(odlomak iz novele Pali inkvizitor)
Vatikanski lekarski konzilijum svetom je ocu Silvesteru VIII, u jednom zaista nezgrapnom i vidno odglumljenom svečanom činu, direktno u ruke podao, to jest – predao, poveću i podeblju kvalitetnu, skoro pa kartonski debelu hartiju – potpuno ispunjenu i u celosti nažvrljanu medicinskim tekstom, faktima, prognozama i drugim pukim objašnjenjima u vezi Papinoga zdravlja, i na samom dnu: bilo je dvadeset i devet – jakim mastilom – stavljenih potpisa: najeminentnijih, najstručnijih i najcenjenijih vatikanskih patologa, neurologa, gastroenterologa, urologa i psihijatara, sa jednom jedinom tačnom i ispravnom medicinskom dijagnozom bolesti koja je proizvela sve potonje nesreće Papinog telesa: Zeusophobia.[1]
No, pogledavši otupelim, skoro mrtvačkim, bezvoljnim pogledom predočenu mu hartiju, Papine sitne, zmijske crne i do tada obamrle oči zasvetleše i zapališe se toga đavoljeg trena – ognjenom vatrom. U prostoriji se, najednom, dakle iznenadno – potpuno stravično i jezivo, osetio težak, zagušni vonj jakog, mučnog sumpora – i nasred ove velike i prostrane svete vatikanske odaje, najednom, tako fatalno i demonski, puf! – stvorile su se, niotkuda: tri podeblje, odvratne, krakate, ljigave, crne žabe – koje su belzebubovski palacale svojim otrovnim jezicima, poput zmija – i koje oko sebe počeše da luče nekakvu odvratnu crno-zelenu otrovnu i vodenu sluz koja je kapala i topila dragoceni biserno-beli sobni tepih spravljen od zlata vrednog krzna dvadesetak afričkih belih lavova – tepih, dakle – bogato šiven i ručno izrađen još u vremenu pozne gotike i na početku rađanja renesanse, godine hiljadu četiri stotine devedeset i osme u Francuskoj, u vreme vladavine kralja Šarla VIII Valoa – jedinog preživelog sina Luja XI. Spolja, sa velikog i sunčanog Trga Svetog Petra – gde su se i dalje komešali i kikotali ljudi svih boja i rasa, turisti i oni znatiželjnici vatikanski, rimski i evropski, počeo je tako sablasno i utvarski dopirati jezivi i tupi, potmuli, ali snažno čujni glas kukavice – a ptice kukavice nigde na ljudskom vidiku nije bilo – i jedna osobito poveća crna, potpuno crna (kao sva tama ljudska grešna, i zemljana) mačka, jarkih, opijajućih, paklenih, opasno crvenih očiju – pojavi se tako demonski i jezivo u isti čas na prozoru Papine spavaće odaje, kao da ju je neko, tek-tako, pucketanjem prstiju ili kakvom drugom nečistom mađijom ili đavoljom vradžbinom ni iz čega, u jednoj sekundi, stvorio i doveo tu – baš na sveti rezidencijalni prozor Papine spavaće odaje; i takva jezivo iznenadna i najsablasnija strahotna prikaza i gola avet prestravi i užasno poplaši sirotog oca Frančeska – koga umalo nije udarila kap od straha i kome je svaki živac u telu utrnuo toga trena. Stajao je otac Frančesko kao neki Mikelanđelov kip, ukočen, ukopan, kao da je šlogiran i paralisan – kada je ugledao i vlastitim očima video i umom svojim spoznao, za realno i stvarno, to užasno crno demonsko stvorenje kako se repom i kandžama tu, sada, pred njim osmehuje vulkanskim, vatrenim očima – i kako tim svojim zlobnim zmijskim očima gleda pravo u njega – kao da su to oči nikog drugog, do samog nečastivog – princa pakla i kneza zemlje – palog anđela, Lucifera, dapače – sotone: Belzebuba. I fatalno postojano naslutio je toga časa, siroti otac Frančesko, uz bolno i snažno lupanje svoga srca, šta će se u narednim sudbonosnim momentima zbiti i obistiniti. Sveti otac je toga zloslutnog trena odmah ustao, poskočio sa svoga otomana (na kome je do pre samo nekoliko trenutaka manje više mirno, poput bubice sedeo) tako stravično razjaren, opasno i fatalno ljutit, zverski besan – tako sumanuto, tako naglo i tako snažno je skočio, da umalo nije tresnuo sopstvenom glavom u osobito visoku tavanicu svoje spavaće odaje. No: abyssus abyssum invocat (s romejskog na naš: greh za grehom se valja ili: greh prati greh, zlo izaziva zlo), i kao što je – dakako, moralo biti, tada je, baš toga trena, ovaj veoma stari, slabo pokretljivi, skoro izlapeli i poput – sasušenog smokvinog lista ujesen – životno ugašeni čičica, i dotada pritvorni starkelja, pokazao – naime: svoje pravo i jedino „iskreno” lice – započeo je Papa iz najdubljeg dna svoga dubokog i jakog grla da viče, ciči, zavija, urliče, reži, da silovito i osiono cepa zavese, da svojim dugim crnim, oštrim i nepodsečenim noktima, poput žileta ili bajoneta, fatalno nasilnički i monstrumski grebe, oštećuje i trajno uništava skoro sav enterijer u svome Papskom apartmanu iz poznog bogatog i romantizovanog petnaestog i ranog šesnaestog prosvećenog stoleća. Režao je, kao da je zaražen besnilnom, tih đavoljih trenutaka, i lajao je papa Silvester VIII, i to na sve prisutne ljudske kreature, i to tako krvoločno, tako zverski i tako divlje poput mladog neukroćenog nemačkog ovčara kome neko blentavo derište otima kakvu mesnatu ili polu-mesnatu masnu koščurinu ispred alave i mesa pohlepne njuške; a onda je ovaj prokleti i ođavoljeni Papa, gledajte molim vas: krenuo da trči po celoj prostoriji, uzduž i popreko, i svuda uokolo, pa i u krug praveći jasno koncentrične krugove, vraćajući se od sredine potpuno fatalno unatrag istom brzinom – i sve to neuhvatljivo i neshvatljivo; zatim je papa Silvester VIII poput poludele i pobesnele mačke, krenuo krvoločno i da grize i kida sopstvenu kožu na desnoj ruci, iznad svoga okoštaloga lakta – tako, da je krv iz Papinoga mesišta ispod kože, koja beše poput ulja gusta i katranski crno-crvena, prštala na sve strane uokolo u jakim mlazovima poput kidanja, razbijanja i prskanja sveže uzbranog i mladog nara punog zdravog voćnog tamno-crvenog soka.
O, da – grizao je i grizao Papa krvoločno i životinjski, i povređivao sebe samog tako strašno i jezivo životinjski – baš kao što domaći gušter odgriza sebi rep u momentima gladi ili kakve druge strahotne opasnosti po vlastiti gmizavski život.
Da, da i – cela ova demonska situacija među starim, višestoletnim zidovima papske vatikanske spavaće odaje poprimila je stravični, mučni i demonski obrt koji je sve prisutne – poput najubitačnijeg otrova – paralisao do skamenosti, od straha – naravno. Sveti otac Silvester VIII potom je kao mladi kengur u najjačoj snazi skakao tako visoko, tako snažno do plafona s neizmerljivom i neshvatljivom natprirodnom snagom – kao da je zaista imao jake kengurske federske nožne mišiće; i na kocnu, čujte u strahoti svojoj: hodao je ovaj đavolji Papa, na vampirski jezivi užas i stravično zaprepašćenje svih prisutnih – po plafonu: da, hodao je po tavanici svoje odaje kao kakav lepljivi pauk, kao možebiti – poveća i odvratna tarantula, Theraphosidae – po svojoj dobro ispletenoj i čvrstoj mreži, da – hodio je „sveti otac” Silvester VIII po golemom plafonu (veličine jednog košarkaškog igrališta) vlastite spavaće odaje kao da najradosnije i najugodnije igra Bečki Walzer u krasnoj i velikoj svečanoj dvorani grandioznog baroknog zamka veleslavnog austrijskog kneza, vojskovođe i samodršca: Eugena Savojskog, u Gornjem Belvederu – tvorca i arhitekte Johana Lukasa fon Hildebranta – čiji je tavanični i krovni svod u visini od: celih pet metara. Vatikanski lečnički konzilijum sačinjen od dvadeset i devet vrhunskih medicinara, akademika i lekara ovu je fatalno postojanu jezovitu pojavu zgranuto, prepadnuto i nepomično promatrao svojim okamenjenim staklastim očima. Nijedna od ovih dvadeset i devet hrabrih ljudskih medicinskih kreatura nije se, dakle, ni usudila micati sa svoga mesta, od straha. Čak ni svoje vratove nisu micali, uopšte, ni za milimetar ulevo ili udesno, jok – niko od njih. Bili su skamenjeni. Ukočeni. Preplašeni, užasnuti. Porcelanski izbezumljeni. Nisu se smeli mrdnuti od straha. Možebiti da je kod nekolicine njih – i srce prestalo tući na nekoliko kratkih sekundi, od šoka i užasa natprirodnog, dakako. Bili su, dakle, van svojih debelih koža – koje su ih u većini njihovih kriznih karijerističkih apostolskih situacija spašavale od propasti kada su, elem, činili nepočinstva i kršeći često zemaljske, Božije, moralne i prirodne zakone u svome svešteničkom i apostolskom delanju u Vatikanu. Lica su im ličila na potpuno izgnječeni i raskomadani plastelin u rukama nekog obesnog, hirovitog petogodišnjaka. No, bilo je i opasno svesnih, razboritih i trezvenih, dakako – osobito hrabrih i pravednih ljudi u tom strašnom đavoljem času, u toj ogavnoj prostoriji, sigurno tih trenutaka pod čvrstom Belzebubovom vlašću: ubrzo su od strane tih savesnih i razboritih lica dozvani, hitnim pozivom, najbolji i najstručniji katolički i rimski egzorcisti. Papa Silvester VIII na koncu je, na kraju dana, ipak, nekako ukroćen; šćućurio se, poput besnog, lajavog i izmorenog pseta, u ćošku, u zapadnom uglu svoje odaje, tu je čučnuo i drhtao besan i krvoločno snažan iskrivljenog monstrumskog lica i močvarno zelenog isplaženog jezika – tridesetak lica (što lekara, svećenika, prisutnih kardinala, što sobara, kuvara i ostalog pomoćnog preplašenog vatikanskog osoblja) okružilo ga je praveći oko njega pravi „neprobojni” lančani bedem, živi zid, i onemogućavajući mu tako da utekne nekuda; vrata odaje lancima su zamandaljena, a na prozorima odaje počela je u jednom trenu, goreti blaga vatra, vatra – koja, začudo, nije prešla svojim ognjem na zavese ili upalila ostali deo odaje, vatra koja je gorela samo u prozorskom oknu, vatra ljubičasto-crvene boje, vatra bez dima, vatra ogromne topolote – kao nepobitni i svakom jasni dokaz onom fizičkom prolazu čijim putem je Belzebub i stigao u ovu svetu odaju; no i dalje je Papa zverski režao, lajao, penio i urlikao, okretao je vlastitu glavu u punom krugu – za neverovatnih 360 stepeni, izvrćući je potpuno iz zgloba, vrata i ramena, pod strahotnim zvukom pucketanja svih vratnih pršljenova, koščica i mišića. Papa je zatim uhvaćen, zarobljen praktički i doslovno; celim svojim bićem lancima je vezan snažno i čvrsto i nekoliko puta u čelične čengele, to jest – nesalomive okove obmotan, tako – da mu se samo crna, trolovska njuška videla na vrhu, i jedno ognjeno, kiklopsko oko – kao na nadrealističkom uljanom platnu francuskog slikara Odilona Redona – iz godine hiljadu osamsto devedeset i osme. Nad rimskim papom Silvesterom VIII, nad tim pritvornim sataninim slugom, započeo je tih momenata stari crkveni, drevni obred – isterivanja iz njegove duše onog nečastivog rogonje sa kopitama i rogovima – van, u zrak zemaljski i dalje, i više – u vaseljenu nebesku, tamo odakle je i proteran od Boga i njegovih Anđela, pre mnogo, mnogo vremena na Zemlju blatnu, prašnjavu i grešnu, da stolećima i milenijumima kuša i na grehe navodi sve nas ljude, zemljane i blatne, grešne, glupe, uboge i sirote.
No, unatoč svim tim, doista teškim, mukotrpnim, nadljudskim pokušajima i upornim svetim, pobožnim htenjima da se nečastivi zauvek nogom u tur, pardon – molitvama vatikanskim i svetom vodicom – ispraši iz Papine zadnjice – odveć vrlo, vrlo slabo staračko fizičko zdravlje izmrcvarenog pape Silvestera VIII konačno je i definitivno rešilo čitavu stvar:
Papino zdravlje je, dakako, popustilo do kraja prilikom obavljanja napornog i teškog egzorcizma, te se podalo smrti fizičkoj strašnoj i jezivoj; izdahnuo je i ugasio se zemaljski-životno sveti otac Silvester VIII nakon punih osamnaest minuta od početka ovog jezivog i za sve ljude zemljane stravičnog rituala, izustivši pritom nekoliko vrlo nerazumljivih, nezemaljskih, strahotnih i teških reči neznanog i nepostojećeg jezika, ali glasom tako đavolje strahotnim i neprirodnim, opasno dubokim i fatalno razornim, prodornim, najužasnijim i najjezivijim tonom što ga ljudsko uho može zamisliti i čuti – a Papin dah tom je prilikom, u izricanju tih nerazumljivih jezivih i ognjenih reči, svojom paklenom vrelinom glomazne crvene zavese u umetničkom stilu Luja XVIII iz francuskog baroka, iz kasnog sedamnaestog stoleća, visoke preko četiri metra – zanjihao poput kakvog probušenog brodskog jarbola na morskoj pučini pod udarima velike olujne bure, i umalo ih otkačio, te ih izbacio van, napolje, kroz prozor, kroz paklenu vatru koja je polako nestajala – pravo na višestoletni bazaltski pločnik na Trgu Svetog Petra naspram koga je i, dapače, gledala ova Papina glavna odaja, i u kojoj se zbivala ova strahotna i razumnom umu neshvatljiva, fantastična i neverujuća scena – i za gotovo ceo ljudski rod – apsolutno neznana. Nakon svega: zidovi ovog prokletog Papskog apartmana behu tako crni, tako pakleni, tako čađavi, vonjavi, reš pečeni, poput najtamnijeg alpskog ugljena – kao da je strahotni vatreni pir, neronovski požar nesagledivih razmera protutnjao čitavom svetom papskom Palatom – poput najsnažnijega severnoameričkog uragana koji kosi sve ljudsko i priobalno pred sobom, sve što štrči, sve što se miče i što je živo, kao što to čini oštro sečivo ljudskog srpa ili kose, skraćujući i tamaneći obilnu travuljinu i korov pred sobom – možebiti kao na nekom italijanskom, blistavo zelenom, toskanskom pašnjaku gde se celih tri propisanih centimetra trave uredno i neprestano održava konstantno već više vekova; sva Hristova Raspeća u prostoriji u kojoj je izvođen egzorcizam nad „svetim ocem” Silvesterom VIII behu polomljena i skršena – iz njih je, stravično i sotonski, curila, kapala osobito gusta, crna, odbojna i vonjava katranska krv – i sva višestoletno stara i impozantna vredna ogledala u ovom renesansnom i arhitektonskom bogatom zdanju bila su razbijena, polupana i uništena, iseckana, takoreći – na milione delića koji su leteli posvuda širom odaje i mnoge prisutne ozledili – a od straha iskrivljeno lice isprepadanog i sirotog oca Frančeska bilo je isto tako i užasno ranjivo isečeno delićima ovih oštrih staklića, bilo mu je celo lice od čela do brade puno posekotina, ozleda i krasti koje su krvarile svetlom, crvenom svežom krvi – te je Frančeskovo lice izgledalo kao da je nalik nekoj drvenoj umetnini, nekoj umetničkoj obrađenoj drvenoj ploči, koja je bila vrhunski izrezbarena od ruku nekog ludog umetnika, rezbara, „velemajstora” u drvetu.
[1] Zeusophobia ili: strah od Boga; podrobnije – strah pred Bogom zbog vlastitih životnih mislećih i učinjenih grehova. (Radi se, dakle, o veoma ozbiljnom abnormalnom strahu, fobiji, dakako – koja se u vrlo, vrlo snažnim i jasno izraženim patološkim crtama ispoljava; ne leči se – i do danas savremena medicina i psihijatrija nisu uspele stvoriti niti pronaći efikasan lek ili kakav drugi delotvorni medikament koji bi izlečio ovu bolest. Ova teška fobija manifestuje se pretežno kod ranije izrazito pobožnih ljudi, monaha, sveštenika i postojanih vernika koji imaju mračnu prošlost i nečistu savest – dakle kod onih koji su prihvatili veru u Gospoda Boga sa osetnim teretom griže savesti zbog preteškog prtljaga zločina i greha počinjenih u ranijem životu. Prepoznatljiva je ova fobija po tome što se pojavljuje takoreći iznenada, bez očevidnih i primetljivih ranijih medicinskih simptoma. Dijagnostifikuje se medicinski vrlo jednostavno: pre svega – po iskolačenim očima, prekomernom ćutljivošću, izgubljenim, beživotnim pogledom, zatvorenošću, to jest – patološkom socijalnom samoizolovanošću, povremenim cerekanjem, naglom i prekomernom pobožnošću, preteranim postom, i neprestanim molitvama bolesnika – koji – kako se bolest pogoršava i kako sve više uzima maha – sve manje uzima hranu i vodu, sve se manje i manje fizički kreće, bolesnik postaje trom i potpuno bezvoljan, te se potpuno zatvara u sebe, u vlastiti nerealni svet, zaokupljen duboko introspektivnim razmišljanjima koje nije u stanju da kontroliše; bolesnik potom potpuno prestaje da kontaktira sa spoljnim svetom – te se u poslednjoj fazi ova bolest manifestuje tako snažno i nepopustljivo, tako što bolovaoc pokazuje ogroman odiozni prezir i snažnu mrzilačku negaciju prema svojoj ranijoj slepoj veri, religiji, to jest ka Bogu, i na koncu svega – bolesnik postaje potpuno „lud”, tačnije – Zeusophobia najčešće prerasta u neke od najtežih oblika shizofrenije, i uvek, gotovo u svakom slučaju, završava se fizičkom smrću bolesnika koji usled neuzimanja hrane i vode, i potpunog energetskog deficita, te apsolutne telesne pasivnosti, osećaja uzrujanosti i teskobe, a pod tim i srčanih i neuro-moždanih smetnji, gubi – dakle, sve aktivne telesne funkcije i – na koncu umire – blago je kazati u: „teškim mukama”.) (Prim. aut.)
