Pre dva dana umro je Zoltan Popović. Umro je u snu. Prosto, sanjao je neki mračan hodnik iz kojeg mu je nevidljivi, odzvanjajući glas saopštio službenim tonom:

Popović Zoltan, nezaposleni ekonomista, oženjen, otac tromesečne ćerke Lene, trideset godina star, ima da umre od iznenadne srčane kapi, ovako u snu. Neka se pripremi da napusti ovozemaljski život.

Zaista, tako je i bilo. Sutradan ujutro Zoltan Popović je umro. Međutim, ta nepoznata sila koja ga je osudila na neočekivanu smrt kao da je napravila jednu nečuvenu grešku u svom sistemu upokojavanja. Da li zbog toga što ima puno smrti na ovom svetu pa se ne mogu sve sprovesti pravilino i kako valja, ili je u pitanju neki drugi razlog, tek, Zoltanu Popoviću je duša ostala zaboravljena u njegovom mrtvom telu. Da, telo je bilo mrtvo, srce nije kucalo, nije bilo pulsa, prirodnog rumenila, ali je pokojnik i dalje bio živ na neki način, svestan svog nesrećnog položaja.

Čim je ustao sa postelje on je pomislio: ,,Zar je OVO moralo baš mene da snađe? “. Ali, šta je tu je. Nije Zoltan Popović mogao da se obrati niti jednom doktoru za pomoć, niti jednom advokatu za pravni savet. Štaviše, on je takve poduhvate odmah odbacio kao besmislene. Zar može doći kod doktora i reći mu: ,,Doktore Stajkovski, ja sam danas umro. Izvolite se uveriti. Opipajte puls. Da li možete šta da mi prepišete ili ste za to da me uputite kakvom specijalisti u veći centar?“. To bi bilo glupo. Naravno, bilo bi glupo da ode i kod advokata i kaže: ,,Gospodine Nićiforoviću, vidite, NN mi je nepravedno dodelilo jedno umiranje od srčane kapi. Kakve su moje mogućnosti da dobijem ovaj slučaj protiv pomenutog NN-a? “.

Sve to nije dolazilo u obzir.

Zoltan Popović skuva dve kafe i probudi svoju ženu. Ona ga mrko pogleda i jedva se uzdigne na jastuk. Bila je poput mrzovljnog, izboranog džina.

– Jesi li već zvao Milojka? – prokrči kroz nos njegova debela žena srčući kafu.

Zoltan se zbuni. Kakvog Milojka? Pa on je mrtav i nijedan Milojko ne može mu pomoći. Gledao je belo u ženu.

– Čoveče božiji! – uzviknu žena, a grudi joj se zatresoše. – Imaš tromesečno dete! Znaš koliko će nam para trebati! Znaš? Znaš! Pa kada ćeš više da nađeš neki posao, majku mu? Pa, hoćeš li da ja zovem Milojka za taj posao u banci? Hoćeš!? Jel to hoćeš?

Žena odloži kafu na tanjirić, stavi ruke na lice i poče da jeca.

– Ja sam… Ja sam… mrtav… – tiho promrmlja Zoltan drhtavim glasom.

Žena skloni ruke sa lica i pogleda svog supruga sa mržnjom.

– Znaš šta si ti? Ti si mlitavno govance! – reče ona, zatim odskoči sa postelje tako da krevet jako puknu i ode do kupatila zalupivši vrata za sobom.

Pokojni Zoltan nekoliko puta odmahnu glavom i srknu kafu, gorku ili slatku, svejedno, on ukus više nije osećao.

,,Šta je tu je! Ništa mi ne preostaje nego da nastavim sa životom“, pomisli on, uzdahnu i pogleda u bucmastu bebu koja je spokojno spavala u krevecu u uglu, smešeći se vlažnim osmehom.

– Dođi mi, rođo, za koji dan! Biće nešto, biće nešto! – prodra se Milojko Kamenov, zamenik direktora u banci ,,Prva banka“ i nasmeši se ljubazno, iz navike.

To behu njegove uobičajene reči u proteklih godinu dana, od kada je Zoltan Popović dolazio da pita ima li šta od posla.

Pokojnik se po ko zna koji put pokunji i obeshrabreno okrete da napusti kancelariju zamenika direktora.

– Rođo! – povika za njim Milojko držeći mobilni telefon pod uvetom. – Da nisi nešto bolestan, a? Tako si mi bled i mršav kao da te ona tvoja gospođa malo hrani, a? Uzmi jedi nešto, moj rođo!

Skoro čitav dan Zoltan je proveo na klupi u parku. Krošnje drveća počele su da zelene, cveće da pupi, april u njegovoj varoši izveo je na ulice ljudsko šarenilo. Tolika proleća su prošla, a on tek na ovo sada obraća pažnju. ,,Ali, to je tako tipično za mrtve ljude!“, pomisli tužno. Pred veče, pored njegove klupe prođe neki zaljubljeni par držeći se za ruke. Kada su malo odmakli, Zoltan je čuo kako ona kaže njemu: ,,Mikice, kako onaj jadni Zoltan smrdi!“. On joj je odmah odgovorio: ,,Tiše pričaj. Zna ga moj keva!“. Pokojnik se razbesni, zažele da ustane sa klupe i nauči ono dvoje dece pameti, ali ga istog trenutka spopade neka malaksalost i on odusta od svega. Zaboravi na par koji ga je uvredio i pomisli: ,,Ja, ja počinjem da smrdim!“.

Kada se vratio svojoj kući njegova žena je dojila bebu i gledala neki kviz cerekajući se svojim uobičajenim smehom kroz koji su se nazirali žuti zubi propali od čokolade, kafe i cigareta. Kviz se zvao: Zamenite živote!

– Skloni se sa ekrana Zoltane! – povikala je žena namršteno.

– Vidi… Jelena… Ja… sam… mrtav… – promrmlja Zoltan zbunjeno.

– Imaš svoju sobu! Idi čitaj! – viknu žena podrugljivo i odmahnu rukom.

Zoltan ode u drugu sobu. Mada je tu sobu i sobu rezervisanu samo za bebu i ženu delilo veliko predsoblje, on je povremeno čuo prodoran ženin smeh: ,,Huhuhuhuhuhu“, nalik sovinom huktanju.

Umoran, iscrpljen, praznih misli i razočaran, on čim leže odmah i zaspa. Usni opet onaj isti mračni hodnik i ču opet onaj isti odzvanjajući glas:

Naša greška. Mi Vam se Popoviću Zoltane izvinjavamo. Ispravićemo nekako!

Odmah potom Zoltan se probudi i jedva dignu svoje ukočene ruke. Vide na njima male rane. ,,RASPADANJE je počelo!“, zaključi i stegnu očne kapke. Nije mu se ustajalo iz kreveta. Ubrzo, u sobu ulete njegova velika žena. Njena crna senka sasvim prekri sklupčano telo Zoltana Popovića.

– Vidi koliko ima sati!! Ti još spavaš!! Blago tebi! Pa zar nisi rekao da ćeš u crkvu!? Lazareva subota je! Vrbica! – viknu ona.

– Ja… – pokuša on nešto da kaže, ali ne uspe.

– Ala ovde smrdi! Prdiš kao svinja! – uzviknu besno žena i zalupi vratima.

Zoltan Popović jedva je koračao. Pred očima mu se mutilo. Dobro poznate ulice njegovog rodnog grada tonule su u gustu izmaglicu. Poguren, zateturan, pokojnik se očešao o par ljudi, ali je na kraju ipak uspeo da uđe u crkvu, među svet koji je, držeći svoje primerke vrbovih grančica, slušao sveštenika.

– Pa vreme je da i ovu Lazarevu subotu obeležimo tako što ćemo ići oko ovog našeg hrama i pevati tropare! Budite veseli u srcu deco moja, ma kakva kriza da vas snađe! – uzvikvao je poletno mladi sveštenik.

Narod polako poče izlaziti iz crkve. Stvori se gužva na izlazu jer su se mnogi sporo krstili. Baš tu, negde pred visokim vratima, kod prosjaka, Zoltan Popović oseti kako ga neko drmusa za rame.

– Pa gde si KRALJU! Uh, ala loše izgledaš! Pa šta ti je druže!? – čuo je glas iz magle.

– Ja… sam… – izusti Zoltan čkiljeći.

– Šta ti je moj Zolika? Zar ne prepoznaješ tvog prijatelja Šilju? – uzviknu tužno glas.

– Da! Eh, moj Šiljo! Ja… Ja… najeb’o sam k’o žuti… – tužno izusti Zoltan.

– Pa šta ti je?

U tom trenutku Zoltan se zamisli. Nekako se sabere i shvati da nema smisla govoriti Šilji, prijatelju iz kladionice, o tome da priča sa mrtvim čovekom. On to ne bi razumeo. Nema on mozak za metafiziku, u njegovoj glavi vrzma se samo fudbalska kombinatorika.

– Bolujem, Šiljo, od CARNALIS TRAGISA, retke bolesti čija je epidemija u martu počela u Aziji! Gladujem, a ne mogu da jedem! Žedan sam, a ne mogu da pijem vode!

– Nemoj da sereš! Pa kako?!

Zoltan samo slegnu ramenima.

– Biće valjda bolje – tiho reče pokojnik.

– Nego šta će, moj Zoli! Eno mi je žena! A ti kad se oporaviš dođi kod mene da gledamo Ligu šampiona! Ma, Mančester ima sve da ih odelje do kraja! Mančester… – reče usplahireno Šilja i glas mu se izgubi među žuborom pobožnog naroda.

Zoltan se prepusti ljudima koji su kružili oko crkve. Glasovi su se mešali i zbunjivali ga:

– Svet je na ivici propasti!

– Pijaca je: NIKAD SKUPLJA!

– Ni ONDA nije bilo OVAKO!

– Jel vidiš ti šta se dešava u Španiji?

– A u Australiji?

– Daleko je Australija, brini ti svoju brigu!

– Švalera se Goca!

– Ja mu dajem mito, a on mi se smeje u facu!

Zoltan Popović udari u nešto ili nekoga.

– Zoltane! Jao! Na šta ličiš! Dođi ovamo! – panično je vikao ženski glas.

Zoltan Popović prepozna glas Smiljane Kokotović, poznatog advokata i njegove dugogodišnje prijateljice i ljubavnice.

– Ti si Smiljka? Ja… Ja… eto… stiglo i mene! CARNALIS TRAGIS!

– Stvarno?!

– Šta ću…

– Brzo! Brzo… Ideš ti kod mene!

Smiljka Kokotović povuče za rame izbledelog Zoltana Popovića, izvuče ga iz crkvenog dvorišta i ubaci u Jugo.

– Molim te Zoltane, pa mogao si bar da se… da se okupaš… namirišeš! Pa ipak je Vrbica, ima puno sveta! – pričala je pomalo zgađeno Smiljka.

– Razumi me… Smiljka… Ovo je takva bolest… Ma koliko da se perem, ne mogu se oprati! Sve više smrdim! – jadikovao je Zoltan.

– Znam. Znam. Jadni čoveče! – konstatovala je Smiljka, vozeći svoja kola kao reli vozač kroz gužvu Lazareve subote.

– Hoćeš kod mene? Moji su kod babe! – upita Smiljka Zoltana koji se skoro stopio sa sedištem.

Pokojnik nije želeo da prekida nit svog uobičajenog života, hteo je da živi normalno i dalje, mada je bio mrtav.

– Da… – odgovori on jedva.

Smiljka je pomogla svom intimnom prijatelju da se popne na par stepenika, do vrata koja su vodila u unutrašnjost njene porodične kuće urasle u tek procvetalo, mirišljivo žbunje.

– Dakle, šta? – reče ona pomažući Zoltanu da sedne u fotelju.

– Hmmm… – promrmlja on.

Zoltan je naslućivao da ga Smiljkine sjajne oči gledaju sa željom. Zoltan je znao šta te oči žele.

– Hoćeš da te ja skidam, a dragi? Hoćeš li ti mene da skidaš? Imamo vremena za predigru! Ne brini… – maznim glasom pričala je Smiljka.

– Ja… ja… – poče tiho da priča Zoltan, ali mu glava klonu.

– Da?

– Bol… bolestan sam… – jedva uspe da saopšti.

– Hm! Hm! – besno zahmće Smiljka, a zatim uze Zoltana za kosu i podigne mu glavu. – Nemoj tako druže! Nemoj tako! Ja ti sve više stvari pružam, a od tebe dobijam tako malo! Bolje nemoj sa mnom da se svađaš!

– Bol… – jecnu pokojni Zoltan.

– U redu je. U redu je. Shvatam da si bolestan. Ali, nemoj mi se zameriti Zoltane Popoviću! Bolje nemoj! – pretila je Smiljka.

– Ne…

– Odvešću te tvojoj kući. Pij što više čaja! Majčina dušica, nana, sve je dobro. Uradi to Zoltane i bićeš kao nov! – reče Smiljka, uhvati oberučke ljubavnika i izvede ga iz svoje kuće.

Par puta je Zoltan Popović padao dok se penjao stepenicama na drugi sprat do svog stana. Bol nije osećao. Ništa više nije video. Pred očima mu je titrala neka zaslepljujuća belina koja je gasila njegove misli. Osećao se kao da ima užasno nizak pritisak. Mada, naravno, on nije mogao imati ni visok, ni nizak pritisak.

– Jao! Napio se! Ulazi pre nego što te neko vidi! Ma, i ja se nerviram bezveze! Umesto da po kratkom postupku sve to rešim! – čuo je ženu kako se dere sa vrata i osetio njene ruke na sebi kako ga vuku, savijaju i lome.

Gotovo je otpuzao do svoje sobe i legao.

– Skidaj odelo! Nećeš valjda u odelu da spavaš! Ponovo si se upuvao? Ovo je strava i užas! – drala se žena.

Zoltan Popović više nije ništa čuo. Ponovo je ispred sebe video mračni, hladni hodnik. Očekivao je glas, da mu nešto kaže, da ga spase muka, da ga osudi na neku blažu kaznu, da ga, bar, otera u pakao. Glasa nije bilo. Video je ispred sebe samo mrak, osećao je kako se skuplja u jednu malu tačkicu, u jedan atom, milioniti delić svesti, delić tog mraka. Ali, hodnikom odzovoni glas:

Popadiću Zortane! Izvinite na čekanju! Većali smo! Odlučili smo! Sutra ćete dobiti posao! Neka vam je sa srećom!

Mrak bljesnu i Zoltan Popović otvori oči. I dalje je video ispred sebe snežnu belinu. I dalje se slabo kretao, teško mislio i osećao kako ga snažno vuče sila gravitacije.

– Juf! Sramoto! – ču ženin zgađen glas. – Evo ti slušalica! Zove te Milojko!

Telefonska slušalalica delovala je pokojniku teška nekoliko tona. Da nije bilo njegove žene koja je pridržavala slušalicu držeći začepljen nos, on bi je sigurno ispustio.

– Alo, rođo! Rođo! Dragička! Sutra dođi u banku! Bićeš promoter naših kredita za putovanja na egzotične destinacije! To je odličan posao! Malo se više radi, ali je odličan posao. Savršen za tebe! Ja te znam rođo!

– Daaaa… – jezivim glasom prošaputa mrtvac, razgoračenih i ugašenih očiju, bez kapaka.

– Da! Nego kako nego DA! Posla imam rođo! Sutra u devet! Budi mi lep!

Veza se prekinu. Zoltanu naglo klonu telo nazad na postelju.

– E hvala je BOGU! Ima da se ceo dan glancaš! Vidi kakav si! RASPADAŠ se! Doneću ti čaj! – zadovoljno reče Zoltanova žena i ode iz sobe.

Pokojnik se strese. Kao da ga je taj izliv zadovoljstva njegove žene na neki čudan način oraspoložio. On se par puta promeškolji po krevetu i učini mu se da nije sve baš tako loše kao što izgleda. Jeste, mrtav je, to stoji. Ali ima ženu koja ga voli. Ima prelepu devojčicu. Ima zgodnu, uspešnu ljubavnicu. Ima svog Šilju. Ima posao, naporan, ali zato sigurno dobro plaćen.

Ima sređen život.