Adrijan Sarajlija: MANUFAKTURA G (2010)

MANUFAKTURA G, Adrijan Sarajlija

(Tardis, Beograd 2010) 

 

Piše: Ilija Bakić

SUSRET SA NATPRIRODNIM

Adrijan Sarajlija (1976.) predstavlja se široj čitalačkoj publici zbirkom Manufaktura G u izdanju prestižnog „Tardisa“, izdavača koji prevashodno neguje domaću fantastičku književnost, posebno posvećujući pažnju prvim knjigama novih autora. I Sarajlijina se knjiga pojavila u ediciji rečitog imena Novi horizonti koja je zalog razvoja literaturne fanastike na ovim prostorima. Valja isto tako zapaziti da je u pitanju zbirka priča što je u današnjem vremenu prevlasti romana nemali izuzetak i uspeh, kako za autora koji je odoleo romanesknom imperativu, tako i za izdavača koji pisca nije uslovljavao određenom formom – romanom, koji se znatno bolje prodaje od zbirki priča. (O razlozima koji su doveli do toga da se roman u drugoj polovini XX i na početku ovog veka, smatra ultimativnim oblikom pripovedanja, teorijske diskusije i dalje traju i svakako prevazilaze namere ovog prikaza.)

„Manufakturu G“ čini 9 segmenata, od priča (dužine 10-ak strana) do jedne novele (duže od 60 strana); najveći broj proza, pak, ’razvijen’ je na 20-40-ak strana. Obzirom da autor kontinuirano objavljuje od 2008. godine na osnovu sadržaja zbirke moguće je zaključiti da se ustrajno kreće od kraćih ka dužim, ambicioznijim i zahtevnijim celinama. Naravno, kvantitativni napredak, sam po sebi, nije zalog i kvalitativnog ali jeste potvrda pomaka koji je rezultat razvoja talenta i tehničkog segmenta spisateljskog zanata. Iščitavanjem zbirke otkrivaju se široka interesovanja pisca koja variraju znane žanrovske obrasce u rasponu od naučnoj fantastici pripadajućih storija o propasti sveta, alternativnih istorija i budućnosti do hororističkih priča. Ovakva šarolikost odraz je mladim autorima primerenih ’stilskih vežbi’ kojima se iskušavaju spisateljske snage; s druge strane, valja zapaziti da se Sarajlija ne zadovoljava samo praćenjem obrazaca već pokušava, u manjoj ili većoj meri, da ih nadogradi i utisne u njih svoje specifičnosti (među koje spada i preplitanje raznorodnih žanrova). Stoga će čitalac imati priliku da lako prepoznaje podžanr alternativne istorije (u priči „Viva la revolucion!“), apokalipse („Sve što raste“) ili klasični horor („Fenomen“, „Western“ „O anatomiji i drugim trikovima“) dok će u ostalim pričama sretati elemente više žanrova. Kada se, pak, iščitavanje zbirke okonča, postaje jasno da je, mada sastavljeno od raznorodnih segmenata, Manufaktura G delo koje ima unutrašnju koheziju pa i određena, prepoznatljiva težišta. Jedno od njih, zastupljeno u većini proza, u osnovi se svodi na pitanje susreta sa nepoznatim koje je najčešće natprirodno i neprijateljsko prema ljudima. Taj novi, neočekivani činilac sveta (koji je do tada normalno funkcionisao) obznanjivaće se tiho (kao u „Fenomenu“) ili burno („Western“, „Abrakadabra“) ali neminovno fatalno za pojedince, grupe ili čitav ljudski rod („Sve što raste“). Izbegavajući opšta, izlizana mesta, autor uspeva da ubedljivo dočara veliki broj različitih individualnih reakcija na kobni susret u kome leži ne samo fizička smrt nego, pre samog njenog nastupanja, spoznaja da su dotašnja pravila bila privremena i nepouzdana jer su važila samo do pojave snažnije sile koja ih je lako ukinula.

Težište ostalih priča je na drugojačijem susretu sa nepoznatim (bez sveopšte ultimativne fatalnosti) iz koga se razvijaju nove stvarnosti; ovakvu postavku nalazimo u pričama kakve su „Viva la revolucion!“ (alternativno-istorijska: tri prostorno i vremenski udaljene linije spaja fudbalska igra), „Hronovizija“ (u kojoj mogućnost snimanja prošlosti izvrće dotadašnje istorije i tako trajno menja sadašnjost; istini za volju, prvi snimci budućnosti otkriće da se svetu sprema propast); „Manufaktura G“ je slika budućnosti u kojoj su, na ovim prostorima, izmešane epohe i civilizacije i stopljene u opskurnu mešavinu, istovremeno fascinantnu i zastrašujuću. Konačno „Wasserkrabbe“ se otkriva kao vežba iz podžanra ’stim-panka’, koji u prošlosti meša duh industrijske revolucije i invenciju XX veka; priča se, u krajnjem, sklapa kao moguća ispovest svedoka događaja koji ono što je video ne razume. U ovim pričama, dakle, nepoznato prerasta u začudnu različitost, u fascinaciju novim licima stvarnosti.

Sarajlija svoje pripovedanje prilagođava tonu svake priče, insistira na detaljima, pokušava da tekst ne optereti objašnjenjima ili viškom epiteta što, sveukupno, donosi intrigantnu i čitljivu prozu. U nekoliko priča on se opredelio da dešavanja prati diskontinualno, kroz niz naizgled samostalnih celina čime je dobio na širini pripovedačkog zahvata, što potpuno odgovara samoj temi (propasti sveta ili njegovoj drastičnoj promeni).

U konačnom sagledavanju Manufaktura G se otkriva kao uspela zbirka–prvenac talentovanog pisca na koga svakako treba obratiti pažnju.