti angažovana (da se bori za bolje) i bliska čoveku, mora biti romantična (što isključuje prisustvo monstruma i neljudi) i fantastična, originalna, iskrena i poštena, mora posedovati književne kvalitete i, iznad svega, mora biti humana.
Ako roman ili priča poseduju sve ove osobine, onda je nesumnjivo da će ogromni broj ljubitelja SF biti obradovan još jednim vrednijim delom.
Čitaoce koje žele da saznaju više o SF, možemo uputiti na knjige „Od Lukijana do Lunjika“ Darka Suvina („Epoha“, Zagreb) i „Karta strani fantazij“ Georgija Gurjoviča (Izdateljstvo „Iskustvo“, Moskva, 1967).
(Članak objavljen u Kosmoplovu br. 15 od 30. januara 1970. godine)
