Za prave prijatelje ne postoji pogrešno vreme! –  to je moj moto.

Manojla sam upoznao na bazenu, slučajno. Bilo mi je dosadno, pa sam od njega pozajmio novine. Ubrzo smo počeli da razgovaramo. Ispostavilo se da smo vršnjaci, da živimo u istom kraju grada, da poznajemo iste ljude. O čemu god da smo pričali, stavovi bi nam se podudarili. Voleli smo ruske pisce, divili se francuskim slikarima, uživali u italijanskim kanconama. I profesije su nam bile slične. On je farmaceut, a ja doktor – obojica u penziji, naravno.

Tako je počelo naše prijateljstvo.

Baš sam bio srećan tih dana. Bio sam uzbuđen kao dečak koji je dobio kućnog ljubimca, kao dete koje ima novu igračku, kao filatelista koji je pronašao vrednu poštansku marku. Oduševljavalo me je sve u vezi sa mojim novim prijateljem. Omiljeni deo dana mi je bio onaj koji bismo provodili zajedno. Ni bolest me ne bi sprečila da se vidim sa svojim drugarom. Trebalo je nadoknaditi prethodnih šezdesetak godina.

Postali smo nerazdvojni.

Prošlo je nekoliko nedelja, i činilo mi se da je vreme da Manojlo upozna moju dragocenu zbirku neobičnih čajeva. Shvatajući koliko mi je to važno, došao je kod mene u najboljem odelu – odelu za svadbe i sahrane, kako je u šali rekao.

Pošto smo popili čaj, rešio sam da mu predstavim kolekciju. Sišli smo u podrum. Dok sam otključavao vrata, pitao sam se kako će reagovati. Da li će biti kao ostali?
Stupili smo u prostoriju. Upalio sam svetlo i pogledao ga. Bio je zbunjen. Uživao sam u izrazu njegovog lica.

“Ko su ovi ljudi?” upitao je.

“Moji prijatelji!”

“Prijatelji? A gde su čajevi?”

“Čajevi?! Oni nisu bitni, oni nisu cilj. Čajevi su samo put do cilja.”

“A šta je cilj?”

“Prijatelji.”

“Prijatelji?”

“Da! Danas je tako teško naći dobrog prijatelja! Znaš li da se češće sahranjuju prijateljstva nego prijatelji?”

“Prijatelji?” ponavljao je tupo.

“Da! I zato sam rešio da ih sakupljam!”

“Sakupljaš? Znači ti… ti ih praviš od vo-voska? To, to, to su vo-voštane figure?”

 “Ne, nisu. Pravi su. To su moji prijatelji. Preparirani su. Pipni ih slobodno.”

“Neka, morao bih da krenem”, rekao je.

“Šteta! Tebi sam namenio posebno mesto.”

“O, hvala ti, ali zaista moram da idem.”

“Da, u pravu si, i izgledaš čudno. Kao da ti nije dobro.”

Ćutao je.

“Pozdravi Tomu”, prekinuo sam tišinu, “i prenesi mu da još nisam zaboravio onu prevaru na kartama… ali, oprošteno mu je.”

“Ko je Toza?” pitao je stežući okvir od vrata.

“Toma! Toma je treći sleva! Reci i Marici da mi nedostaje njena baklava.”

“Hm, prekasno. Sve bi bilo lakše kada se ne bi toliko iščuđavali! Valjda će sa sledećim biti drugačije”, razmišljao sam dok sam ga vukao u sobu za prepariranje.