Nakon doručka u hotelu odlučio sam da prošetam po okolini. Sledeće predavanje na kongresu biće tek u tri sata. Direktor, ionako, neće doći pre dva. Imaću dovoljno vremena.

Na mapi, ispred hotela, video sam da postoje desetine kilometara uređenih staza. Sve su bile prilično slične, možda je samo na jednoj bio ucrtan nekakav most. Krenuo sam tamo. Volim mostove.

Posle, otprilike, sat hoda, preko dva brežuljka i kroz dve udoline, izašao sam iz male šume pravo na most.

Razočarao sam se.

Most i nije bio neki. Više je ličio na nevešto sklepan prelaz za koji bi brzoplet čovek pomislio da ima ulogu mosta. Nepoverljivo sam ispipavao daske, koje su ga činile, i nakon detaljne provere zakoračio na ovu čudnu građevinu. Odlučio sam da ne diram ogradu i da stanem bar metar od iste. Utvrdio sam svoju poziciju. Prekrstio sam ruke na grudima i podigao glavu.

Brodić koji sam video negde dole, ispred sebe, više je ličio na oveći čamac. Imao je vesla za kojim su sedeli nekakvi plećati momci obrijanih glava. Hlad je pravilo jedro, ne veliko. Neodoljivo me je podsećalo na navlaku za ćebe zbog romba koje je imalo u sredini. Između veslača bili su neki glavati ljudi koji su jeli i pili. Sa bogate, ali uzane trpeze, dopirali su odsjaji masnoće, čak i do mene. Žene su im stalno dodavale piće i hranu. Dok su glavonje jeli i pili, neretko su ženama zadizali suknje i gurali ruke u njihove bluze. Jednoj je tako bluza bila potpuno iscepana da sam odavde mogao da vidim njene veštačke, loptaste grudi. Izgledale su kao da će za kaznu eksplodirati glavonji u lice. Pored njih, sedeli su neki našminkani mladići, koji su svirali, jedan doboš, jedan gitaru, jedan frulu. Frulaš je bio ispod drveta za koje je bilo privezano magare. Iza njih je jedan povraćao preko ograde, a neki pali sa broda su se drali i mahali rukama. Par ljudi je stajalo bliže pramcu i nešto se dogovaralo u tajnosti. Spustili su glave prema podu i zakrili rukama. Mala, debela deca gamizala su svuda po brodu. Na pramcu, ispred svih, stajala je ona. Kapetan. Kapetanica. Njeno crno kožno odelo sijalo se više, nego masna lica njene posade. Držala je u ustima malu crvenu lulu i durbin u ruci. Okrenula se. Malo sam se uplašio. Pogledala me je bezazleno. Želela je da vidi samo da li je neko na mostu.

Brodić je izgledao krcat, prenatrpan. Od sve težine izgledalo je kao da stoji.

Stvarno je i stajao. Samo mi nije padalo na pamet odakle brod usred žitnog polja? Kako to da postoji most preko useva? Kako su se svi ti ljudi obreli na tom brodu?