Narator Tuševljakovićevog romana je Danijel Isakov koji na samom početku najavljuje da će „govoriti“ o događajima koji su se odigrali devedesetih, dok je sa roditeljima živeo u Pančevu. U to turbulentno vreme za srpski nacion Danijel je bio momčić od 13-14 godina. Već su pubertet i odrastanje sami po sebi dovoljno traumatični, ali pored bubuljica i podivljalih hormona Danijel će morati da se upusti u borbu sa mračnom senkom koja se nadvija nad njim, njegovom porodicom i prijateljima Martinom i Željkom.
Posle dugogodišnjeg odsustvovanja, Isakovima u posetu dolazi stric Goran koji je Srbiju napustio još pre Danijelovog rođenja. Dečak je čitavog života idealizovao stirca koga nikad nije upoznao, i u prvom trenutku je oduševljen zbog povrataka svetskog putnika. Ali, ubrzo se ispostavlja da strika ima tamnu stranu koja može ugroziti Danijelov život i živote svih onih koje poznaje i voli. Odlučan da otkrije istinu, Danijel kreće da kopa i istražuje stričevu prošlost ne obazirući se na staru izreku o radoznalosti i mački…
Već negde na polovini romana, postaje jasno da je Senka naše želje Tuševljakovićev odgovor na poznati Hičkokov film Senka sumnje – ali sa horor obrtom. Fantastični elementi su prisutni od prvih stranica – isprva diskretni, kako radnja odmiče postaju sve izraženiji. Za početak tu je prikaza udavljene devojke duge crne kose koja želi da se dokopa glavnog junaka, zatim seansa kod lokalne vračare Džemire, da bi kasnije roman bio obogaćen još nekim natprirodnim detaljima koje neću otkrivati. Finale je posebno sočno i u njemu će se razrešti misterija Gorana Isakova. Zapravo, objašnjenje stričevih motiva je prilično egzotično, ali proizilazi iz radnje koja je protkana sa nekoliko retrospekcija smeštenih na Nepal i Havaje.
Senka naše želje uspešno kombinuje brojne književne/filmske uticaje: od Hičkoka do japanske strave i užasa. Po tonu i konceptu najviše podsedeća na poznata horor dela o odrastanju kao što su Kingovo To i Simonsovo Leto noći – samo u kamernijoj postavci, bez epskog zahvata po kome su poznati ovi autori. Bez obzira na uzore, Tuševljakovićev roman uspeva da bude svoj, da se inspiriše ali ne i da kopira.
Zamerke se mogu pronaći ali one bitnije ne narušavaju izrazito pozitivan utisak. Na primer: Tuševljaković ima neobičnu osobinu da poglavlje završi na najnapetijem mestu, a sledeće započne kada se najavljeni događaj već odigrao – što nije baš najpametnija taktika kada želite da uplašite čitaoca. Naravno, pisanje je zanat koji ne može da se „ispeče“ preko noći i ne treba sumnjati da će Tuševljaković već u svom sledećem romanu napredovati, mada se već Senkom naše želje pokazao kao pisac koji zna šta radi.
Slično Skrobonjinom Čoveku koji je ubio Teslu i Stojiljkovićevom Konstantinovom raskršću, ovo je delo koje pretenduje da izađe iz fandovskog zabrana. Senka naše želje jeste fantastička proza krcata natprirodnim i nemogućim, ali je istovremeno i priča o odrastanju i kao takva poseduje univerzalnost koja može privući i one koje žanr ne zanima previše.
Narator Tuševljakovićevog romana je Danijel Isakov koji na samom početku najavljuje da će „govoriti“ o događajima koji su se odigrali devedesetih, dok je sa roditeljima živeo u Pančevu. U to turbulentno vreme za srpski nacion Danijel je bio momčić od 13-14 godina. Već su pubertet i odrastanje sami po sebi dovoljno traumatični, ali pored bubuljica i podivljalih hormona Danijel će morati da se upusti u borbu sa mračnom senkom koja se nadvija nad njim, njegovom porodicom i prijateljima Martinom i Željkom.
