Onaj ko padne nikada ne ustaje. To svi znaju. I Kreštalica i Krvolovka i Jebač.

Kreštalica je hiljadu puta do sada poželela da Krvolovka padne i nikad ne ustane, ali je više to govorila kako bi je oterala ili razljutila, nego što je stvarno to mislila. Nasadila bi se na ogradu brloga i razvikala, sve dok Krvolovka ne bi nestala sa druge strane klisure. Jebač bi pokušavao da je umiri, ali ona bi sklonila njegovu šapu sa svog ramena i pogledala ga, onako, opasno. „Jebaču jedan“, rekla bi mu, besna. „Ako je pojebeš još jednom, neće ona biti krvolovka, već ja.“

Ni to ona nije previše ozbiljno mislila. Krvolovka je ime dobila po tome što je lovila čupavce i celom Narodu donosila ručak, i Kreštalica joj ga nikad ne bi preuzela. Niti bi stvarno preklala muža zbog malo hopa-cupa sa strane. Ali Krvolovka je, sa tim svojim jakim nogama sviklim na pentranje po Klisuri, suviše dobro izgledala da bi Kreštalica tek tako prešla preko Jebačevog sitnog neverstva. Već dugo su živeli zajedno, a nedavno su dobili i trećeg člana u brlogu, sićušnu pufnu od debelog, belog paperja koje će vremenom otpasti i biti zamenjeno kraćim, smeđim krznom, tako da joj nije bilo milo što Jebač, umesto da se spušta dublje u Ponor i hvata toplotu kako bi u postelji ugrejao mališana, odlazi na drugu stranu kamene gromade i spušta svog drugog mališana među Krvolovkine butine.

Kreštalica je ime dobila po tome što su je mnoge stvari ljutile. Ali od svih, morala je da prizna, ova ju je ljutila najviše.

* * *

Mali Mutni je spavao dok je Kreštalica preko ograde gledala u Ponor. Zima je ove godine bila veoma hladna i gore, iznad njih, zaleđena površina belela se poput dečjeg krzna. Krvolovka bi se sva promrzla vraćala sa plenom u zubima; jaukala bi od bolova u stopalima i odmah se spuštala u Ponor da nahvata malo toplote. Tamo dole se i našla sa Jebačem, pomislila je Kreštalica i zavrtela glavom. Zamislila je neku od vrelih pećina Ponora i njihova usijana tela kako se hvataju. Fuj. Odmakla se od ograde brloga i prišla kamenoj postelji.

Mladunac je tiho hrkao i trzao se u snu i Kreštalica se uplaši da mu je hladno. Jebač bi uskoro trebalo da se vrati iz Ponora i legne pored njega, da ga ugreje. Mali Mutni je ime dobio po svom oku, čija je zenica bila tako zamrljana da se nije znalo gde tačno gleda. Kreštalica ga je, izgleda, zbog te sitne mane još više volela. Kada poraste, biće snažan kao otac i srčan kao majka, to mu je želela. Ali sada, dok je još bio beba, nije smela da ga ostavlja samog u pećini. Jer, ako padne… „Puj, puj, puj“, rekla je i okrenula se od svog sina.

Ono što je videla na ulazu u brlog bio je Jebač. Ali nije bio ovde, nije se uvlačio u tamu doma, sav oznojen od toplote iz dubina. Ne, nalazio se na suprotnoj strani Klisure, a pored njega je stajala Krvolovka.

Kreštalica se razbesne i izlete na ogradu. „Dolazi ovamo, Jebaču!“ vrisnu, sva zajapurena. Jebač i Krvolovka su se samo na trenutak trgli, a onda ponovo vratili nekom svom poslu. Pored njih, naslonjeno na zid široke kamene terase, nalazilo se nešto što Kreštalica odavde nije mogla da razazna. Nekoliko komšija približavalo se terasi i uplitalo u njihov tihi razgovor.

Kreštalica prekrsti ruke na grudima i demonstrativno se vrati u pećinu. Rešila je da je cela stvar ne zanima. Iako je, u stvari, htela da pukne od znatiželje.

* * *

„Nećeš mi verovati šta je Krvolovka danas ulovila“, rekao je Jebač kada se konačno vratio u brlog sa dva mrtva čupavca prebačena preko leđa.

„Malome je hladno“, odgovorila je Kreštalica, ne gledajući ga. „Trebalo je da ga ugreješ. Ali, nije te bilo…“

Jebač obori glavu i priđe mladuncu. Krznena pufna posmatrala ga je svojim zamućenim pogledom. „Da li je jeo?“

„Pitaj Krvolovku“, nije izdržala Kreštalica.

„Što si ljuta?“ pitao je Jebač. „Nisam bio s njom danas. Celo jutro je lovila na površini, a onda se vratila sa… Pa, to sam hteo da ti kažem.“

„Ne zanima me“, frknu Kreštalica. „Malome je hladno. Legla sam pored njega, ali nisam ga zagrejala. Dok si ti… Dok si ti…“

Jebač priđe Kreštalici i zagrli je. „Ama, nisam ja ništa, Kreštalice. Šta si mislila? Ovo je moj dom.“

Na te reči Kreštalica malo smekša, ali nedovoljno da bi ostala u Jebačevom zagrljaju. Sklonila je masivnu šapu sa sebe i izmakla se.

„Dobro, reci mi, kada si navalio. Šta je Krvolovka ulovila danas?“ Kandžama je počela da kida krzno sa mrtvog čupavca.

Jebač se iskezi i pokaza šapom ka Klisuri. „Dugo je preko leda pratila trag nekih odraslih čupavaca, prešla je nekoliko klisura i bregova, a onda je naletela na jednog čudnog stvora.“

„Čupavca?“ upita Kreštalica.

„Ne. Ni nalik čupavcu“, odgovori Jebač zamišljeno. „Dovela ga je ovde, tako da sam ga i ja video. Velik je, viši od nas, i ima glatko, belo krzno na sebi. Cela glava mu izgleda kao jedno veliko oko.“

Kreštalica prekinu da čereči životinju i zagleda se u Jebača. Lice mu je bilo ozbiljno.

„Ali, onda je sa sebe strgnuo to belo krzno, baš kao ti tom čupavcu, i skinuo veliko oko, ispod kojeg ima pravu glavu, sa dva oka, baš kao Narod. Koža mu je, doduše, svetla i bez dlaka, kao da je odran.“

„Je li živ?“

Jebač klimnu glavom. ”Krvolovka kaže da ga to ne boli. Odvela ga je u svoj brlog. Rekla je da je to njen ulov.“

„Otkud ona zna šta njega boli, ili ne boli?“ upita Kreštalica nabusito.

„Izgleda da stvor govori. Krvolovka tvrdi da priča iz šape, u kojoj drži nekakav kamen. Umalo ga nije preklala kada ga je videla u snegu sa time.”

„Zašto nije?“

„Čula ga je kako govori… Ne znam, Kreštalice“, Jebač je zavrteo glavom. „Mene taj stvor plaši. Ne sviđa mi se što ga je odvela kod sebe. Ko zna šta sve može da uradi…“

„Ko zna“, dobaci Kreštalica i nastavi da komada ubijenu životinju, pripremajući obrok za svog mališana.

* * *

Dani su prolazili, zima je stezala svet. Teški oblaci su zaklanjali sitno sunce, tako da je čak i na površini svetlosti bilo malo, dok je u brlozima Klisure vladao gotovo potpuni mrak. Vrele pećine niže u Ponoru kao da su se hladile i Jebač je sve dublje morao da se spušta kako bi nahvatao toplote za Malog Mutnog. Vraćao bi se tek nakon nekoliko sati, namršten i prek, i Kreštalici je bilo žao što mu posao oko mladunca predstavlja takvu muku. Ali, onda ga je, dok se jednog dana uspinjao Klisurom, videla kako gleda za Krvolovkom koja se vraćala iz lova.

Njegov pogled govorio je hoću opet da te jebem, Krvolovko.

Njen mu je uzvraćao nema ništa od toga, dragi moj Jebaču.

I Kreštalici sve bi jasno. Stisnula je tamne oči i široko se iskezila. E moj blesavi mužjače, pomislila je, videvši ga kako se pokunjeno uspinje ka njihovoj pećini, da li ćeš se ikada opametiti?

„Vidim, ne družiš se više sa Krvolovkom?“ rekla je te večeri, nakon što je Mali Mutni, ugrejan, konačno zaspao.

Jebač je ćutao i gledao u zid pećine.

„Više joj nisi potreban, kako mi se čini.“

Jebač raširi nozdrve.

„Nije ni čudo, kad se sve uzme u obzir.“

Jebač se sav nape, kao da će da je zaskoči, ali se ipak suzdrža i upita: „Kad se šta uzme u obzir?“

„Pa“, poče Kreštalica, tobože uposlena lizanjem svog krzna, „sad ima onog stvora. Narod priča da se lepo slažu, iako je on lud, jer tvrdi da je pao iz oblaka. Ali to verovatno nije bitno, jer… pa, sam si rekao da je veći od nas. To valjda znači da je sve na njemu veće od onog što Narod ima, zar ne?”

Jebač skoči na noge i navrat nanos izlete iz brloga. „Ti si zla, Kreštalice! Ništa drugo nego zla!“ prosiktao je i nestao sa vidika.

Kreštalica krišom pođe za njim kroz prohladni mrak Klisure. Jebač se hvatao za izbočine u stenama dok je u hitrim skokovima prelazio kamenu gromadu koja je njihovu pećinu delila od Krvolovkine. Po njegovim kretnjama videlo se da je ogorčen i ljut, i Kreštalica zažali što ga je zadirkivala. Ali, sada je bilo kasno. Napredovao je brže od nje: Kreštalica se još uvek borila sa najstrmijim delom gromade dok je on već preskakao ogradu Krvolovkinog brloga. Videla je Krvolovku kako se pojavljuje na ulazu u jazbinu. Vrati se, htela je da vikne Jebaču, ali nikakav glas iz nje nije izlazio.

On se popeo do ulaza u pećinu i pogledao iza Krvolovke.

„Gde je?“ pitao je ljutito.

„Nije tvoja stvar“, odvrati Krvolovka.

„Šta radiš s njim?!“ zaurlao je. Suze su mu titrale u očima. Krzno mu se nakostrešilo, očnjaci provirili iz čeljusti.

„Ono što s tobom nisam radila“, odgovorila je Krvolovka. „Niti ću ikada, Jebaču. Odlazi odavde.“

„Ne“, promumlao je i odmahnuo glavom. ”Kako sad da odem…“

Kreštalica se zaustavila na kamenoj gromadi i ispratila pogledom svog mužjaka koji je nestao u tami Krvolovkine pećine. Kada se ponovo pojavio, njegove krupne oči zurile su prazno u Krvolovku. U šapama je držao otkinutu ruku stranca. Brojni ugrizi na njoj odavno su potamneli od skorene krvi, dok se pet prstiju ukočilo u samrtnom grču.

„Ali on je…“ zaustio je.

„Odlazi, budalo“, prekinula ga je Krvolovka i otela mu ruku stvorenja. „Idi kući.“ Zabola je očnjake u ruku i otkinula krupan komad. „Valjda znaš gde ti je brlog“, dobacila je kroz zalogaj i u par hitrih koraka se izgubila u tami pećine.

Jebač je i dalje nemo stajao ispred kamenog ulaza kada se iz brloga začuo potmuli smeh Krvolovke, nakon čega je podrignula, zevnula i zaćutala, ostavivši samo ledeni vetar da zviždi kroz šupljine u stenama.

* * *

Kreštalica poče da plače. Dok su je krupne suze peckale po licu, nije imala snage ni da krene ka Jebaču, ni da se vrati u svoj brlog. Trudila se da bude što tiša, gutala je knedle i grizla se za jezik, ali Jebač ju je ipak primetio. Na njegovim nemirnim zenicama se videlo da bi najradije negde da pobegne. Nije imao kud.

Neko vreme su tako stajali, oboje zaustavljeni usred pokreta, a onda se iza njih, kroz mrak Klisure, prolomio reski dečji plač. Kreštalica napeto uspravi glavu kako bi bolje čula.

„Mali Mutni“, šapnula je samoj sebi i panično se osvrnula. „Mali Mutni“, ponovila je i okrenula leđa Krvolovkinoj pećini.

 Na kraju Jebač ostade da tako, obešenih ramena i šuplje glave, gleda za svojom Kreštalicom dok se ona, pazeći da ne izgubi oslonac i zauvek nestane u mraku pod sobom, spuštala ka toplijim pećinama dublje u Ponoru, ne bi li ugrejala krzno za svog mališana i pomogla mu da pregura prvu zimu.