Dok su Maksim i Sol pakovali opremu na lunohod, stajao sam na rubu kratera i zurio u crno nebo. Odavde su stvari izgledale drugačije. Rekli su mi da će biti tako, ali nisam očekivao ovoliku promenu. Na nebu, nalik na farove udaljenog automobila, svetlele su dve Zemlje.

Primetio sam ih sat vremena ranije, dok smo servisirali mehaničke ruke lunohoda. Zaustavio sam se usred posla i proverio da li vidim duplo.

”Sve u redu?” zazujao je interkom.

”Naravno”, odgovorio sam i ponovo se dohvatio alata. Zemlje su se razlikovale. Bile su slične, ali ne sasvim iste. Nisam znao da li su moje kolege videle ono što i ja, ali ako jesu, trudili su se to da sakriju. Sjajnu ekipu su ovog puta poslali u svemir. Nije se znalo ko je u poslednje vreme prošao kroz veće zlo, tako da ne bi bilo čudno da, utonuli u svoje misli, nisu primetili ništa neobično.

Maksim je odrastao sa majkom i sestrom u sirotinjskom kraju; oca, rudara, nije stigao da upozna. Tokom školovanja, morao je da zarađuje za mleko, pošto je socijalna pomoć pokrivala samo hleb. Porodica je videla svetlo u mraku, ne znajući da je to Luciferova baklja, tek kada je zvanično postao pilot. Sa diplomom je došla i veridba sa dugogodišnjom devojkom Kaćom, baš kao i leukemija čiji su se zubi prvo zarili u vene njegove majke, a onda i sestre. Sumorna atmosfera bolesti učinila je da, nakon manje od dve godine braka, Kaća pokupi blizance i napusti ga. Nekoliko meseci kasnije, ostao je bez sestre. Sa jednom tragedijom manje u kući, pomislio je da će mu se žena vratiti. Nije htela. Deca treba da rastu u zdravlju, rekla je. Kada su ga odabrali za misiju, ostavio je majku na kućnoj nezi. Pred polazak mi je rekao da ne zna čemu se nada: da je zatekne živu ili mrtvu.

Sol je rešio da bude astronaut kada je, kao klinac, saznao šta mu ime znači na španskom. Osoba koja mu je to otkrila bila je ista ona koja ga je nagovorila da krade lekove, dok ona zapričava apotekara. Ista ona koja mu je, kao srednjoškolcu, napravila žurku samo da bi spavala sa njegovom drugaricom. Ista ona koja mu je rekla da uzme steroide i zameni uzorke mokraće na testovima za let. Sol je oduvek mrzeo svog oca. Sada ga je mrzeo još više, jer je shvatio da će mu mokraću analizirati i po povratku, samo što tada neće biti druge bočice. Kada smo kročili na hladnu mesečevu prašinu, rekao je da bi možda voleo da ga uhvate. To bi stavilo tačku na sve.

Krenuli smo lunohodom ka dnu kratera i modulu koji će nas odneti kući. Posmatrao sam dve Zemlje i pratio njihove bele oblake, sve dok nisam otkrio u čemu je razlika. Rotacija jedne bila je drugačija od rotacije druge. Okretale su se na dve suprotne strane.

Šta je sa mnom? Koja je moja priča? Veoma je jednostavna i svi je znaju. Svako od nas bi mogao da je ispriča.

Zamišljao sam kako bi bilo da se vratim i neke stvari pokušam ponovo. Dam im drugu šansu. Pronađem u sebi ono što sam mislio da više nemam, izbacim iz sebe sve metastaze. Vratim prijatelje koje sam izgubio, sačuvam one koje sam stekao. Oprostim se sa bivšim ljubavima i oprostim sve sadašnjim. Naučim da činim dobro čak i kada ne osećam posledice svog dela. Stvaram nove uspomene umesto što uništavam stare… Zahtevalo bi to mnogo truda i vremena, i pitanje da li bi uopšte uspelo, jer čovek zavoli svoju kožu kao što zavoli ružnog psa, ali ne bi bilo nemoguće. Samo se treba odlučiti. Ili, kako bi to svemirski letači rekli, ukucati prave koordinate.

* * * *