Zveket metala, bolni krici i oduševljena graja publike utihnuše gotovo istovremeno. U sredini arene, stopala uronjenih u smešu peska i krvi, stajalo je poslednjih četvoro. Svuda okolo, nedokučivom logikom borbe rasuti, ležali su bivši hoplomasi, retiariusi i samniti; njihovi polomljeni gladiusi i trozupci prepleteni s otfikarenim udovima u reljef patnje i smrti. Mnogi bejahu bezglasni, otvorenih usta i staklastih očiju, neki su stenjali nemoćno se valjajući u prašini, a samo jedan od tog mnoštva klečao je raskrvavljene glave pognute pred štitovima četvoro pobednika. U dva koraka ranjeniku priđe divoliki čovek lica skrivenog masivnom galeom i zgrabi njegovu ulepljenu kosu. Mač u svojoj levoj ruci džin usmeri ka nebu. Masa podivlja, povici pobednikovog imena zaoriše se sa svih strana kamenog grotla i Kalendio oseti kako klicanje Marsovih polja struji njegovim nabreklim mišicama okrepljujući ih dahom samih Bogova. Vrhom mača opisa polukrug duž prvog reda gledalaca, sve do oble figure u purpurnom ogrtaču čiju je riđu bradu nazirao i prepoznavao.

Kalendio je ipak bio suviše daleko od cezareve lože da bi video izraz tupe dosade na njegovom okruglom licu: delilo ih je pedeset metara peska prekrivenog ostacima ljudi i poneke nesretne životinje zaostale na borilištu iz prepodnevne predstave, odvajalo ih je i nepremostivih deset metara mermernog bedema koji je opasavao celu pozornicu krvi. Kalendio bi se razočarao, do srži zgrozio, da je mogao čuti kako se Neron pretorima i senatorima žali na bljutav ukus paštete od fazana dok amfiteatar čeka na odluku o životu i smrti poraženog gladijatora. Konačno, cezar oliza vrh svoga palca, zakoluta očima zadovoljno kao da je pod noktom našao kakav zanimljiv gustatorski doživljaj, a onda britkim pokretom ispruži ruku ka Kalendiju i okrenu palac nadole.

„Pollice verso! Pollice verso!“ zagraja rulja. Neki iz prvog reda divlje poskočiše, njihove patricijske toge zabeleše se još jače. Svirci odeveni u medveđe kože zasviraše u flaute i rogove. Kalendiju se učini da vidi osmeh cezarev. Spustio je vrh oštrice svoga kratkog mača na mesto gde baza vrata dotiče ključnu kost pobeđenog. Susrete njegove gorde plave oči, učini mu se da ih je viđao pre, možda u Kapui, među stotinama robova koje je i sam trenirao za borbe. Pritisnu jako i toplina ga poškropi po prsima. Vrisak iz publike razli se u moru radosnih povika.

„Postaju sve dosadnije i dosadnije“, usta zamašćena batakom pečene jarebice mrmljala su u crveno paperje brade. Neron se okrete ka čoveku orlovskog nosa. „Borbe, Korbulo, mislim na borbe. Užasno dosadne.“

„Velikom pesniku zemaljska posla u dosadu se moraju konačno premetnuti, cezare,“ s puno razumevanja odvrati prokurator Sirije i otpi gutljaj vina.

Neron se poput foke okrenu na svojoj ležaljci i izbulji oči u sagovornika. Oduševljeno povika: „Pravo zboriš, generale Korbulo! Sve me manje hrabrost i patnja ovih robova mogu dotaknuti, ne uživam više u gozbama, niti u pogubljenjima hrišćana kao nekada. Sve mi je mrskija čak i Popejina golotinja,“ dok je govorio cezareve oči se namah napuniše suzama što Korbula ne iznenadi. Naučio je do sada da je nestalnost jedina Neronova osobina u koju se moglo pouzdati.

On se naže prema svom gospodaru i prošaputa: „Samo božansko može vaše raspoloženje uzdignuti, moj cezare. A ja vam nudim božansko.“ Neronove tanke obrve izviše se upitno, a iz očiju mu nestade suza i one zaigraše živo. Korbulo pokaza ka pesku arene: „Gledajte i uživajte, cezare. Predstavljam vam poklone princa Tiridata od Partije, iščupane iz samoga Hada za vašu zabavu.“

Utom trube nadglasaše flaute. Bubnjevi nadgrmeše žamor. Vratnice borilišta se podigoše, ali iz mraka tunela ne izroniše novi gladijatori. Ne pojaviše se ni liktori u svečanim odeždama, niti se začu rika slonova. Muzika utihnu. Marsova polja ne behu nikada tiša. Neron se podiže u sedeći položaj, grozd i pečena jarebica padoše mu u krilo. Pogledavao je ka Korbulu svaki čas, ali od njega dobi samo zagonetni smešak.

Četiri gladijatora u areni zauzeše odbrambeni položaj u koji ih rasporedi Kalendio, vođa ove, već nadaleko čuvene katervarije. Pobeđivali su do sada sve i svakoga u areni, i skitske krvoloke, i aristokrate-samoubice, i čudnovate zverove iz Afrike. Ništa ih nije moglo iznenaditi na pesku Rima. Kalendio, primus palus ovog gladijatorskog kolegijuma stajao je na korak ispred ostalih; uz njegov levi bok gotovo pritajen Merkurije, borac ubojite levice, drugu stranu mu pokriva amazonka Andragora, a golim leđima oseća vođa oklop mladog grka Hermesa, majstora mreže i trozupca. Čekaju.

Svi čekaju.

Prvi nagoveštaj dođe iz pravca vrata označenih brojkom V. Mumlanje. Otegnuto zavijanje. Bat neujednačenih, tromih koraka.

„Životinja. Neobičan stvor iz Partije,“ promrmlja Neron za sebe, ali Korbulo čuvši ovo nameri da mu zagolica maštu još više:

„Zveri su zemaljske, cezare, setite se. Dajem vam sinove Hada.“

Iz tame ulaza broj V zatitra nagoveštaj pokreta; opsena se potom uobliči u nogu, u torzo, u lice. Konačno, sunce obasja pridošlicu i žamor razočarenja naruši tišinu. Odrpanac, prosjak takoreći. Povijen napred, mrke kože, usirene kose, mumlajući bezumni stvor, hromi otpadnik, omatoreli rob bezvredan i za prehranu lavova. Gladijatori spustiše štitove i zgledaše se bezglasno. Neron očima prostreli Korbula, ali na generalovom licu osmeh je i dalje sijao.

Iza prvog odrpanca pojaviše se još dva. Slična. Za jednog bi se reklo da je žena. Mumlaju tužno i oni, pružaju ruke napred. Kod jednog se kroz gadnu ranu vidi belina podlakatne kosti. Koračaju polako, ali konstantno, kao da ih ka sredini arene vuče magnetizam oklopa i oružja boraca. Još petorica jednako tromo pristižu za njima, neki se razilaze k leševima poginulih u igrama, kleče pored njih i odgrizaju komade mesa. Jedan dugajlija kome nedostaje koža polovine lica žvaće šaku još uvek živog ordinariusa, jadnik vrišti i pokušava da se otrgne. Publikom odjekuju povici gađenja, neki povraćaju. Neron stoji na ivici mermernog zida, na njegovoj purpurnoj togi sada se jasno vide zlatnim vezom sačinjene zvezde. Netremično gleda. Iz tunela I i II izlaze horde pridošlica. Sporo, ali neumitno ispunjavaju arenu, ulivaju se u nju poput velike delte koja nestaje u moru. Njihovo oglašavanje sada je strašna plima zvuka.

Na komandu Kalendija katervarija se zbila u buket mišića, metala i drveta. Merkurije je trabunjao molitvu jednom bogu, onome u koga je sve više rimskih otpadnika verovalo. Kalendio opsova. Desetine teturavih mrtvolikih prikaza im se približavalo sa svih strana. Iako nenaoružani Kalendiju su delovali opasno. Gladno. Prvi im priđe ćelavi starac zelenkaste kože i gladijatori susretoše bele skrame namesto ljudskih očiju, spaziše crve ugošćene na njegovim usnama i desnima. Vođa mačem probode sredinu starčevih grudi i one se otvoriše poput lista pergamenta puštajući zadah smrti napolje. Stvor iskezi zube i škljocnu vilicom tik pred gladijatorovim vratom. Ovaj ga teškim štitom udari po nogama i vreća truleži i kostiju pade bez glasa, ali vilica nastavi da treperi tražeći način da ugrize barem stopalo.

Grk je vitlao trozupcem, Andragora ubadala bodežima u vrat i oči, a hrišćanin odsecao ruke i noge, ali oni koji bi pali pod sečivima polako su se pridizali i ponovo pružali ledene ruke napred, jezivo zavijajući.

Korbulo slavodobitno stade pored Nerona.

„Immorituri te pozdravljaju, o cezare. Zabava dostojna Bogova…“

Neron ga zagrli sa obe ruke: „A ti si, generale Korbulo, dostojan miliona sestercija i konzulskog položaja!“ Gospodar Rima se potom lati svoje citre, zasvira i zapevuši jednu poznatu odu Jupiteru, sav rumen i znojav od uzbuđenja. Videvši carevo oduševljenje svi senatori savladoše nemir sopstvenih želudaca pred užasom ljudožderstva i počeše sa radosnim kliktanjem kao da prisustvuju finalu kakvog takmičenja u rvanju. Gledalo je deset hiljada Rimljana kako i gladijatori pogubljeni tokom tog julskog dana ustaju iz svoje smrti i hode ka živima čija se snaga topi sa svakim novim zamahom metala. Andragora pade prva, vrat joj ugrize baš onaj borac kojeg koji minut ranije pogubi Kalendio. Merkurijevo rame zgrabi čeljust nečega što pre beše punačka žena, a Hermes se saplete i nestade pod masom immoriturija. Poslednjom snagom on dobaci Kalendiju svoj trozubac. Ostavši sam, ovaj div iz Kapue, kako su ga zvali lanisti i navijači, protrča između živih mrtvaca i dočepa se sada zatvorenog ulaza ispod centralne lože. Muzika i smeh ga zapljusnuše odozgo. Talas truleži mu je prilazio spreda. Kalendio skide šlem. Otpljunu jednom i koraknu ka najbližem stvoru. Trozupcem ga pogodi tik ispod desnog rebarnog luka; vrhom našavši oslonac u njegovoj jetri on podiže immoriturija kao da je od perja sačinjen i skupa sa oružjem odbaci najsnažnije što je mogao hodajuću smrt uvis. Umesto pesme i smeha Kalendio začu rezak ljudski urlik iznad svoje glave. I mumlanje. Pokuša da pogleda naviše, ka tribinama kojima je sa peska upravo poslao nezaboravan pozdrav, ali bol mu raspara bedro, hladne zube oseti i na potiljku, a onda i duboko u listu desne noge.

Kalendio ne vide i ne ču ono što Korbula natera u beg, a cezareve pretorijance na oružje: ujed za ujedom, riku patricija i zapomaganje plebsa, potoke krvi i raspletena creva, zarazu bezumlja, zagrljaj živih i mrtvih. Kalendio ne vide ni zlatom optočene carske dvokolice kojima u poslednji čas purpurna toga odleprša ka Kvirinalu, a potom ko zna gde. Bela skrama ulepila je njegove oči dok je preko brda mesa, mumlajući, dosezao ivicu bedema i tribine borilišta, a potom i kaldrmu Marsovih polja, pa nije mogao videti kako immorituri u hiljadama pohode svih sedam brda. Mrtvi gladijator naposletku zakorači u Veliku Neronovu Vatru. Bol više nije osećao.

Ilustraciju “Gladijator” uradio Siniša Banović.