Dušan Cicvara o horor zbirci “Slešer trejler”

Podelite sadržaj:

Dnevni list “Glas javnosti” je u izdanju od 11. januara 2010. godine doneo intervju sa Dušanom Cicvarom, povodom objavljivanja njegove zbirke kratkih horor priča “Slešer trejler”. Intervju naslovljen kao “Nasilje je svakodnevnica” prenosimo u celosti:

Dušan CicvaraKnjiževnik i publicista Dušan Cicvara ovih dana se oglasio novom knjigom. U pitanju je prozno ostvarenje, zbirka kratkih priča pod nazivom “Slešer trejler”. Knjiga koju autor naziva još i “romanom na dlanu” sadrži kratke horor priče u kojima je pisac sledio američke prozne minimaliste, a pred čitaocima se našla jedna posve neobična zbirka svojevrsnih književnih minijatura.

Zašto ste se odlučili da napišete zbirku kratkih horor priča?

– Posle tri zbirke pesama i tri romana želeo sam da ovdašnjoj čitalačkoj publici darujem prozu u kojoj sam se do sada slabije ogledao. Uz ljubav koju negujem prema hororu, hteo sam da eksperimentišem sa romanima na dlanu, kako se između ostalog i naziva pomenuta kratka prozna forma. Pored toga što sam sledio krilaticu američkih proznih minimalista „less is more“ (manje znači više) u “Slešer trejleru” rukovodio sam se tezom Somerseta Moma da kratka priča, pogotovo minijatura, mora biti dobro konstruisana, dramatična, i da se završi na neočekivan način. Dodao bih još da ne samo kratke priče, već sve umetničke tvorevine, moraju da poseduju neuobičajeni, iskošeni pogled na svet.

Odakle potiče ta ljubav prema hororu?

– Od najranijeg detinjstva sam “gutao” italijanske i američke horore. Filmska umetnost je najzaslužnija za ljubav koju iskazujem prema jednom od najkomercijalnijih žanrova u anglosaksonskoj književnosti. Horor kao žanr nas prevashodno suočava sa ličnim, najčešće duboko zakopanim strahovima. Jedan od najpoznatijih pisaca ove vrste proze, Hauard Filips Lavkraft je rekao da je strah najstarije i najjače ljudsko osećanje. Fenomen čovekove potrebe da rečju i drugim umetničkim izrazima iskaže sopstvena mračna snoviđenja, istorijski posmatrano, postoji od vremena praistorijskih misterija, preko inkvizicije, okultnih i ezoterijskih pojava, pa sve do današnjih urbanih legendi.

Poznato je i da ste protiv podele na takozvanu elitnu, akademsku i trivijalnu književnost…

– Samo književne analfabete prave takva veštačka razvrstavanja. Kod nas još uvek pojedini pisci i književni kritičari naučnu fantastiku, fantastiku, epsku fantastiku, horore i trilere smatraju trivijalnom književnošću. Prozni pisci ili znaju da ispričaju priču, ili ne. Postoje samo dve vrste književnosti, dobra ili loša! Fantastična proza koju piše Zoran Živković prvo je bila priznata u inostranstvu pa tek onda kod nas! Međutim, situacija se lagano menja. Profesor Bojan Jeftić napisao je sjajnu studiju o srpskoj naučnoj fantastici. Pohvalio bih i hrabrost članova žirija da jednu od najuglednijih književnih nagrada“Miloš Crnjanski“ dodele Dejanu Stojiljkoviću za epsko-fantastičnu prozu “Konstantinovo raskršće”.

Recenzent “Slešer Trejlera”, filmski reditelj Milan Konjević, istakao je da knjiga govori i o “stvarnosti koja je postala niz šokantnih prizora koji čitaoci bodu precizno kao Džejson Vorhis ili Majkl Majers svoje žrtve!”

– Ivo Andrić je jednom prilikom istakao da će u budućnosti biti upamćeni samo oni pisci koji su najbolje svedočili o sopstvenom vremenu i svom istorijskom trenutku. Doduše, on je o svojim savremenicima govorio kroz davno prošlo vreme. Bret Iston Elis, Stig Lašon, već pomenuti King i Simons, bez dlake na jeziku svedoče o vremenu masovnih i serijskih ubica, raznih psihopata i seksualnih manijaka. Nasilje je postalo svakodnevica u Srbiji. Zašto pred tom činjenicom zatvarati oči?

Na čemu trenutno radite?

– Razmišljam o realizaciji nekih filmskih i televizijskih scenarija, pozorišnih predstava i publicistike po kojima ću možda biti poznatiji nego po prozi koju kreiram. U dvadeset prvom veku od onih koji se bave umetnošću očekuje se multimedijalni pristup, u suprotnom, iščeznuće poput dinosaurusa.

Mila Milosavljević

 

Dijetalna proza

Bavite se književnom i filmskom kritikom. Kada je književna kritika u pitanju mnogi tvrde da nam nedostaje jedan Skerlić?

– Mi danas nemamo književnu kritiku već samo pohvale koje zavise od platežnih moći pesnika i prozaista pogotovo ako dolaze iz brojnih amaterskih književnih klubova. Skerlić nam nedostaje samo u smislu novog preispitivanja istorije književnosti, kao i vrednovanja ovdašnje književne stvarnosti. Skerliću treba zameriti što nije imao sluha za prozu koja je u sebi sadržavala mistične i fantastične elemente. On se prvi i na krajnje studiozan i sistematičan način pozabavio istorijom srpske književnosti. Međutim, šta su radili docniji kritičari. Uglavnom su ga podržavali! Proza koja u sebi ne sadrži primese fantastike, tajanstvenosti, pa na kraju i ako je lišena efektnih obračuna između likova je poput neslanog, dijetalnog jela. U americi i Engleskoj ako kažete da su Stiven King, Klajv Barker, Den Simons ili Nil Gejmen trivijalni pisci, smatraće vas neznalicom. Na kraju, pažljiviji analitičari videće da Fjodor Dostojevski i Stiven King u svojim romanima neguju sličnu polifonijsku strukturu.