Konačno smo stigli na cilj.

Posle dugih 13 godina putovanja ušli smo u sistem zvezde HD 98618 i za nekoliko nedelja ćemo prići jedinoj do sad otkrivenoj planeti na kojoj ima života.

Jedva čekam. I ne samo ja. Svi smo nestrpljivi.

Znamo koliko je ova misija važna i da će naša imena biti zlatnim slovima zapisana u istorijske knjige. Uz Gagarina, Armstronga, Rokkana… Pa, bićemo prvi ljudi koji su videli bića sa druge planete.

* * *

Kapetan Roman je posmatrao ekran sa komandama.

– Približili smo se. Bićemo u orbiti naše planete za nekih dvadesetak minuta.

– I kad ćemo dole?

Poručnik Runt je bio najnestrpljiviji. A nestrpljivost i nije tako čudna, pomislio je kapetan, ako se zna koliko dugo putuju.

– Ne skoro. Ne bar naredne tri godine.

– Zašto toliko?

– Još pre polaska je tako odlučeno. Najmanje tri godine nam je potrebno da sve detaljno ispitamo iz orbite. Ne želimo da ugrozimo ni misiju, ni naše živote. A ni domoroce.

* * *

Od pamtiveka razmišljamo kakva su bića iz drugih svetova. Da li podsećaju na ljude, ili više liče na neke insekte? Koliko nogu ili ruku imaju? Koliko očiju? I niko nije mogao da odgovori na ovo pitanje. Do danas.

Danas ćemo dobiti odgovor.

Upravo se spremamo da spustimo prvu sondu i snimimo kako izgledaju stanovnici ove planete.

* * *

Skoro svi članovi posade, najmanje njih dvadesetoro, stajali su oko poručnika Runta i gledali u veliki ekran pred njim.

– I šta vi mislite, kapetane, kakvi su?

– Pričali smo o tome hiljadu puta. Otkud znam. Saznaćemo brzo.

– Sonda se približava naselju. Uskoro ćemo moći lepo da vidimo kako izgledaju domoroci.

Poručnik je ćutao nekoliko sekundi, sve dok se na ekranu nije pojavila slika površine.

– Evo ga.

Uzvik oduševljenja prolomio se kabinom.

* * *

Prvi pokušaj ispitivanja nije baš uspeo.

Sonda koju smo poslali na površinu uspela je da preleti tek nekoliko naselja, ali je onda pala na površinu. Izgubili smo kontakt.

Doduše, ono što smo videli bilo je fascinantno. Naselja u kojima domoroci stanuju mnogo liče na neka zemaljska. I to ona iz 20. ili 21. veka.

* * *

Kapetan Roman je sedeo sam u kantini kada je poručnik Runt ušao.

– Nadam se da ih sonda nije mnogo zbunila, ili uplašila. Mi smo ovde da ispitujemo, ne da sejemo strah.

Kapetan je podigao šolju kafe, ispio gutljaj, a onda nastavio:

– Koliko toga smo uspeli da čujemo i saznamo?

– Dovoljno.

– I? Kakav uticaj ima naš uređaj na domoroce?

– Veliki. Izazvao je paniku među ljudima.

– Paniku među ljudima? Ljudima?

– Da, ljudima. Kapetane, ovo su ljudi. Potpuno isti kao mi.

– Kako to misliš?

– Lepo. Proučavao sam ih slušajući šta pričaju. To je jedina funkcija na sondi koja i dalje radi. Jezik mi je i te kako poznat, kao i mesto pored kojeg se sonda srušila. Znate li kako se zove?

– Kako?

– Rozvel. A godina je 1947. po njihovom računanju vremena.

– Misliš…

Poručnik nije odgovorio, već je samo klimnuo glavom.

* * *

Volter je rekao jednom kako nije ništa manje zadivljujuće roditi se jednom, nego roditi se dvaput. Sigurno nije mislio na ovo što smo otkrili, ali velike misli nadilaze pojedince. Tek sad sam u to siguran.

U stvari, sve misli nadilaze pojedince. I ne samo misli.

Zašto?

Planeta do koje smo stigli je divna. Stanovnici je zovu Zemlja, kao i mi našu. To nije jedina sličnost. Sve je slično. Države, jezici, imena… I oni imaju Spartance, Aleksandra Velikog, Henrija Osmog, Hitlera…

Sve izgleda kao neki eksperiment, ponovljeni galaktički eksperiment.