Intervju vodila: Jana Mikota

Prevod i priprema: ProPolis Books

PODSTICANJE NA ČITANJE KROZ PRIČE O VAMPIRIMA

Angela Zomer-Bodenburg, autorka serije romana „Mali vampir”, rođena je 1948. u Rajnbeku pored Hamburga u Nemačkoj.

Bila je bolešljivo ali svojeglavo i tvrdoglavo dete. Njena majka je umela da primeni drastične vaspitne mere: znala je po nekoliko sati ili čak dana da ne razgovara sa njom, a dešavalo se i da je zatvori u WC u kome se svetlo palilo isključivo spolja. Angela bi se tada u tom majušnom mračnom prostoru igrala svojim prstima. Od prstiju bi zamišljala da su slonovi (palčevi su predstavljali surlu). U svojoj mašti odletela bi na leđma slona i doživela neverovatne pustolovine.

Od najranije mladosti je obožavala da crta i da slika, a kada je naučila da čita otkrila je novi, fascinantni paralelni svet u kome je često obitavala. U to doba se u blizini njihovog stana otvorila gradska biblioteka koju je svakodnevno posećivala. Dešavalo se da je u toku popodneva pročitala i po nekoliko naslova. Čitala je sve: poeziju, bajke, avanturističke romane i detektivske priče, priče za devojčice, priče o životinjama… Krasnopisom je zavodila svaki naslov i autora u brižljivo vođenu kartoteku, koju je, nažalost, jednog dana bacila (danas bi volela da zna šta je sve u tom periodu iščitala).

A onda je i sama počela da piše. Dar za pisanje nasledila je od oca koji je ceo život pisao pesme, drame i romane. Knjige koje je pisala, ilustrovala je sama i pravila povez od kudelje. Neke od tih knjiga sačuvala je do danas.

Majka, koja je bila stroga i glava porodice, nije odobravala njeno nastojanje da postane spisateljica. Smatrala je da je to „umetnost od koje nema hleba” i da treba da postane sekretarica. Zato se otac radovao njenim objavljenim tekstovima i književnim nagradama, a doživeo je i promociju prve dve knjige: „Sara među vukovima” i „Mali vampir”. Sedeo bi u zadnjem redu i zračio od sreće gledajući decu kako kupuju knjige i čekaju da im ih Angela potpiše. Preminuo je nedugo potom.

Ne bez lutanja, Angela je svoju karijeru započela kao učiteljica. Radila je dvanaest godina u jednoj osnovnoj školi u Hamburgu. Pred sebe je postavila cilj da svim svojim đacima prenese radost čitanja. Od nekih okorelih nečitača saznala je kakvo bi trebalo da bude štivo koje bi držalo dečju pažnju: zabavno, napeto i pomalo jezivo. Tako je nastala ideja o malom vampiru Rudigeru. Napisala je prvo poglavlje i pročitala ga odeljenju ne otkrivši im autora. Deca su bila oduševljena i tražila su nastavak. Nastavka nije bilo, još nije bio napisan. To ju je ohrabrilo da se obrati izdavaču. Prvi izdavač ju je bez razmišljanja odbio, jer priče o vampirima nisu tema za decu! Srećom našao se izdavač kome se rukopis dopao i koji je imao više hrabrosti, pa je prva knjiga o malom vampiru objavljena u maju 1979. godine.

Iako je napisala preko četrdeset romana koji obrađuju različite teme i koji su namenjeni različitim starosnim dobima, iako pored romana piše poeziju, kratke priče, radio i pozorišne komade, Angelu Zomer-Bodenburg doživljavamo kao dečjeg pisca i još preciznije, kao autorku dečjih romana o vampirima. Ta percepcija joj je promenila život. 1991. godine je pozvana u Holivud na snimanje filma o malom vampiru, da bi se neposredno potom, očarana Kalifornijom – lepotom predela, klimom i stanovnicima -nastanila u Americi.

Danas sa suprugom i dva mađarska ovčarska psa živi u Nju Meksiku. Slika i piše knjige. Pisanje je, kaže ona, kao putovanje, nikad ne zna gde će je odvesti. Posle toliko godina još uvek rado smišlja avanture o Rudigeru, Antonu i Ani, jer je zasmejavaju i vesele. Anton je, doduše, postao stariji i zreliji, a Ana se od „krezube” preobratila u „neustrašivu” i baš je šteta što nikad neće moći doživeti starost sa Antonom, kako to potajno priželjkuje, zato što vampiri ne stare.

Angela, ponekad zamišlja kako je otac posmatra tamo negde iz Univerzuma i raduje se njenim uspesima. Iako već godinama živi i radi kao priznata spisateljica, majka se nijednom nije pohvalno izrazila o njenom poslu koji i danas naziva „piskaranjem”.

Knjige o malom vampiru Rudigeru i njegovom ljudskom prijatelju Antonu su ekranizovane, filmovane i prevedene na preko trideset jezika i prodate u više od deset miliona kopija. Na njima su odrasle mnoge generacije. Pisma čitalaca često potpisuju roditelji današnjih malih prijatelja njenih knjiga o vampirima.

INTERVJU

Oktobra 2008. godine na Frankfurtskom sajmu knjiga Angela Zomer Bodenburg je dala intervju povodom objavljivanja poslednjeg, dvadesetog naslova iz serijala knjiga za decu o malom vampiru. Intervju je vodila Dr Jana Mikota.

JM: Vaša edicija koja se bavi vampirima spada već u klasike dečje književnosti u toj oblasti, a isti motiv su preuzeli i drugi autori. Kako ste uopšte došli na tu ideju?
AZB: Oduvek sam želela da postanem spisateljica, još kao mala devojčica. Nikada se, međutim, nisam bavila mišlju da pišem za decu. Raznim stranputicama dospela sam do posla učiteljice, u kome se nikad nisam osećala sasvim prijatno i kao kod kuće. Tu sam uočila da moji đaci zapravo nerado čitaju knjige, i to naročito oni đaci koji su trebali da čitaju. To su bila deca kojima je slabo išlo čitanje i pravopis. Pitali su me da li moraju da čitaju. Mnogo radije bi odigrali neku igricu. Onda sam se krajem sedamdesetih potrudila da za njih nađem odgovarajuće knjige. Za decu su one bile ili dosadne ili isuviše moralističke. Tada sam se zapitala zašto se ne bih okušala sama. Izmislila sam Antona kao model nekoga ko obožava čitanje. Jedino što on voli da čita isključivo priče o vampirima. Bilo je prirodno da mu se jedne večeri na prozoru pojavi pravi mali vampir. Tako je nastala prva glava knjige, 15 strana. Mnogi izdavači imali su predrasude o vampirima: to navodno nije tema za decu. Deca i groblja ne idu zajednu. A onda mi se posrećilo sa Uve Vandrejem iz Rotfuksa. On je pročitao prvu glavu i pitao me, da li mogu da napišem 100 strana. Potpuno samouvereno sam odgovorila “Da”, iako sam tada pisala uglavnom samo pesme i kratke priče.

JM: Vidite li vezu između predavanja i podsticanja čitanja?
AZB: Svakako. Pri tome važnu ulogu igra škola i angažovanost učitelja. Imam odlična iskustva sa učiteljima koji pripremaju takva predavanja. Oni sa učenicima obrade pitanja ili čak izrađuju vampire i slepe miševe i od toga prave istinski čitalački događaj. A zatim sa odeljenjem pročitaju jednu knjigu. Ali ima i takvih nastavnika koji misle da tome namenjeno predavanje može da se iskoristi kao prijatan slobodan čas.

JM: U recenzijama i člancima uvek iznova nalazim da vi parodirate motiv vampira, ja bih rekla, interpretirate na nov način. Čitate li romane o vampirima? Oni su ponovo postali hit.
AZB: Rado čitam romane o vampirima. Međutim ne volim kad se vampiri koriste kako bi se predstavila moć ili da bi se slavili.

JM: Koja je uloga prijateljstva između Rudigera i Antona za dečju čitalačku publiku? Koji je zadatak Malog vampire kao edicije?
AZB: Meni je bilo važno da podstaknem ljubav prema čitanju i utičem na smanjenje strahova, ali i predrasuda. Kad sam ja gradila Anin lik, u literaturi za decu i mlade gotovo da nije bilo snažnih ženskih likova. Ana predstavlja takvu jednu jaku devojčicu, Antonova mama je takođe emancipovna žena, koja Antona uči mnogim stvarima i ne pravi od njega nekoga ko misli da je bolji od drugih. I Antonov otac predstavlja raskid sa tipičnom ulogom oca u dečjoj literaturi. On pomaže majci u domaćinstvu, podržava je i tako postaje drugačiji uzor. U tom pogledu mogli bismo malog vampira da iščitavamo kao emancipatorsku literarturu za decu i omladinu.

JM: Kako izgleda Vaš radni dan?
AZB: Posle doručka sedam za računar i to tako što se potpuno koncentrišem, niti telefoniram, niti idem na internet. Premeštam se u gotovo manastirsku izolaciju. Ulazim u radnju i likove, čujem ih kako mi govore i radim na priči. Popodne mogu još samo da radim korekcije. Radim 7 dana u nedelji. To stalno prerađivanje je naporno. Jednom prilikom sam pročitala Pikasovu izreku: „Slika nikad nije gotova, čovek samo u jednom trenutku prestaje da radi na njoj.“ To važi i za knjige. U nekom trenutku dođem do mesta, kad mogu da se odvojim od knjige, priče i likova. Moj suprug Burghart čita moje tekstove, daje mi predloge i savete. Otkprilike radim pola godine do godinu dana na jednoj knjizi.

JM: Kako izgledaju vaši naredni projekti?
AZB: Već dugo razmišljam o romanu za odrasle koji bi se bavio vampirima. Projekat na kome trenutno tradim je „Anin noćnik“ Nije jeziv, iako se odvija u grobnici u kojoj Ana (prim. jedna od junakinja serijala “Mali vampire”) piše svoj noćni dnevnik. Ana je sve vreme bila moj omiljeni lik u koji sam u velikoj meri ugradila sebe. Do sada sam bila ograničena time što sam morala da pišem iz perspektive čoveka dečaka, pa sam samim tim mogla mnogo manje da pišem o vampirima i njihovom svetu. Ali tako je bila postavljena priča oko Malog vampira.

Pored toga, pošto je imala tako veliki broj čitalaca, knjiga nikada nije smela da bude preterano jeziva. U tom smislu, već odavno želim i nosim se mišlju da pišem iz Aninog ugla, ono što ona doživljava. Pre nekoliko meseci sam upravo to počela da radim.

JM: Hoće li to biti namenjeno starijim čitaocima?
AZB: Verovatno.  Ana je ta koja sedi u svom kovčegu. Ona je pronašla dnevnik od koga je nastao noćnik. Svom noćnom dnevniku ona poverava sve svoje misli i želje.

JM: Da li biste mogli da zamislite da zajedno sa mladima napišete knjigu?
AZB: Da, ali to bi bio potpuno novi projekat.

JM: Hvala Vam na ugodnom razgovoru.