U dnevnom listu “Politika” od 23. novembra 2012. godine, objavljen je opširan tekst o knjizi “Srpske narodne bajke za decu 21. veka”, koja je pobudila kontroverzne reakcije čitalačke publike idejom da se narodna predanja predstave modernim i politički korektnim jezikom.

Članak pod nazivom “Bajke bez nasilja za građansko društvo” potpisuje Mirjana Sretenović, a mi ga u celosti prenosimo ovde:

Bajke bez nasilja za građansko društvo

Deca 21. veka zaslužuju i bajke za 21. vek. Time se rukovodio Borislav Pantić, direktor izdavačke kuće “Čarobna knjiga”, kada je nekoliko pisaca i ilustratora pozvao da adaptiraju popularne bajke i prilagode ih savremenom trenutku. Knjiga “Srpske narodne bajke za decu 21. veka” sadrži 19 bajki (Biberče, U cara Trojana kozje uši, U laži su kratke noge…), a njih potpisuju pisci David Albahari, Dragan Velikić, dramaturg Aleksandra Glovacki, i autori mlađe generacije Oto Oltvanji i Darko Tuševljaković. Izdanje je proglašeno za najbolju dečju knjigu na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu.

“Sa razvojem savremenog građanskog društva, u poslednja dva veka sve poznate svetske bajke su adaptirane. Mi nismo težili alternativnoj adaptaciji bajki, već tradicionalnom obliku koji će roditelji rado čitati svojoj deci pred spavanje”, kaže Borislav Pantić i dodaje da naše bajke nisu previše atraktivne novim generacijama, jer su im pojedini izrazi teško razumljivi, a određene moralne norme neshvatljive…

Neko će, međutim, pitati zar nisu univerzalne vrednosti bajki svevremene i zašto sve mora da bude ovovremeno, na šta Pantić odgovara da određene vrednosti mogu da izdrže test vremena, poput držanja date reči, ili žrtvovanja za drugog, ali dodaje da to nikako ne možemo reći i za ugovorene brakove, te je u adaptacijama promenjeno da voljenu osobu sada bira srce.

“Takođe, u bajkama su pozitivni junaci ponekad previše surovi, a ženski likovi trpe nasilje. U ‘Zlatnoj jabuci i devet paunica’ glavni junak zapoveda da zlu babu vežu konjima za repove i rastrgnu, dok je u novoj verziji ova surovost izbačena, jer je i motivacija postupaka drugačija nego u originalu. Nasilje se vidi u ‘Nemuštom jeziku’ kada žena, zbog neobuzdane radoznalosti, dovede junaka na samu ivicu smrti, pa se on doseti i ‘opameti’ je batinama. Mi smo poruku preneli bez uvođenja nasilja”, kaže Pantić.

Potpisnik 11 adaptacija Darko Tuševljaković, dobitnik nagrade Društva ljubitelja naučne fantastike ‘Lazar Komarčić’, govori o tome da li će čitaoci biti iznenađeni novim verzijama:

“Ako neko misli da će umesto konja zateći ferari, ili umesto čardaka ni na nebu ni na zemlji – vilu na Dedinju, onda ću morati da ga razočaram. Ove priče vrve od zmajeva, princeza u nevolji, časnih junaka spremnih na sve, prevejanih nitkova sa čudesnim moćima, mudrih životinja i skrivenih blaga”, nabraja autor dodajući da i bez arhaizama, bajka neće izgubitionu “starinsku” atmosferu koju su nastojali da zadrže.

Bajke su, objašnjava, menjane samo tamo gde bi ponuđeni savet bio problematičan za današnje dete.

“Naravno da nijedna bajka ne propagira nasilje, ali nasilja u njima ima, i to poprilično, a ponekad je ono, čak i za današnje pojmove, brutalno kao što je kuvanje raskomadanih delova ljudskog tela u kazanu ili batinanje trudne žene. Današnji klinci su navikli na svakakve gadosti, ali narodne bajke zaista ne moraju da upotpunjuju tu, već prebogatu, paletu. Ako je potrebno deci pokazati čime su nekada ljudi plašeni, uvek imaju školu gde će čitati originale”, kaže ovaj autor.

Pisac Oto Oltvanji ističe da adaptacije nije doživeo kao blasfemiju, već naprotiv, izazov da novu generaciju zainteresuje za pomalo zaboravljene, ali ni u kom slučaju i zastarele sadržaje.

“Poslu sam pristupio kao restauraciji, pazeći da ništa ne polomim ili pokvarim. Smatram da su moje intervencije tek kozmetičke prirode”, misli Oltvanji i objašnjava da je samo istakao uzbudljive delove, i insistirao na doslednosti zapleta, u čemu “usmeno predanje ume ponekad da zakaže”.

“Moja najveća intervencija je u bajci ‘Đavo i njegov šegrt’ gde je izmenjen epilog zato što je kraj došao naglo, pa je delovalo kao da je usput zagubljen. Sudbina likova, ili pitanje kako đavo kontroliše šegrta, u originalu su ostali nedorečeni te sam se potrudio da ponudim neke dostojne odgovore”, kaže Oto Oltvanji.

Proces adaptiranja “Snežane”

“U prvoj, neobjavljenoj verziji ‘Snežane i sedam patuljaka’ braće Grim, glavni negativac je njena ljubomorna majka, koja lično odvodi Snežanu u šumu i tu je ostavlja. U prvoj štampanoj verziji, braća Grim ovo menjaju i odvođenje devojčice prepuštaju lovcu, dok u kasnijim izdanjima smatraju da je primerenije da ulogu negativca dobije maćeha. Bajka se kod braće Grim završava Snežaninim venčanjem na kojem maćeha igra u vrelim gvozdenim cipelama, a ovu prilično okrutnu scenu priređivači su kasnije izbacili”, kaže Borislav Pantić.

Uz prepreke do srećnog kraja

Nada Milošević-Đorđević, akademik i profesor narodne književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, u penziji, kaže za naš list da podržava adaptacije. “Takva praksa postoji u svetu, i tu je reč o jednoj vrsti autorske bajke. U njima je važno sačuvati: pobedu dobra nad zlim, prevladavanje prepreka, zanimljivost avanture i srećan kraj”.

Mirjana Sretenović