Kao i svakoga jutra, probudio ga je glas u glavi. Ustao je i po njegovoj komandi otišao u kupatilo. Zatim se obukao i polagano krenuo niz stepenice ka izlaznim vratima. Ali, ovo jutro se razlikovalo od prethodnih. Znao je, prosto je znao, ne pojmeći kako, ali je znao da, ako korakne napolje, ako izađe iz kuće, da će otići u večnu tamu, u nepostojanje, u ništavilo. Ako izađe, više ga neće biti. Glas mu je to naređivao, ali po prvi put u životu, osetio je otpor, osetio je buntovnički nagon da se suprostavi glasu u svojoj glavi, da učini po svojoj, a ne po njegovoj volji. Iako se kidao i suprostavljao u mislima, on je i dalje postojano koračao ka vratima. “Možda je to sudbina. Možda je ovako suđeno i ja tu ništa ne mogu. Uzalud sam svestan klopke, kada mi je određeno da u nju moram upasti” – mislio je, dok se polagano ponovo prepuštao naredbama glasa. I koraknuo je. I izašao je. Zakoračio je u tamu, nejasnu, čudnu, sudbinsku. Više ga niko nikada nije video.

Pisac je zapisao poslednju reč svog romana. Priča je završena. Glavni lik je izvršio sve što se od njega očekivalo i onda je nestao. Zauvek. Pisac je upisao mejl adresu izdavača i poslao svoje najnovije delo. Zatim je prišao stočiću pored kreveta i iz njega izvadio kutijicu sa tabletama. Otišao je do kuhinje, nasuo čašu vode i ispio ih sve odjednom. Nije znao zašto to čini, ali taj glas, taj prokleti glas mu je stalno iznova ponavljao da to treba da učini, da je tako suđeno.