“Ti si jedno matoro, zlo drvo. Gadno, gadno drvo.”

Čarli Braun stoji stisnutih pesnica, izbuljenih očiju, i pokušava da ubije drvo mržnjom. Izniklo na neki pogrešan, nepravedan način usred poljane, vrebalo je, a onda se izvilo, sikćući, i skinulo mu iz vazduha još jednog zmaja. To je već peti kojeg je usisalo u guštersku telesinu, udahnuvši moćnom krošnjom vetar. Srrk, krrc lomnih kostiju letača i tišina, čiča-miča, gotova priča.

Nemoguće da mu baš svaki zmaj završi na istom drvetu.

Čarli Braun stoji bespomoćan i mali, na sredini poljane u središtu sveta, sam sa nepravdom. Čarli Braun ima sedam godina. Dovoljno i premalo za ovo novo osećanje. Čarli Braun mrzi to drvo u središtu sveta. Mrzi ga čisto i strasno, svežom vrućom opojnom mržnjom početnika. Mrzi ga zbog onoga što mu je učinilo, zbog onoga što ga je naučilo, zbog svih onih stvari u koje više ne može da veruje. Da je i svet onako mali kao Čarli Braun, topao, svetao, pažljiv i poslušan kao Čarli Braun.

Drvo ga je strpljivo, uvek iznova, učilo da nije, da ne zna… Ne, ne, ne. Poplava reči, otpočetih sa ne. Nepoznato, nepravda, nemoć.

Drvo babaroga. Bauk drvo. Drvo nepoznati čika u automobilu, koji ti nudi čokoladu samo da uđeš da porazgovara sa tobom. Drvo noć. Drvo koje ti dolazi iza ponoći na prozor i grebe kvrgavim crnim granama po oknu.

Čarli Braun mrzi, iz sve snage, iz petnih žila i više, isijava talas za talasom otrovne guste energije put senki između krljušti i lišća. Misli: spaliće ga. Zaraziće one grane i stablo sve do korenja u zemlji nekim ubitačnim zauškama iz svemira, neizlečivim.

Uzalud. Jer… to nije obično drvo. To je drvo koje jede zmajeve. Gvozdeno zubato praistorijsko prepredeno čarobno. Ništa mu ne možeš. Odrasli ne mogu jer ne razumeju. Svako im je drvo isto. Deca ne mogu od odraslih. Možda Bog. Gospod Bog je jači, možda. Bog treba da je najjači na svetu. Bog je za Čarlija Brauna kao neki filmski junak kome sve polazi za rukom. Čak mu je i ime zvučno: Gospod Bog.

Čarli Braun se moli Gospodu Bogu, moli se kako zna i ume, detinjim molitvama. Moli se za munje i gromove i grad i vetar. Ocrtava svom dramatikom svojih sedam godina olujnu noć, sa hučanjem i bučanjem Nebeskih Sila Osvetnica, noć u kojoj si zahvalan što si na palubi tople postelje, ušuškan ćebadima, sa stražom roditelja u susednoj sobi, i zavlačiš se pod šator pokrivača kada bes Elemenata postane strašan-najstrašniji, pustolov si zaštićen moćnim činima čuvarkama. A kada dođe san i prenese te raketnim pogonom u blistavo jutro bajke koja je život, otrčaćeš, još musav od bele kafe, na igralište, da vidiš poprište bitke Dobra i Zla. I tamo, na sredini polja, naći ćeš pocrneo kostur svojeg čudovišta, poražen, zgrčen, naučen pameti. Pomozi, Bože, da tako bude…

Drvo se nadnosi nad njim kao budućnost, zagonetno, previsoko. Lišće tako zbijeno da je zmaj sakriven negde unutra, u pomrčini. Sažvakan, progutan, svaren. I ko zna šta još. Lišće je nekako debelo, nepokretno, kao masa mlevenog mesa koju majka mesi za hamburgere. Kada u proleće drvo procveta, krvavo crvenim cvetovima, Čarli Braun veruje da je ta boja od krvi njegovih zmajeva.

Dobri Bog ne odgovara. Možda nije kod kuće. Možda ima drugog posla. Čarli Braun je već navikao da ga ne slušaju. Premali je da bi ga ozbiljno shvatili, čitav onaj svet visokih stranaca, onih dobronamernih i onih ravnodušnih.

Okreće se, još jednom potučen, i polazi kući da nahrani Snupija, i da pokuša da proguta svoj ručak.

* * *

“‘Ajde, Čarli Braune! Ovaj put ima da uspeš, sto-posto. Možeš ti to, znam ja. Majke mi!” Lusi čuči i prstom pridržava loptu, baš kako treba za jedan ubitačan pobednički šut, za njega da je lansira kao izduženi projektil visoko između greda i preko prečke, usred zaglušujućeg bodrenja nevidljivih navijača.

Jes’, nije nego.

“Ne verujem ti, Lusi. Opet ćeš da me pređeš. Uvek me tako prevariš.”

Nije moguće da istinski misli da je toliko glup, da će da se po stoti put zaleti samo da bi ona u poslednjem trenutku izmakla loptu, tako da tresne na leđa i sav se razbije, skroz? Što je mnogo, mnogo je, toga nema čak ni u stripovima. A, jok ja. Znam te, Lusi.

Lusi samo ćuti i čeka, oči joj blistaju, odajući je unapred. Lopta balansira pod kažiprstom, savršeno nameštena, vuče mu noge da zatutnje tvrdom zemljom ispod trave, pravo u propast. Čarli Braun počinje da se znoji, crven u licu. Zna da će ispasti magarac, sada i zauvek, zna da Lusi to zna, zna da ona zna da on zna da ona zna, i da opet ne može drugačije. Sama je sastavljala pravila ove igre, i njen završetak.

A tu je i ona nemoguća mogućnost da će ovaj put biti drugačije. Možda je nekako prevari, nadmudri. Što da ne? Nije ona toliko pametna. Devojčica. Pileći mozak. Možda, ovaj put. Ako sad pođe, iznenada… Ona ne očekuje… Trenutak slave…

Čarli Braun trči u susret slavi.

Zemlja je tvrda kao i uvek, puna pakosnih, bolnih čvoruga. Ništa se nije promenilo, baš ništa. Slomio je cela leđa, svako božju koščicu u njima. Sada će da umre, evo ovde, ovog časa. I treba.

“Al’ si glup, Čarli Braune! Najgluplji dečak na celom svetu! Kako si mogao da pomisliš da ću ti dopustiti? Svaki put te pređem. Glup si, Čarli Braune. Glup, glup, glup!”

Odskakutala je stazom, pevušeći refren i povremeno se kikoćući, i ostavila ga da ispusti dušu, u lokvi krvi i sramote, da mu tičurine iskljucaju kosti i da ih raznese pustinjski vetar.

Odnekud se začu smeh. Čarli Braun pocrvene zbog svojih misli, osvrćući se kao krivac. Nigde nikoga.

Ne: na sredini polje stajalo je drvo, bilo je tu svo vreme, naravno, i svaki put kada bi ga Lusi namamila da se unakazi, prisustvovalo je kao neki instruktor opačine, nadgledajući igralište sa rukama na leđima.

Krošnja se tresla, nekako iznutra, sama od sebe. Smeh je padao po njemu, pun iglica, šupalj, suv kao pustinja, star.

Čarli Braun podiže pesnicu i zapreti, iskrivljenog lica.

Smeh naraste u dužinu, zašišta resko, zacenjeno, iskašljan iz neke rupe zagušene trulim lišćem i crnim bubama i oštrim belim ptičjim kostima. Lišće je sada previralo, u grčevima pakosti, drvo se gušilo od smeha.

Čarli Braun pokupi svoje polomljene i iskljucane kosti sa zemlje i pobeže kući.

* * *

Ništa nije vredelo što je ovaj poslednji zmaj bio strašniji od prethodnih. Obojio ga je i nacrtao mu najđavolskije oči i zube i rogove i zakačio mu rep pd bodljikavih krljušti, čarao nad njim najstrahotnije dečačke čini, dao mu crn drveni skelet i ognjena krila, uzalud. Miš ili pacov, mački je svejedno, kad je stari lovac.

Drvo se podbočilo na sredini poljane, protežući dugački grabljivi trup, oblizujući se. Lišće se mutno presijavalo od sitosti, namigivalo Čarliju Braunu, koji je poslušno doneo i svojeg šestog zmaja da nahrani božanstvo. Dobar si, mali. Znaš red.

Čarli Braun se savi, podiže sa zemlje oblutak i baci ga u krošnju, uz plačan uzvik. Kamen uroni među lišće… i ostade tamo, protivno svemu što je Čarli Braun znao o kamenju bačenom u krošnje drveća.

Jedva da je to i primetio. Mržnja mu je bila zaslepljujuća korona oko glave, roj električnih pčela čije je zujanje potiralo sve drugo. Zaleteo se prema stablu, napao cipelama i pesnicama njegov mesnati trup, nesvestan da se ozleđuje, vrišteći stvari koje nije ni znao da zna. Konačno se umorio, zastao, dišući sipljivo kao neki starac.

“Ma, pokazaću ti ja. Ima da ti izlomim grane. Sad ćeš da vidiš.”

Stablo je bilo taman toliko čvornovato da mu pruži oslonac. Nikada nije bio posebno vešt u veranju, ali mu je sad bes bio pomoćnik. Kora je bila topla pod dlanovima i uz telo, toplota je dolazila iznutra, činilo mu se da oseća strujanje nekog monstruoznog krvotoka ispod ljuskave, staračke kože čudovišta.

Neobično brzo je dosegao prvu granu, i kada se podigao i stao na nju da dohvati sledeću, višu, već je bio unutra, u lisnatoj pećini. Bilo je mračno i vruće, tesno između gusto obraslih grana, dodir lišća lepljivo vlažan, odvratan. Podigao je glavu, trepćući da oslobodi kapke paučine, i uspeo da razazna rašlje, zaravnjenu platformu odakle su polazile veće grane. Odozgo je zaudaralo na trulež, na mračan tavan, neotvaran. Znao je, jer je bio na jednom takvom, pre.

“Samo da stanem gore, pa si nadrlj’o”, gunđao je, neznano kome.

Uspeo je da podigne laktove na račve, stojeći na nižoj grane, iako je kora ovde bila klizavija, skoro znojava. Kao njegovi dlanovi. Nije se plašio visine, jer se dalje od lišća ništa nije videlo. Ni trava ni nebo. Svet je prestao da postoji. Sve je bilo zatvoreno; tajna odaja (s blagom? Ili sa mumijom?). Miris je sad bio jači, ne, bio je tu, nalazio se usred mirisa nečeg ljuto-slatkog i stranog; tako bi mirisali Mesec i Mars i svemirski brod odmah posle sletanja i neko mesto na kome još nije bio. Žmirkao je oko sebe, omotan lakom paučinom senki. Ni traga od njegovih zmajeva. Nigde da vidi letvicu, krpicu platna, traku. Šta li je bilo sa njima? Ali onaj miris je navirao u talasima, kao kad neko diše u snu pored tebe. Potražio je njegov izvor, ne primećujući da se Bes preobrazio, magičnom smenom godišnjih doba, dana u noć, u sestre bliznakinje, Radoznalost i Jezu.

Čarli Braun ostade bez daha.

U središtu rašlji, u kvrgavom, crnom mladežu čvora, zjapila je rupa.

Ma, rupčaga. Drvo je bilo šuplje. Kao u bajci. Sve se u trenu opet promeni, oko njega iznikoše nove kulise. Miris zadobi težinu, tama dubinu, senke zaodenuše oblike. Čarli Braun više nije imao pojma gde se nalazi, i nije hteo da zna. Kako je lepo ne znati. Otkriti tajnu. Tajna… Tajna odaja. Riznica. (Ili grobnica, sa mumijom?)

Povio se nad otvor, uokvirujući dlanovila njegove krte ivice, mrveći ih unutra kao biber. Srce mu je tuklo, vrelo, naraslo, u grlu. Zapahnu ga crn zadah dubine. Memla. Udahnuo ga je, željno i sa gađenjem, mršteći se.

Tama je bila neprozirna, tamo, puna sebe, potpuna. Potpuna, osim… Ote mu se uzvik, koji odmah odneše i rastrgnuše senke.

Nešto u šupljini uhvati svetlost, i odbi mu je u oči. Dva bela kruga, metalnog sjaja. Trgnu se, iznenađen. Je li to zaista video, ili je bio trik svetlosti? Ponovo se nagnu u otvor, zatvorivši ga ramenima.

Krugovi su bili tamo, svetleći, kao da ne žele da se odreknu podarne svetlosti. Kao da čekaju da poveruje da jesu tamo. Stvarni, i ne predaleko. Ne preduboko. Skoro na dohvat ruke. Na šta su ga podsećali? Bili su baš kao… Kovani novac. I to krupan. Video je takav, u filmovima.

Ostrvo sa blagom.

Blago! Dukati! Srebrnjaci!

Jednooki gusar Čarli Braun (jer je sada znao ko je, i gde se nalazi, i sve druge odgovore) zazva bogove mora, pobedonosno, viseći visoko u jedrima avetinjskog broda. Posle toliko krvi, znoja i suza, blago!

Zaboravivši sve muke i poniženja koja su ga dovela tu, ne misleći na malopređašnji osećaj dubine, bunara, sedmogodišnji klinac iz komšiluka po imenu Šarli Braun, nagnu se još bliže zagonetki svojeg straha, prinoseći omađijano lice gubavim čeljustima rupe, pružajući drhtave prste prema ratnom plenu svoje gorčine. (Uzmi nagradu…) Činilo mu se da se grana pod njim

tvoja je

uzdiže

zaslužio si je

pomaže mu.

* * *

Krugovi mu pođoše u susret, uslužno, spremno, nepovratno. Svaki je nosio tačku zenice u središtu.

Zenice. Ključaonice bezdana, otkrio je, zatim.

* * *

Drvo se oglasilo vriskom, ne, pre bi se reklo da je bio kratak zov neke bezimene ptice, nevidljive u krošnji, zov pomalo iznenađen, pomalo tužan, izgubljen.

Nekoliko listova je zatreperilo, samo to, ništa više.

Popodne je nastavilo da se klacka svojom tračnicom, uljuljkano, dremljivo.

* * *

Čarli Braun lako spuznu niz stablo. Dole zastade, zaokružujući novim očima svet oko sebe. Svet vukova i ovaca, star svet, ali ne stariji od njega. Osmehnu se, metalno, srebrno, i pođe kući, ne osvrćući se. Nije bilo nikoga da primeti vrtloženje vrelog vazduha iznad dečakove glave, visok spektralni stub specifičnih kontura, kao da dete korača ispod nekakvog polja sile, nekog rušilačkog besa, zauzdanog. Ali za to bi bio potreban pažljiv posmatrač.

Iza njega, sa drveta pade prvi mrtav list.

* * *

U dvorištu kuće u kojoj je živeo dečak po imenu Čarli Braun, Snupi poče da zavija, dugo, otegnuto, iako je bio dan.

* * *

Lusi je pridržavala loptu vrhom kažiprsta. Oči su joj izdajnički blistale.

“‘Ajde, Čarli Braune, udri. Ima da je pošalješ u nebo, ovaj put, majke mi.” U glasu joj se osećao smeh.

Čarli Braun podiže oči, teške poput cevi topova, i pogleda je; pođe polako prema njoj. Svitac pređašnjeg bića u njemu zatreperi sećanjem. Na nešto trivijalno, bez važnosti, ali je znao da se to, za sad, i njega tiče. Da bi trebalo da ga se tiče, dok je još mali. Dok je kapija još mala.