Kada se kaže epska fantastika, to kod nas obično podrazumeva nekoliko stvari. Specifičan izgled korice, sitan font na mnogo strana, patinasti žuti papir, zanimljiva priča, bolji ili lošiji prevod. Salir ima sve to, osim ovog poslednjeg. Salir je delo domaćeg autora.
Mladi pisac Aleksandar Mandić ušao je u svet epske fantastike na specifičan način. Ispunjavanjem nekih klišea vezanih za ovaj žanr on samo želi da pripremi sebi teren za potpuni izlazak iz standarda na koje su čitaoci ovog žanra navikli. I dok prvi deo trilogije postavlja priču na manje više standardan način, čitalac već do kraja knjige uviđa da će u nastavcima doći do nekih neobičnih obrta i rešenja.
Knjiga počinje simboličnom slikom ljubavi koja obeležava trenutak u kome sudbine likova, do tada blago osenčene događajima koji najavljuju velike promene, neumitno počinju da se kreću nizbrdo. Od tog trenutka malo je onih koji neće pomisliti da je došao kraj života kakav su do tada poznavali. Za vrlo kratko vreme likovi koje smo upoznali u njihovoj svakodnevici bivaju izmešteni iz svog normalnog života.
Od samog početka romana pisac napušta neka standardizovana rešenja koja su odlika ovog žanra. Junak za koga smo se vezali od prvih stranica ubrzo gine, naslovni lik je zao da bi se ubrzo i udvojio, drugi mladi junak jedva preživljava opasnu borbu sa neizlečivim posledicama…
Mandić ne želi samo da ispriča dobru priču, da stvori svet, da zainteresuje čitaoca. On želi i da dodirne polje “ozbilje književnosti”, želi da prodre u psihologiju likova, želi da se oni pred očima čitalaca i pod dejstvom događaja menjaju. Od junaka postaće antijunaci, od kukavica spasioci, od dobrih zli protagonisti.
Pisac uspešno vodi paralelne tokove radnje, uspešno diferencira nosioce tih tokova, uspešno ih međusobno prepliće, kombinuje, uslovljava. Tek će drugi i treći deo ovog troknjižja otkriti prave pokretače priče i do kraja osvetliti piščevu nameru i krajnju poruku.
