Pripovedanje je staro koliko i sam govor; još od najranjih dana ljudi su počeli da pevaju i glasno snevaju, kako bi se magijski obukli u željenu sliku i prizvali je u stvarnost, kako bi tragali za smislom i istinom, koje iluzija svakodnevnih radnji sakriva. Ni danas, kad je pismenost postala vlasništvo svih, usmeno prenošenje priče nije izgubilo ama baš ništa od svoje magije, jer se pri usmenom prenošenju priče uspostavlja veza između svih prisutnih. Tek kad se izgovori, kad postane vibracija, reč prenosi svoje puno značenje koje slušaoci prime, ili odbace, ili kroz sebe promene, tako da slušanje menja i usmerava maštu pripovedača i priča postaje delo celog skupa.
“Na fakultetima za kreativno pisanje uči se i umetnost usmenog stvaralaštva, a epska tradicija s naših prostora postavlja se kao veliki uzor budućim pripovedačima”, kaže Milica Krković. “U uspavanke za decu, koja su dovoljno mala da nam bude dozvoljeno da se s njima vraćamo sebi i da nas niko pri tom ne proglasi za neozbiljne. Ali priča, pogotovu bajka, potrebnija je odraslima koji već isuviše veruju iluziji svakodnevnih radnji. Jer, svaka priča je potraga za nekom istinom – što su likovi i slike iz priče bliži svetu sna koji je zajednički za svo čovečanstvo, to i potraga stiže sve bliže do one najdublje istine, koja je čoveku data rođenjem, upakovana. Dobro ispričati priču, znači razmotati jedan od paketa urođene istine. Pisci širom sveta vole da razmotavaju te pakete zajedno sa svojom publikom i čine to, u književnim klubovima, storytelling centrima, na svojim promocijama, za svoju publiku i sa njom. Nas dve ćemo meštati i mutiti vile, zmajeve, inženjere, pesnike, lepotice, pametnice i ko-zna-koga još zajedno sa svima koji budu hteli da zajedno sa nama plove po tokovima priča i radujemo se tome, jer će to biti naš dar gradu čije su nas nebrojene legende i sećanja koja smo slušale od malena naučile da tragamo za istinom maštajući.”
Zorica Kuburović (1951) radi kao lekar urgentne medicine i načelnik ambulantne službe Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć – Beograd. Pored toga, već dve i po decenija objavljuje priče, romane, pesme i eseje. Njen autorski opus između ostalog čine knjige bajki “Škola za vile”, “Vilindvor – božićna bajka” i “Čarobno ogledalo”. Od 1993. godine povremeno drži škole pisanja bajki.
Milica Krković (1964) je profesionalni prevodilac. Povremeno objavljuje tekstove i prevode u vezi likovne tematike, kao i hermetičke filosofije i ranohrišćanske misli. Do sada je objavila dve knjige: zbirku priča “Mač savršenog viteza” i roman “Mala knjiga o početku”.