O PREPOZNAVANJU ZLA I NJEGOVOJ NEUNIŠTIVOSTI
Dejan Ognjanović, jedan od najznačajnijih domaćih proučavalaca i kritičara filmskog i književnog horor stvaralaštva, nedavno je obznanio da će sredinom juna 2019, nakon višegodišnje nedostupnosti čitaocima, iz štampe izaći treće izdanje njegovog romana prvenca Naživo (2003, 2010).
Knjiga je privukla veliku pažnju već po objavljivanju prvog izdanja, iako je izbor izdavača (niška Prosveta) doprineo tome da se do knjige dolazilo mnogo teže nego što bi to bio slučaj u iole normalnijim okolnostima. Ipak, možda je baš i taj detalj u vezi sa teškom dostupnošću – pored same tekstualne građe uvijene u plašt okultnog i inspirisane žanrovskim filmovima – doprineo naročitoj osobenosti ove knjige i njenog daljeg života.
Roman donosi priču egzistencijalne strave, smeštenu u vreme napetosti i krvavih ratnih sukoba na tlu bivše Jugoslavije, u vreme potpune dekadencije društva, dezorijentacije pojedinca i njegovog suočavanja sa potpunim beznađem. Nakon što slučajno dođe u posed intrigantnog tajnog snimka brutalnog ritualnog obreda na kome uspeva da uoči i nešto što drugima ne polazi za rukom, radnik jednog opskurnog video kluba iz Niša kreće u svoju potragu za životnom istinom, svesno ulazeći u svet krajnje bestijalnosti koji koegzistira paralelno sa našim.
Povodom novog izdanja romana Naživo, sa Ognjanovićem razgovaramo o životnoj priči te knjige, razlikama u odnosu na prethodna izdanja, njenoj aktuelnosti šesnaest godina kasnije i andergraundu kao sudbini.
Inače, u toku je pretplata na Naživo, a više detalja o tome može se pronaći na blogu autora.
Art-Anima: Kako je došlo do III izdanja romana Naživo?
Dejan Ognjanović: Polako, ali sigurno… (smeh) Ukratko rečeno, ovom romanu nikad nije bilo suđeno da postane bestseler, iako je možda imao neke pretpostavke za to, čak i veće od nekih koji su to postali. Prvo izdanje objavio je 2003. godine niški izdavač koji je samo godinu ili dve potom „privatizovan“, odnosno, u prevodu, propao. Distribucija je bila mala, reklama praktično nikakva, tiraž skroman, a ja promocije namerno nisam hteo da radim. Pustio sam ga da se sam bori, i izbori za kultni status, koji je i dobio, među onima kojima je i namenjen: ljubiteljima horora, pre svega, ali i poklonicima pomerene, ekscentrične književnosti, drugačije od onoga što se na ovim prostorima inače nudi.
To izdanje se rasprodalo posle nekoliko godina a, realno, dobar deo tiraža sam morao ja da otkupim od izdavača i sam da ga prodajem, jer oni za to u svojim finalnim trzajima nisu imali snage ni umeća. Potom sam nastavio da dobijam mejlove zainteresovanih, i onda odlučio da, u II izdanju, ne gubim vreme sa „izdavačem“ čiji ću veći deo posla ja sam da obavljam, a on da ubire veći deo zarade. I zato sam II izdanje objavio sam, kao samizdat, u još 300 primeraka. Bilo je to 2010. godine. Posle nekoliko godina i oni su „planuli“…
I tako, već pet godina unazad ja nemam primerke ovog romana, a potencijalna publika me je neprestano opsedala, preko mejlova, poruka na fejsbuku, pa i u susretima naživo: „Gde i kako nabaviti Naživo?“ Predugo vremena je odgovor glasio: nigde. Kad mi je prekipelo više da čekam druge izdavače, i da zainteresovanima odgovaram da knjige nema niti znam kad će je i gde biti – odlučio sam da je objavim sam.
AA: Zbog čega roman izlazi kao samizdat?
DO: Iskren da budem, dugo mi se činilo da bi najprikladniji dom za taj roman bio Orfelin, s kojim već godinama odlično sarađujem. Međutim, naposletku se ispostavilo da čak ni to nije tako, iz nekoliko razloga: prvo, taj roman je ipak seksualno eksplicitniji, krvaviji, žešći od svih drugih knjiga tog izdavača; drugo, kod Orfelina sam već objavio II izdanje mog drugog romana, Zavodnik, i bila bi preterana uzurpacija da on od domaće horor proze izdaje samo mene, kao da nema drugih pisaca; treće, knjige domaćih autora slabije se prodaju kod Orfelina, pa tako i moj Zavodnik i dalje stoji u magacinu sa skoro trećinom tiraža (rađen je u 1.000 primeraka) neprodatom. Ja nisam hit-mejker, moje se knjige ne prodaju u hiljadama, i ne bih da nenamerno upropastim tog inače odličnog, ali ipak relativno malog izdavača…
Kad je postalo jasno da od izdanja kod Orfelina nema ništa, kontaktirao sam samo još jednog prijateljskog izdavača, koji je u načelu bio zainteresovan, ali je njegov izdavački plan za ovu godinu bio prepun, i moj roman je mogao da dođe u obzir za izdavanje tek početkom iduće godine. Shvatio sam da neću izdržati još godinu dana odgovaranja na mejlove i poruke: „Nema knjige i ne znam kad će je biti.“ Pošto je moj nedavni eksperiment u samizdatu, knjiga Kult Gula, sasvim solidno prošao, odlučio sam da se još jednom bacim u rizik samoizdavanja.
Zvučaće kao kiselo grožđe, ali možda je za taj i takav roman, koji je i po sadržini i po temi i po stilu i pristupu underground i kult, i najbolje da svoj život nastavi u pomalo opskurim senkama samizdata – gde će padati u šake isključivo onima koji znaju zašto, a ne i slučajnim prolaznicima kraj knjižara. Po principu, „Ko zna, znaće; ko ne zna – neznaće.“
AA: Ima li razlika u odnosu na prethodna izdanja?
DO: Već drugo izdanje je prilično izmenjeno u odnosu na prvo, u smislu da sam izmenio početak, izbacio čitave pasuse ovde-onde, i ispolirao neke stilske rogobatnosti iz debitantske verzije. Istina je da je tom prvom izdanju falila jača i stroža urednička ruka, naročito na mikro-planu, na nivou rečenice, izraza. Drugo izdanje je popravilo mnoge od tih mladalačkih nedostataka. Treće je, sa dodatnih devet godina iskustva (i, nadam se, zrelosti), još značajno ispolirano i sređeno, i dovedeno u oblik koji smatram finalnim.
Ovog puta nema radikalnih izmena: nisam menjao, tj. izbacivao ili dopisivao čitave strane ili pasuse, ali postoji ogroman broj „sitnih“ izmena – praktično, na svakoj strani ih ima najmanje dve-tri, a uglavnom i više. Negde se radi o zameni nekih reči i izraza prikladnijima; drugde su čitave rečenice izbrisane – ili dopisane. Ubacio sam, recimo, neke detalje kako bi se još čvršće ovaj roman povezao sa drugim mojim delima iz tog sveta koji čine zajedničku, veliku priču, od čega je ponešto već napisano i objavljeno, a ponešto, čime će ova priča biti zaokružena, tek treba da bude napisano i objavljeno, uključujući tu i finalni roman – Prokletije. Ima i relativno sitnih, ali bitnih detalja kao što je, recimo, referenca na zloglasni snimak „Škorpiona“ (pošto su mi neki ranije zamerali odsustvo pominjanja srpskih zlikovaca), i tome slično.
Realno, kada u jednom romanu koji ima negde oko 250 strana ubacite po 3-4 izmene na svaku stranu, to na kraju uopšte nije malo: to je možda hiljadu, ili preko hiljadu promena čije zbirno dejstvo nije zanemarljivo. Mislim da je intonacija romana tek sada sasvim onakva kakva treba da bude, bez iskliznuća prisutnih u ranijim verzijama.
Osim toga, ovo izdanje sadrži i neke dodatke kojih nije ranije bilo.
AA: Pomenuli ste dodatke – u čemu se oni sastoje?
DO: Naživo 3.0 je redigovana, doterana verzija teksta, praćena ilustracijama (klasične gravire, crteži i slike) i nekolikim dodacima. Ti dodaci su: 1) Početak prvog izdanja romana Naživo, odnosno izbačena verzija početka romana, iz njegovog I izdanja (koja je drastično promenjena u II izdanju); 2) Neke kraće izbačene deonice, tj. krupniji delovi koji su izbačeni iz I izdanja i koje niste imali u II izdanju; 3) Recepcija romana Naživo, sadrži detaljan osvrt, uglavnom sa citatima, o tome šta su o ovoj knjizi pisali ili usmeno govorili Jovica Aćin, Ranko Munitić, Đorđe Kadijević, Goran Skrobonja, Vasa Pavković, Dimitrije Vojnov i još brojni pisci, kritičari i izdavači. Takođe, tu su opširni odlomci iz zvaničnih, objavljenih napisa o romanu: Znak sagite, Gradina, Blogov kolac, Dnevnik, Slava… 4) Nerealizovana filmska verzija Mladena Đorđevića, ili: moj detaljan osvrt, po prvi put, detaljno i konkretno, na to kako i zašto nije došlo do filmske verzije romana Naživo, koju je hteo da radi Mladen Đorđević; tu ćete videti u čemu su se sastojala „kreativna neslaganja“ između dveju vizija… 5) Recenzija Gorana Skrobonje, hvalospev pionira domaćeg savremenog horora, sročen I izdanju ovog romana; 6) Pogovor drugom izdanju, u kojem govorim o genezi zapleta, o mestu i ulozi koju Priština kao važna lokacija u romanu ima, o autobiograskim momentima, o okultizmu i ezoteričnim stvarima opisanim u romanu, o tome kako i zašto je došlo baš do ovog naslova… 7) Pogovor trećem izdanju, u kojem, pored ostalog, govorim o svojim enciklopedističkim ambicijama, nostalgično se osvrćem na vreme VHS-a u fin-de-siecle Srbiji, na Beograd kao odsutnu lokaciju romana (kroz odnos provincija – prestonica u Naživom), itd. 8) Izrazi zahvalnosti prijateljima knjige i pretplatnicima (koji su poimence izlistani na kraju).
AA: Prošlo je 16 godina od izlaska I izdanja; kako vam danas izgleda taj roman, i tematika kojom se bavi? Njegova radnja smeštena je u 1995. godinu. Da li je on i dalje aktuelan u 2019. godini?
DO: Suprotno popularnom mišljenju, ja nemam običaj da ponovo iščitavam svoja pisanija jednom kad budu objavljena. Tako sam i kroz Naživo poslednji put prošao, gustim češljem, 2010. godine, prilikom redakcije teksta za II izdanje. Pomalo sam strepeo sada, devet godina kasnije, vraćajući se tom tekstu, ali moram reći da sam uglavnom bio prijatno iznenađen, i uopšteno gledano – zadovoljan. Mislim da sam postigao više od 90% onoga što sam izvorno želeo. U novoj redakciji pokušao sam da se još za koji procenat primaknem nedostižnom skoru, i da to sve još malo popravim, ali u načelu – to je to. Stojim iza ovog romana sasvim, bez rezerve, i mislim da mu nisu potrebna izvinjavanja tipa: „Bio sam mlad, početnik, nisam znao…“, „Prvi mačići se bacaju u vodu“, i tsl.
Najkrupnija razlika između vremena dešavanja iz ovog romana, i današnjice, nalazi se u dva ogromna tehnološka čuda koja su stupila na globalnu scenu posle 1995. godine, a koja bi primetno promenila način odvijanja njegovog zapleta, a to su: mobilni telefon i – internet. Ali čak i to, suštinski, ne znači da se ovaj zaplet ne bi mogao desiti danas, nego samo da bi u ponekim detaljima njegovo odvijanje izgledalo malkice drugačije. Naravno, tu je i ogromna političko-državna promena, u tome da je Kosovo u međuvremenu nasilno istrgnuto iz pravnog i upravljačkog sistema države Srbije i prebačeno u nekakav kvazi-nezavisni, legalno sumnjivi Limbo.
Tematski i idejno, pitanja kojima se ovaj roman bavi nisu zastarela, naprotiv, možda su još i aktuelnija danas: pitanje odnosa pojedinca i društva, ekscentričnosti i konformizma, imanja svog JA i nemanja nikakvog JA, lični naspram nacionalnog identiteta, duhovi (građanskog) rata, smisao i uloga nasilja u medijima od TV i internet vesti pa do igranih, dokumentarnih filmova i raznih klipova koji prikazuju ekstremnije vrste pornografije, odnosno ubijanje i smrt… Pa onda razne teorije zavere, sekte, zaleđina nedavnih balkanskih dešavanja i odjeci ratnih strahota… I mnoge druge teme, da ih sad ne ogoljavam baš sve.
Na kraju krajeva, svedoci smo da smo i dalje, danas, u 2019. godini, taoci onih zloduha koji su u politici bili aktivni 1995. godine; zle i proklete „devedesete“, nažalost, nisu bile iskorenjene, njenim nosiocima dopušteno je ne samo da biološki prežive nego i da politički opstanu, da se vrate na državnu scenu i prave se kao da ništa to nije bilo, „puj-pike, ne važi“, „Sto Muslimana za jednog Srbina“ se pretvorilo u kvazi-Evropejstvo, itd, itd, a ogavne „devedesete“ vide se i na drugim poljima, ne samo u politici. Eno ih, u muzici, na estradi, u javnom životu, evo ih u opštem beznađu, jer iako formalno nismo sada pod sankcijama, mi svi jesmo ovde zatočeni, zarobljeni od strane nekih drugih sumanutih diktatora i globalnih, nama nenaklonjenih sila; nismo bombardovani iz vazduha, raketama i bombama, ali jesmo nekim drugim, možda i smrtonosnijim đubretom…
Ukratko, bojim se da današnji čitalac koji, iz svoje aktuelne stvarnosti, uđe u svet romana Naživo – neće doživeti „kulturni šok“, neće osetiti krupan prelaz, a još manje će osećati da čita nekakav „istorijski roman“ u čije okruženje i vrednosti ne može da uđe niti da sa njima korespondira. Naprotiv, dodatna jeza koju će osetiti danas, a nije je mogao osetiti 2003. kad je prvo izdanje objavljeno, sastoji se upravo u osećaju deža vija, u prepoznavanju Zla i njegove neuništivosti, odnosno cikličnog vaskrsavanja…
Ovo nikada nije bio eskapistički roman, ni tada kada je nastao, a još manje danas. On vam on ne pruža mogućnost da sebi kažete: „Dobro, ipak je to daleka prošlost, imam distancu prema ovim događajima, ovo nema veze sa mnom, ovako nešto se ne može ponoviti…“ E, pa – može! Eno ga, cvrči, kmeči, prenemaže se, slinavi i žvalavi gde god pogledate.
AA: Nedavno ste, takođe u sopstvenom izdanju, objavili knjigu Kult Gula: prvih 10 godina, u kojoj ste odabrali najbolje tekstove sa vašeg bloga The Cult of Ghoul. Na kakav je odziv naišlo to izdanje i da li ste zadovoljni?
DO: Dobar odaziv na to izdanje ohrabrio me je da se upustim u finansijski prilično rizičnu i teško predvidivu avanturu zvanu samizdat. Više od polovine tiraža Kulta već je otišlo čitaocima, i kako izgleda, Kult Gula ima dobre šanse da bude rasprodat do kraja ove godine, ili najkasnije do prve godišnjice svog izdanja, u rano proleće 2020. Fidbek od čitalaca je takođe odličan, i to mi veoma znači.
Mislim da će svi koji u ruke budu uzeli novo izdanje Naživog takođe biti zadovoljni, jer to što je knjiga samizdat ne znači da iza nje stoje neki amateri i početnici i neznalice, naprotiv. Prelom i grafički dizajn, uključujući ilustracije na koricama, radi David Tankosić, iskusni i višestruko dokazani majstor iz Orfelinovih izdanja (Nekronomikon, Više od istine, edicija „Poetika strave“…). On mi je mnogo pomogao uradivši i prelom i unutrašnji dizajn Kulta Gula, a pošto je već autor korice za drugo, Orfelinovo izdanje mog Zavodnika, činilo mi se više nego smislenim da baš njega angažujem da sada oživotvori i Naživo. Biće ovo knjiga koja slobodno može da stoji na policama (kućnim, nažalost ne i knjižarskim) na kojima stoje druga Orfelinova izdanja. I nadam se da ćete joj se često vraćati.