Prostranstvo je raščerečeno i nebo predstavlja tanku i zategnutu plavu kožu čiji su krajevi zakačeni za liniju horizonta. Dole, na zemlji, nema prepreka pogledu – sve je ravno. Ko zna gde je kraj te večnosti…

Tačka koja se kreće po zemlji je Boško. Vidi se jasno da je to on, mada može biti daleko i kilometrima od oka posmatrača. Nema ničeg što bi smetalo da se njegov lik ne primeti i ne oda onakav kakav jeste, bio blizu ili daleko, bila dan ili noć, zima ili leto…

Užurban i zanet, ali odlučan, on gleda kako što brže da stigne, mada i sam zna da bi pravljenje prečica bio apsolutni besmisao. Vođen je sopstvenom mišlju, nezavistan od prostora po kom se kreće. Tako žuri kao da mu sem srca pulsira i um.

Stiže.

-Večeras rušimo onu užasnu zgradu besmisla, laži i kiča. Večeras uništavamo taj jedini preostali puls ovog vremena. Večeras leti u vazduh zlo, a besmisao se konačno pretvara u nešto opipljivo – pepeo. Na nama je zadatak da se ljudi sutra probude i shvate da su izgubili sopstvenu ličnost zbog zabluda do kojih je dovela ta zgrada. Drugovi moji, prijatelji moji, ponekad mi se čini da smo mi jedina iskra istine u ovom prostoru. Imamo još vremena, zato vas molim da se što bolje pripremite.

Njegovi drugovi smirili su se odmah po svršetku ovog iznenadnog i nadahnutog govora. Goropadnost Boškove ličnosti brzo je potonula u crnilo njihovih mozgova. Svi su negde seli. Ćuteći su varirali između ravnodušnosti i dosade. Jedino je Boško spremao bombe stalno misleći na akciju koju treba da izvede večeras.

Da bi sve ispalo bolje nego planirano, baš kako Boško i očekuje, ranije su krenuli. Na nebu su sijale zvezde, a na zemlji su blještale ljudske oči, nenaviknute na veće pokrete u svom vidokrugu. Širom otvorene, gledale su u energičnog Boška. Baš kao da se zvezde oslikavaju na nekom mirnom jezeru. Boško nije obraćao pažnju na sve te ljude jer se u njegovom umu stalno vrzmala misao o zgradi.

Mislio je kako da joj priđe i da od nečeg napravi dovoljno veliku uzvisinu sa koje bi mogao da baca bombe. Sve je bilo ravno, nigde nije mogao da nađe nešto gde će se popeti i precizno pogoditi metu. Ako je Boško nekad i osećao strah zbog ovog poduhvata, on je ipak bio manji od problema uzvisine. Taj problem je nadvladao sva Boškova osećanja i vešto manipulisao njegovim umom.

Uzvisina?

Stigli su na par kilometara od zgrade, a ona se već jasno videla mada je bila noć. Ogromna konstrukcija baškarila se u slobodnom prostoru. Velika obla zgrada prodirala je u visinu. Sa njene leve i desne strane bile su dve još oblije zgrade iste veličine, neuporedivo manje nego središnja. Sve je to činilo jedan jedinstveni kompleks.

Boško je samo za trenutak skrenuo misli od problema sa uzvisinom, pogledao u zgradu, i zamislio je kako gori u plamenu. Ta okrepljujuća slika odjednom mu je dala snage da brže razmišlja. Došavši do distance za koju je mislio da će biti dovoljna da hitne bombe, pogledao je oko sebe. Oči mu nisu hvatale nijedan predmet na koji bi mogao da se popne i izvrši prepad. Prostor koji se širio oko zgrade do Boška i drugova i još mnogo dalje bio je ravan bez ičega što bi moglo da posluži zaverenicima.

Boško je računao da će naići na probleme, ali je mislio da će ih lakše rešavati. Međutim, razmišljao je bez i trunke obeshrabrenja, jer mu je zamišljeni plamen davao volje da nastavi. Pogledao je u drugove. Oni su ćutali i gledali u njega, očekujući rešenje. Nisu bili nestrpljivi i za razliku od Boška sedeli su, nije im se žurilo. Ali njemu jeste.

Smislio je!

Sve svoje drugove koji su došli sa njim poslagao je jedne na druge. Oni su ležali potrbuške i tako je dobio stabilnu uzvisinu od jedno četiri metra na koju je lako mogao da se popne. Oni se nisu nimalo bunili, iako im je bilo nezgodno da izigravaju brdašce.

Uzeo je svoje bombe i počeo da se penje. Bio je toliko zanet samom akcijom na koju se odvažio da uopšte nije ni pomislio na to da se prvi put u životu penje na neku uzvisinu i da će mu možda biti muka kada bude na vrhu i pogleda dole. On je, kada se popeo, gledao samo u zgradu koja mu se sada činila mala i bedna. Čak mu se jednog trenutka učinila toliko jadna da je pomislio da nema smisla rušiti je. Onda se setio šta je u njoj i šta ona proizvodi.

Počeo je da baca bombe, jednu za drugom. One su upadale kroz sve moguće otvore i šupljine na zgradi. Boško ih je bacao neprestano, stao je tek kad je otprilike procenio da je zgrada bar za trećinu teža od masivnosti bačenih bombi. Ostalo mu je samo da čeka vezane eksplozije koje su se mogle začuti svaki čas.

Sišao je sa uzvisine i rekao drugovima da je gotovo i da mogu da siđu jedni sa drugih. Pre prve eksplozije i drugovi su bacili još po jednu bombu u donje delove zgrade.

Neki dugo skupljani bes počeo je da se poigrava sa Boškovim crtama lica koje je gledalo u pravcu zgrade i čekalo.

Prvi prasak se čuo iz donje dve zgrade, dok su se ostali širili ka vrhu. Nedugo se upravo tu, na vrhu najviše zgrade, mogla videti eksplozija koja je napravila veliku vatru. Plamen je bio ogroman, lizao je nebo.

Boško je bio zadovoljan time što se baš on odvažio na ovako veliki čin. Želeo je da šteta bude što veća. Uživao je u vatri koja je, po njegovom mišljenju, od besmisla stvarala pepeo.

Smatrao je da je njegov čin plemenit i human, da će ljudi shvatiti i probuditi se iz čudnog stanja, najviše nalik hipnozi. Srce mu je zbog toga bilo jako radosno, te je stoga pošao bliže konstrukciji koja se po sredini slomila, pa je gornji deo pao na zemlju. Nije se bojao neprijatnih situacija i svih tih ljudi koji nisu čak ni vrištali, već su se samo odbijali jedni od druge u velikoj gužvi.

Jedna vrata one najviše zgrade, koja je grcala u dimu i vatri, su se otvorila. Iz utrobe smradne paljevine izašla je devojka kojoj je vatra spalila gotovo svu odeću. Boško ju je posmatrao. Bila mu je lepa kao boginja. Njeno telo, napustivši vatru u zgradi, momentalno se preselilo u užarenu Boškovu psihu. A tu je gorelo još snažnije, čak neuporedivo jače od vatre koja je zahvatila konstrukciju. Mada je sve isto tako bilo iznenadno i dugo očekivano.

Prišao joj je bliže. Ona je stajala mirno, iako je oko nje sve gorelo. Mada je bila u zgradi kada se dogodio prepad, telo joj je ostalo belo, čisto i sveže, samo je u predelu prepona bilo dosta garavo i zadimljeno. Pored toga, zbog potresa i tumbanja jedna sisa joj se uplela u drugu. Tako su joj grudi ličile na neki čudan čvor. Oči su joj blještale, retko kad su treptale.

Boško ju je uzeo u naručje i odveo van predela zgrade. U tom metežu bilo je mnogo ljudi. Njihove sjajne i zbunjene, širom otvorene oči, činile su da u mraku zvezdano nebo i zemlja blješte istim sjajem. Boško je šutnuo par ljudi da bi oslobodio prolaz, a oni su se samo odbijali jedni o druge, ništa ne govoreći. Njega nije uznemirivala činjenica da sa devojkom neće moći da pobegne daleko od njihovih očiju. Mada je otrčao čak par kilometara, zgrada se i dalje jasno videla, a njihovi pogledi su sjajili plamom kao da su tu kraj njih. To ga, međutim, nije ni malo zanimalo.

Stao je. Pokušao je da joj dodirne usne prstima. Ruka mu je prostrujila kroz vazduh. Nije mogao da ih dohvati. Počeo je da skače kako bi uspeo. Dodirivao je samo vazduh. Odjednom se okrenuo i video da gola devojka leži kraj njega i gleda ga zbunjeno. Nije ni shvatio da je u ljubavnom uzbuđenju pokušao da dodirne tanki polukrug meseca umesto njenih usana. Prišao joj je bliže.

Odjednom, Boško je osetio kako mu se na ramena spuštaju cvetovi. Okrenuo se i video da su to devojčine ruke koje ga polako vuku naniže. Gledao joj je u lice, u oči. Video je dubinu, veliki crni ponor. Osetio je da pada, da ga neki blagi povetarac sporo gura dole. Uspeo je samo da primeti kako su mu se devojčine noge obavile oko struka.

Čulo se pucketanje vatre od koje su krupne i blještave ljudske oči bežale, mada je opasnost bila daleko. Međutim ljudi su je svuda osećali, bez obzira na daljinu. Plašili su se. Plamen je polako tinjao. Zamenio ga je gust crni dim koji je obavio čitavu zgradu.

Plava koža neba okačena je za beli horizont. Dve tačke gledaju u daljinu. Oči su im krupne, zbunjene, svetle jače od neba. To su Boško i njegova devojka, potpuno oporavljena kod prepona, razvezanih grudi, sasvim bujnih. Nad njima je senka visoke zgrade, pomalo oble sa strane i dve mnogo manje i oblije zgrade, podjednake, prilepljene uz tu veću. Kompleks izgleda veličanstvenije nego ikad, još više prkosi prostoru. Najviša zgrada se popela više u visinu, rasparala nebo svojim oštrim vrhom i tu napravila štetu koja se ne može više popraviti.

Boško i devojka hodaju sudarajući se jedno o drugo, panično tražeći prečicu koja će im skratiti put.