(Nepotpun dokument)
Dečak je izgledao kao svi drugi dečaci. Bio je odeven, poput svih njih, u predugačke farmerke koje su zbog toga bile iscepane i pretvorene u froncle koje su žalostivo visile sa ruba nogavica. Svetlocrvena jakna, koja je služila za borbu protiv kiše i povremeno silovitog vetra, bila je zakrpljena na nekoliko mesta, kao i sve ostale. Jedino što ga je činilo različitim bila je lopta, plava lopta. I drugi dečaci su imali lopte, ali one su bile zelene ili žute, crvene ili crne, dvobojne ili u više boja, ali samo je njegova bila plava. I dok su se druge lopte ponašale onako kako se ponašaju sve lopte za igru, naročito one od gume ili plastike, lopte koje su se, kada ih bacite na zid, odbijale od njega i vraćale vam se u ruke ili ste mogli da ih šutirate u pravcu osobe koja se trudila da im ne dozvoli da prođu kroz nešto što se nazivalo golom[i], dečakova lopta je mogla sve to da uradi. Tačnije rečeno, kada bi se našla u rukama drugih dečaka[ii], ona se ponašala isto onako kako su se ponašale lopte drugih dečaka, tj. skakutala je, odbijala se od zidova, ne bi potonula kada bi pala u vodu itd. U dečakovim rukama, ona se pretvarala u nešto drugo. Na primer, on bi je prineo usnama i nešto joj tiho kazao, kao kada bismo mi poželeli da nekome saopštimo neku tajnu. Recimo, rekao bi joj: „Idi sada, čitaj, pitaj, i vrati mi se prekosutra sa svime što imaš da mi kažeš.“ Tada bi je bacio svom snagom uvis, ona bi tu zastala nekoliko trenutaka, kao da ne želi da ode, a onda bi odjednom nestala. Vraćala se tačno u naznačeno vreme i nekoliko minuta bi se mazila sa dečakom, uvlačila mu se ispod jakne i provlačila kroz rukave, i bilo je ljudi koji su tvrdili da je za to vreme „prela kao malo mače“[iii].
Prela ili ne, ona se vraćala svom vlasniku i donosila mu zanimljive vesti. Ako biste je stavili na uvo, čuli biste različite zvukove koje je dečak uporno nazivao „muzikom“, što je reč koju niko od nas nije znao, a pritom je bila samo jedna od reči koje je dečak izgovarao i koje takođe niko nije znao: „ritam“, „takt“, „sinkopa“, „krešendo“, „pijanisimo“, „skala“, „valcer“, „marš“, „bluz“. Dakle, sve potpuno nepoznate i potpuno neupotrebljive reči.[iv]
Sa rečima bismo možda nekako i izašli na kraj, ali tu su postojale i slike. Naime, kada bi se vratila nakon svog neznanog boravka i kada bi se prinela oku pod određenim uglom, jedan njen deo se pretvarao u glatku površ koju su ispunjavale najraznovrsnije slike. Tada bi propratni komentar uglavnom bio u skladu sa onim što su slike pokazivale, ali to što su tako jedinstveno pokazivale-objašnjavale nije ni za koga od nas imalo nikakvog smisla.[v]
Dobro kažu cenzori: „Ranije ili kasnije, svako završi u našem dvorištu. Nije važno da li neko veruje u fantastiku stvarnosti ili stvarnost fantastike, krajnji ishod uvek je isti.“ Zbog toga se i ovaj tekst završava pre nego što je uopšte započeo. Plava lopta je jedini dokaz da je svet nekada doista bio drugačije mesto – možda bolje, ali svakako ne gore – nego što je danas. Još uvek ne znamo zašto je baš tom dečaku dosuđeno da je poseduje[vi], ali znamo da bi naši životi bili drugačiji kada bi svako od nas imao svoju plavu loptu. I kada bi, naravno, svakom od nas bilo dopušteno da na svoj način protumači šta plava lopta misli kada na onoj uglačanoj površi piše: „Ja sam Alfa i Omega. Ja sam Alef. Ja sam Borhes.“
[i] Ovde se mora napomenuti da je današnja mladež izuzetno vešta u smišljanju raznih igara, odnosno elemenata raznih igara, zasnovanih na legendama ili tzv. zapisima preživelih svedoka, koji su se tako nazivali u vreme kada su ostavljali svoja sećanja kod javnih notara. Istini za volju, veći deo naše prošlosti zasniva se upravo na uvidu u ta, na svu sreću, mnogobrojna svedočanstva, ali to je ipak stvar ličnog izbora. Svako može da odluči za sebe i da prihvati svako od tih svedočenja u meri koja toj osobi najviše odgovara. Mogli ste da prihvatite sve što je rečeno, a isto tako ste mogli da odbijete sve ili deo onoga što je činilo određeni zapis. S vremenom je politika počela da se meša u to i da svojim sadašnjim i budućim članovima postavlja određene zahteve u vezi sa određenim paketom informacija, zahteve koji su se kretali od zamene određenih reči drugim rečima do potpunog poricanja svega onoga što je u jednom ili u svim „svedočenjima“ rečeno. Notari, uostalom, nisu ni mogli da potvrde verodostojnost saopštenog iskaza jer, jednostavno rečeno, oni nisu bili tamo, nisu bili svedoci, i oni su mogli samo da potvrde identitet osobe koja priča svoju priču, a svaka priča, to se bar dobro zna, može uvek da bude izmišljena priča. Bilo kako bilo, odnos prema ovim iskazima je na kraju doveo do potpuno protivrečnih stavova: jedna strana je prihvatala istinu kao sistem koji je funkcionisao posredstvom svih kazivanja, dok je druga strana potpuno negirala sve te iskaze, znane i neznane, i zasnovala svoju politiku na praznini i odsustvu bilo kakvog smisla.
[ii] Niko više ne razume kako je došlo do opšteg poništavanja ženinih uloga u društvu. Ženama, na primer, nije bilo dozvoljeno da se bave bilo kakvim javnim poslovima, a javno je podrazumevalo bilo kakav posao koji bi kupcu pružao nesputani pogled na „celu ženu“ ispred njega, drugim rečima, žene nisu mogle da se bave nikakvim poslovima, osim u telefonskom marketingu.
[iii] Nemojte da me tako gledate. I ja bih voleo da mi neko objasni šta to znači „presti kao malo mače“. Ne čudi, dakle, što je nekoliko glavešina i bezbroj običnih ljudi zahtevalo da se ta stvar – ta, recimo, na primer, lopta – oduzme od dečaka i neutrališe ili čak potpuno uništi.
[iv] Ovaj spisak neupotrebljivih reči, koji predstavlja samo delić spiska reči koje su isticale iz te plave stvari, isprepadao bi svakog čoveka. Ali sa strahom se uvek može izaći na kraj. Problem u ovom slučaju nalazio se u tome što je nekoliko savesnih građana već pokušalo da preuzme loptu od dečaka, ali ona mu se uvek vraćala.
[v] Tako je jednom bilo reči o nekome ili nečemu što se zvalo Tigran Petrosjan. Taj Tigran Petrosjan je, navodno, igrao meč sa Mihailom Botvinikom i posle velike borbe primorao ga da preda partiju zbog pretnje neodbranjivim matom. Navodim tu informaciju onako kako je saopštena, premda mi ništa u vezi s njom nije bilo jasno. Pominjem je, međutim, iz drugog razloga: naime, upravo je ta informacija dovela do oštre podele na dve grupe među nama. Sa jedne strane bili su oni koji su verovali ili bili spremni da veruju da su sva ta imena predstavljala stvarne ljude koji su nekada davno igrali igru zvanu šah, a to uverenje su zasnivali na glasinama da negde na dalekom severu postoji naseobina ljudi koji i dan-danas igraju jednu igru koju zovu „šah“, ali to još niko nije potvrdio. Odlazak na daleki sever zahtevao je dugotrajne i veoma skupe pripreme, a nije garantovao nikakve pouzdane nalaze, pa su, sasvim razumljivo, više pristalica dobili oni koji su tvrdli da „šah“ nikada nije bio izmišljen, te da imena kao već pomenuti Tigran Petrosjan, Mihail Botvinik, Viktor Spaski, Svetozar Gligorić i, pogotovo, Bobi Fišer predstavljaju imena junaka drevnih priča jedne polutajne organizacije poznate pod nazivom „Velika rokada“, čiji članovi su se izjašnjavali protiv sadašnjeg sistema vlasti, koji je, priča se, bio zasnovan po ugledu na nekadašnje diktatorske obrasce i smeštao vlast u ruke jednog vladara koji je komandovao svetom samo po svojoj volji.
[vi] Tačnije rečeno: da ona poseduje njega.
(priča objavljena u časopisu Književna fantastika 2015. godine)
