Pripovedanje Adrijana Sarajlije je i u zbirci „Goli glasovi“ (Everest media, Beograd, 2017), slično romanu Ogledalo za vampira, izmešteno iz evropocentrizma, dok popkulturna referentnost nije povod za fanovsko-snobovski egzibicionizam, već tek sirovina za oblikovanje vrlo dovršenih, fokusiranih, poetički intenzivnih narativnih formi.
Jedna od definicija fantastike, u duhu postmodernizma, oslanja se na ontopoetičko i semantičko poigravanje između različitih svetova, realnosti ili nivoa realnosti, i Sarajlija u svojim poetskim strukturama u tome ide prilično daleko: pozicija njegovih junaka i „svetova dela“ nije samo lišena pomenutog evro-, nego i zemljocentrizma, antropocentrizma ili kosmocentrizma, pa pričama dominira neprestano „osećanje izmeštenosti“, kako to imenuje jedan od njegovih junaka.
Najjači utisak ostaje kada ta izmeštenost, a to je gotovo konstanta ove knjige, počinje da se oseća kao izmeštenost iz samog života, a time i od svega poznatog, sa smrću koja joj toliko diše za vratom, da već prestajemo da je razlikujemo od svega što smrt nije. A to izgleda da je najveći užas ovih izuzetno lepo napisanih priča, koje kao retko koje danas pisane uspevaju da pronađu adekvatnu formu za predstavljanje multidimenzionalnosti, multiperspektivnosti i simultanizma, kao dominanti recentnih modela sveta, i to bez destrukcije narativnog procesa i narativnog glasa.
Ako o nekoj literaturi možemo govoriti sa pozicije ozbiljnog svedočenja o apokaliptičnom viđenju sveta, to je ova. Sarajlija je već jedan od najboljih srpskih pisaca, a u okvir domaće fantastičke scene, uz još sasvim malo staža moći će da stane uz jednog Iliju Bakića. A dalje… nebo je granica. Ako granice, sledeći Sarajlijine pluralne i dinamične modele sveta, uopšte postoje. Ili su one samo u našem pogledu, u mozgu, kao ram za sliku neophodan nama, sirotim smrtnicima, koji za sebe ne znamo ni da li smo živi, da bi mogli da se snađemo u tom divnom i strašnom svetu, svetovima, kako god već.
