Strah kao primarni afekat nalazi se u svakom biću koje je osuđeno na prolaznost. (M. Kostić)
Suočavanje sa tragičnom stvarnošću na prvim stranicama ovog romana oslikava se simboličnim proučavanjem lica u ogledalu glavnog junaka koji govori sebi ono što nalazimo i kod Remboa (Ja, to je neko drugi) ili, i pre njega kod Šekspira (Ja nisam taj koji jesam). Obrisi zla i tame se naziru u nejasnom definisanju te ogromne praznine u junaku koja ga ne plaši sama po sebi, već kako i sam kazuje ima čak izvesno umirujuće dejstvo. Radnja romana smeštena je u ratom okovanu Srbiju 1995-te, doslednu motivaciju za ličnost glavnog junaka koji vezuje sebe za jarbol svog broda koji je metafora za opskurne filmove, okultizam, horor, death/gothic/electro-industrial muziku, lobanje, i uopšte, sve vrste slatko-bolnih vibracija koje su sada postale spoljašnja stvarnost: rat koji besni i izaziva: haos, beznađe, mržnju, otupelost i nejasni osećaj da to nije slučajno tu. Privremeno utočište je Porno-Bog, prisutan u svakoj od stotina video-kaseta koje čine Njegovo Telo. Glavni junak sebe smatra njegovim Sveštenikom, a porno-klub u kome radi Crkvom.
Njegov jezik je otelotvorenje društvenog jezika kada nailazimo na opise grada Niša, a ideologija i jedinstven pogled na svet kasnije, kada se odražava u svesti čitaoca koji . Primećujemo i to da rečenične konstrukcije bivaju pojednostavljene (minimalističke, sirove) onda kada junak opisuje scene iz filmova koje gleda. Redak primer u savremenoj srpskoj književnosti je da, kao u ovom slučaju, romansijer zna da jezik ne sme da bude u celom romanu jedinstven i jedini – neosporan i besprekoran. Čovek koji govori i njegova reč jesu specifikativni predmet romana koji stvara posebnost ovog žanra. Delovanje glavnog junaka u romanu je uvek ideološki osvetljeno. (Ne u političkom smislu!) Za žanr romana nije karakteristika slika samog čoveka, nego upravo slika jezika – jezici govorne različitosti ulaze u roman u vidu bezličnih parodijsko-realističnih stilizacija (scena ljudi u kupeu voza) gde primećujemo greške u padežima, nepravilne sintaksičke konstrukcije i istovremeno podrugljive misaone komentare glavnog junaka.
Ovaj žanrovski roman možemo odrediti kao horor-triler dat u realističkom prosedeu, upravo zbog satiričnog socijalnog backgrounda koji se poput prigušene sijalice stalno nazire u pozadini. Jedan od uspelih paradoksa je i autorski gde su iracionalni nagoni (uvrnuta seksualnost, morbidnost, sado-mazohizam.) racionalno objašnjeni; poput hirurga koji hladno i koncentrisano seče ljudsku kožu.
Problem slobode sagledan je u neposrednoj vezi sa čovekovom prirodom – sloboda nam otkriva protivrečnost ljudskog bića i njegovog ponašanja. Jer trajni problem svake ideologije, pa i ideologije glavnog junaka u ovom romanu, je u postavljanju granica čovekovoj slobodi. Teško je identifikovati se sa ovakvim čvrstim i skrajnutim stavom, ali ako se u potpunosti i ne složimo sa njim, nemoguće je ne poštovati duh i senzibilitet koji stoje sve vreme u romanu uspravno kao planina. Oštrica ivice na koju je ovaj duh zakovan od samog početka ne sluti nikakav optimistički ishod već samo strah kada ćemo konačno da zaronimo u bezdan zajedno sa glavnim junakom, Dejanom – koji ne zna otkuda dolazi (otac mu je umro, a majka se preudala i živi u drugom gradu), a ni kuda ide (ima 22 godine, studira anglistiku i radi u porno-video-klubu). Strah se nalazi svuda okolo (rat, besparica, diktatura), ali još veći užas nalazi se u njemu:
Ali oči neću – ne mogu – da zatvaram.>
Sve ono što može probuditi u čoveku predstavu bola ili opasnosti, odnosno sve ono što je na izvestan način strašno, ili se tiče strašnih slika ili predmeta, ili deluje na način sličan užasu, jeste izvor uzvišenog, tj. to je ono što proizvodi najsnažniju emociju koju duša može da iskusi. Još je Aristotel u objašnjavao kako tragedija, predstavljanjem strašnih događaja, u duhu gledalaca treba da probudi strah i sažaljenje. On je, ipak, naglasak stavio na proces pročišćenja (katarzu) kojim se gledalac pročišćava od onih strasti koje same po sebi ne pričinjavaju nikakvo zadovoljstvo. A ako je neka vrsta bola takve prirode da deluje na oko ili uho (kao najnežnije organe koji postoje) nadražaj se sve više približava nečemu čiji je uzrok intelekt, tačnije um. Gore navedeni citat je sa kraja prvog poglavlja i završava se upravo akcentom na oči; dok se poslednje poglavlje romana završava skoro identično, ali ovog puta sve što postoji i sve što ostaje su oči:
<Živa smrt.
Mog lica više nema.
Nemam čak ni usta da vrištim.
Samo oči.>
Osećanje uzvišenosti predstavlja neko čudno zadovoljstvo koje nastaje posredstvom nečeg indirektnog, tako što je proizvedeno osećanjem kočenja životnih sila (smrt glavnog junaka) koje nastupa na kraju fascinantnog rituala i usled toga je utoliko jače. Sve je to za našu moć suđenja protivno i negativno, a za čitalačku uobrazilju tako reći nasilničko, ali se ipak prosuđuje da je utoliko uzvišenije. Jer je, naravno, uzvišeno ono sa kojim je u poređenju sve ostalo malo, pa i dotadašnja sredstva inicijacije glavnog junaka: horor filmovi, snuff filmovi, mračna muzika itd. On to shvata tek u trenutku kada mu vođa Bratstva Martin, u poslednjem poglavlju romana, kaže da mu je pošlo za rukom, doduše nesvesno, ono što se dešava izuzetno retko i samo odabranima – proces samoinicijacije.
Tu se javlja i reminiscencija na Fausta, o zlu koje čini samo dobro – jer tokom celog romana jasno je izražena mizantropija glavnog junaka u odnosu na regradirajući niški mentalitet i poredak stvari u svetu, koji je sve, samo nije naklonjen čoveku koji u njemu živi. Dok se glavni junak nalazio u sigurnosti, otprilike do V poglavlja romana, dok je gledao ekstremne filmove na VHS kasetama u tišini svoje sobe, dakle, dok je bio lišen svake opasnosti, izgled tog Nečega (Entiteta, kazuje na nekoliko mesta Dejan) u šta je verovao ali nije bio potpuno siguran da postoji, bio mu je utoliko privlačniji ukoliko je bio bizarniji i strašniji. Kada na kraju romana i sam nesvesno postaje deo tog , on prestaje da se plaši, ali i istovremeno otkriva moć koja se nalazi (da li?) u njemu, da sebe gleda potpuno nezavisno od te sile neizbežno joj pripadajući. Na taj način, priroda te sile (Entiteta) nije bila uzvišena dok je izazivala divljenje i strah, već kada je u njemu izazvala njegovu moć. Dakle, zaključićemo da ljudi greše tražeći uzvišeno u stvarima i pojavama oko sebe, jer se uzvišeno ne nalazi ni u jednoj pojavi ili stvari u svetu, već jedino u nama samima, ukoliko smo sposobni da postanemo svesni svoje nadmoćnosti nad prirodom u nama, pa, analogno tome, i prirodom i pojavama izvan nas.
U I poglavlju sam autor nam u jednom pasažu filigrantski prikazuje istovremenu poetičku refleksiju, distinkciju i nadogradnju ekstremnih porno filmova u odnosu na horore, i sjajno nam sugeriše karakterne crte glavnog junaka:
Zbirka, kako je naziva glavni junak, koju godinama brižljivo dopunjuje hororima, pornićima, art i dokumentarnim filmovima, knjigama, stripovima. ima za cilj da polako naraste u Paklenu spravu čija je krajnja svrha reorganizacija ovog sveta koji za njega predstavlja izvor stalne frustracije i zameni ga nečim sasvim Novim.
Jedno do najboljih mesta u romanu je i san koji Dejan sanja iznova i iznova, i koji svaki put postaje sve strašniji i grozniji, sa užasavajućim detaljima koji svaki put dobijaju neko novo, prošireno značenje, i neodoljivo nam sugerišu na suštinu koja nam se polako sve više otkriva kako se približavamo kraju romana. U jednom kafkijanski mračnom i bledom podrumu, u zagušljivoj prostoriji koju osvetljavaju slabe sijalice koje narator u snu ne može da vidi, imamo jednu naizgled sasvim jednostavnu scenu, a prepunu užasa i osećanja. Na nivou stolova, otprilike metar visokih, postavljen je niz mrtvačkih sanduka, i svi su otvoreni. Pored sanduka mladića čije je telo potpuno golo i koji ima oko dvadesetak godina, stoji otac, čovek od nekih pedeset godina koji glasno i isprekidano jeca. (Zbog prostora izlažemo samo deo citata.)
U celom romanu primetna je erudicija ovako mladog autora (rođen 1973.) koja zapanjuje i zadivljuje; spisak književnika, režisera i muzičara je ogroman i zahtevao bi celu stranicu. Ova imena birana su nasumično zbog ilustracije: Lavkraft, Vilijem Blejk, Emili Dikinson, Kjubrik, Prust, Vordsvort, Svift, Bajron, Barker, Kronenberg, Dejvid Linč, De Sad, Barouz. Oni su sine qua non za bolje razumevanje poetike pisca. Opis čuvenog pornića Cirkus strasti u II poglavlju neodoljivo podseća na neki trash film Džona Votersa. Takođe, moto ispred svakog poglavlja u knjizi perfektno ocrtava psihološki profil glavnog junaka u datom trenutku radnje.
Ipak, i ovaj fenomenalno napisan roman ima svoje nedostatke. Međutim, to su samo sitne greške koje ne mogu da pokvare opšti utisak. Borisov lik na kraju romana deluje neautentično s obzirom na sliku koja je o njemu stvorena na sredini; na samom početku, autor nepotrebno diže tenziju opisujući čekanje kod regrutne komisije, jer je već ranije napomenuo da mu je vojska odložena na dve godine; u IX poglavlju postoji jedna sasvim nepotrebna i blago iritirajuća rečenica koja odudara od piščevog odličnog stila (Ma šta, dođavola! Ko zna zašto je to dobro.); u poslednjem poglavlju, susret izbliza sa Martinovim licem – nemotivisan izliv egoizma glavnog junaka koji upada u oči upravo zato što je njegov strah pre toga bio toliki da bi tako brzo prerastao u nadmoćnost; nedostatak ikakvog ženskog lika i ljubavne priče.
Na kraju, posle svega, zaključićemo da kod Ognjanovića sve u funkciji: dramaturgija je besprekorna, baš kao i kompozicija; autor je izvrstan u deskripciji, maštovit u zbivanjima, živopisan u oslikavanju karaktera; i, ono što je najbitnije kada je poetika u pitanju – implicitno uvek postaje eksplicitno.
Ovo je definitivno najbolji niški horor u 21. veku, za sada. Očekujemo da sledeće prvo mesto zauzme naredni Ognjanovićev roman. Da neka uglednija izdavačka kuća stoji iza ovog autora, roman Naživo sigurno bi osvojio neku prestižnu nagradu ili makar bio u užoj konkurenciji. Ognjanović je ovakvim fenomenalnim početkom (ovo je njegov prvi roman) istakao za treće upažnjeno mesto u nišavskom književnom okrugu; prva dva, zauzimaju dva već etablirana pisca. Uz sve poštovanje za ostale umetnike, ta dvojica su jedini književnici iz Niša koji su priznati na teritoriji cele Srbije pa njihova imena nema potrebe pominjati. Ognjanović je, ponavljam, ovim zaista maštovitim romanom zauzeo treće mesto, i s obzirom na njegove godine sve osim velikog napretka u budućnosti bilo bi ravno katastrofi.
Objavljeno u časopisu Gradina (11/05, str. 233-238)
Suočavanje sa tragičnom stvarnošću na prvim stranicama ovog romana oslikava se simboličnim proučavanjem lica u ogledalu glavnog junaka koji govori sebi ono što nalazimo i kod Remboa (Ja, to je neko drugi) ili, i pre njega kod Šekspira (Ja nisam taj koji jesam). Obrisi zla i tame se naziru u nejasnom definisanju te ogromne praznine u junaku koja ga ne plaši sama po sebi, već kako i sam kazuje ima čak izvesno umirujuće dejstvo. Radnja romana smeštena je u ratom okovanu Srbiju 1995-te, doslednu motivaciju za ličnost glavnog junaka koji vezuje sebe za jarbol svog broda koji je metafora za opskurne filmove, okultizam, horor, death/gothic/electro-industrial muziku, lobanje, i uopšte, sve vrste slatko-bolnih vibracija koje su sada postale spoljašnja stvarnost: rat koji besni i izaziva: haos, beznađe, mržnju, otupelost i nejasni osećaj da to nije slučajno tu. Privremeno utočište je Porno-Bog, prisutan u svakoj od stotina video-kaseta koje čine Njegovo Telo. Glavni junak sebe smatra njegovim Sveštenikom, a porno-klub u kome radi Crkvom.
