Alehandro Žodorovski – ZAVRŠNI INKAL

(Darkwood / Čarobna knjiga, 2014)

 

Piše: Ilija Bakić

DOK TUTNJE SVEMIRSKI BRODOVI ILI MEGAFINALE MEGAEPOPEJE

Alehandro Žodorovski - Završni Inkal
Alehandro Žodorovski – Završni Inkal

Trotomni strip „Završni Inkal“ iz scenarističkog pera Alehandra Žodorovskog (1929) odnosno likovnog pera/četkica i boja Ladrona (1967), kod nas objavljen u zajedničkom izdanju „Darkwooda“ i „Čarobne knjige“, trebalo bi, kako to i naslov kaže, da okonča dugu strip sagu koja je decenijama omiljeno štivo sladokusaca i poznavalaca odnosno kritičara 9. umetnosti.

Serijal o Inkalu započet je davne 1981. godine albumom „Crni Inkal“ koji su potpisali scenarista Žodorovski i crtač Mebijus. Sledilo je, do 1989. godine, još pet albuma. Žodorovski je Inkalov univerzum proširio u „Žodoverzum“ u koji je smestio serijale o mladosti Džona Difula (od 1988-1995, crtež Zoran Janjetov), o Metabaronima (od 1992-2003, crtež Huan Gimenez) odnosno o Tehnopapama (od 1998-2006, crtež Zoran Janjetov) te o događajima posle Inkala (crtež Mebijus i Ladron, album iz 2000.). Svi ovi nastavci, „prikveli“ i pobočne priče imali uspeha među publikom i stručnjacima a deo te slave utemeljen je upravo na originalnom Inkal serijalu. Konačno, Žodorovski je, kao umetnik od integriteta duboko svestan svojih snaga i ograničenja, posebno onog životnog, smatrao za potrebno da sam okonča i serijal o Inkalu.

Pripovest o nespretnom detektivu slikovitog prezimena, Džonu Difulu, pripada naučnofantastičnom žanru, podžanru „spejs opera“ koji je bio popularan u prvoj polovini XX veka, u američkim petparačkim „palp“ časopisima. „Spejs opere“ se „bave“ jurnjavama uzduž i popreko svemira u sjajnim brodovima, sa moćnim oružjima, velikim bitkama u ratovima između moćnih svemirskih carstava koja stvaraju ljudi i raznorazne inteligentne vrste alijena ili robota. Svemirske avanture su „modernizovane“ pustolovine na divljim granicama (ne)poznate Zemlje u kojima su ljudi, časni i pravedni (i beli), dežurni pobednici i spasioci Univerzuma, slobodnog sveta, tržišta i demokratije. Razvojem naučne fantastike „spejs opera“ biva potisnuta na marginu odakle je mnogi pisci pokušavaju „revitalizovati“.

Žodorovski se u Inkalu koristi iskustvima „spejs opere“, one „palp“ (sa bombastično/besmislenim „hiper“, „ultra“, „mega“, „super“ i sličnim gradacijama brzina ili snaga) kako bi uspostavio određene relacije prepoznavanja, koje će biti potpomognute humornom pojavom nevoljnog (anti)heroja Difula.  Na tragu „spejs opere“ su i kastinske podele svemirskih društava/organizacija; svaka od njih oličava jedan princip mogućeg usmeravanog razvoja civilizacija. Na tako postavljenu (svemirsku) scenu Žodorovski izvodi i bića božanskih snaga koja pokreću dešavanja rukovodeći se etičkim ili ezoterijsko/mističnim principima (ima takvih entiteta i u klasičnoj „spejs operi“ ali ne sa ovakvim kvalitetima). Žodorovski, potom, poseže za iskustvima antičkog teatra u kome su ljudi i bogovi u direktnoj vezi „licem u lice“, u kome su pojedinačno i opšte, mikro i makro u tesnoj, dinamičnoj interakciji. Prisustvo božanskog neminovno čini da se lične ljudske vrline i mane pojednostavljuju i postanu jednodimenzionalne – a to Žodorovskom daje mogućnost za zabavno multiplikovanje Difula u prvom i drugom tomu „Završnog Inkala“.

U „Završnom Inkalu“, originalno objavljenom od 2008. do 2014., u tri albuma „Četiri Džona Difula“, „Luz De Gara“ i „Gorgo Nitkov“, Žodorovski je hteo da sve stvari (makar i nategnuto) dovede u (prividni) red pa je u tu svrhu „započeo“ mnoštva grandioznih borbi i ratova. Zbog toga u sva tri toma tutnje svemirski brodovi „opasnog izgleda“, sevaju bombe i sečiva, raspadaju se svetovi. Ladron je imao težak ali zahvalan posao da u slike jakih boja, kontrasta i (simuliranih) pokreta pretoči ova mega epska dešavanja. Otuda su „masovne scene“ (pre)bogate detaljima i pravo zadovoljstvo za razgledanje i divljenje. Naravno, omaž virtuoznom Mebijusu se podrazumeva, što, opet paradoksalno, otkriva svu snagu njegove nedostižne jednostavne a upečatljive linije i kompozicije.

„Završni Inkal“ je spektakularno megafinale znamenite strip sage koja je obeležila poslednje decenije XX veka i početak XXI. Ova činjenica neminovno izaziva divljenje i poštovanje (i pored zadrške zbog slabijih delova priče) i navodi čitaoca da ponovo, od početka do kraja, pročita povest o Inkalu.

(„Dnevnik“, 2015.)