Adam Tirlvel

Senke bacaju stvari – Sigizmund Kržižanovski: Izgubljeni Kafka, izgubljeni Borhes

Prevod: Miloš Jocić

 

Sigizmund Kržižanovski rođen je u Kijevu, u poljskoj porodici, 11. februara 1887. godine. Dvadeset i pet godina kasnije, nakon svršenih studija prava, Sigizmund je, kao pravi mladi intelektualac svog vremena, putovao širom Evrope: posetio je Pariz, Hajdelberg i Milano. Posle Prvog svetskog rata i Oktobarske revolucije 1917, vratio se u Kijev, gde je predavao na Muzičkom institutu i Teatrološkom konzervatorijumu. Nekoliko godina kasnije, kada mu je bilo trideset i pet, napustio je svoj rodni grad i otišao u Moskvu, gde je živeo do kraja života.

Kržižanovski je u Moskvi pisao članke i držao predavanja, pre svega u pozorišnom studiju Aleksandra Tairova, a radio je i kao konsultant o Tairovljevom Kamernom teatru. U međuvremenu je pisao novele i pripovetke, koje, što zbog ekonomskih problema međuratne, a potom i posleratne Rusije, što zbog cenzure sovjetskih kulturtregera, nikada nisu bile objavljene. Njegova dela čuvala je njegova ljubav, Ana Bovšek, u njihovom stanu; u sanduku sa odećom, ispod komada teške svile.

Niko nije znao da je Kržižanovski pisao fikciju, budući da država nije dopuštala njeno objavljivanje. Ljudi su ga poznavali po njegovim maskama koje je nosio u javnom životu: kao predavača teatrologije, kao esejistu, ili kao povremenog scenaristu. Ipak, uprkos svojoj skoro nepostojećoj objavljivačkoj povesti, Kržižanovski je 1939. primljen u Sindikat pisaca, što je značilo da bi po smrti bio kandidat za proces „obesmrćivanja“ kako svoje ličnosti, tako i svojih tekstova. Sedam godina po njegovoj smrti, koju je dočekao sa oduzetom sposobnošću govora, komisija Sindikata se sastala kako bi ispitala njegovu literarnu zaostavštinu, a potom se dve godine kasnije raspustila, nakon što je napravila nacrt plana objavljivanja njegovih, široj čitalačkoj publici nepoznatih, dela – koji nikada nije sproveden u delo. Dela su počela da se objavljuju, na radost i uživanje ljubitelja klasične fantastike, tek na početku XXI veka, nekoliko decenija pošto je Vadim Perelmuter, pesnik, esejista i književni kritičar otkrio, a potom i uredio bogatu petotomnu ediciju kompletnih radova ovog do tada sasvim nepoznatog pisca

* * *

Sam, u uglu svoje sobe, Kržižanovski je pisao priče u kojima su ljudi izmišljali vremeplove i lutali republikama snova. Kržižanovski je voleo da se igra prirodom (ili prirodama) realnog; u njegovim pričama, nosevi su se odvajali od lica na kojima su rasli, a pisci su bežali zajedno sa likovima koje su napisali.

Priče Sigizmunda Kržižanovskog mogu se ugrubo podeliti na dve kategorije. Prva grupa bi se lepo, poput LEGO kockica, uklopila u tradicionalan oblik fantastike, poput njegove kratke priče „Odbegli prsti“, u kojoj se prsti jednog pijaniste odvajaju od njegovih ruku i pobegnu. Druga grupa njegovih pripovedaka, međutim, mnogo je apstraktnija u svojoj fantastičnosti. To više nisu priče u ključu fantastike, već opisivanje samog opisivanja fantastike; meta-fantaziranje. Njegov metod pri ovakvom pisanju podrazumevao je vrlo specifičan i vrlo ozbiljan pristup prirodi jezika. Kako, recimo, praviti razliku između apstraktnih i zajedničkih imenica? Kržižanovski tu razliku u potpunosti ukida i oživljava pojmove koji nemaju nikakvu materijalnu prezentaciju; tako, dok u tradicionalnoj fantastičnoj priči oživljavaju neživi predmeti, poput noseva ili prstiju, Kržižanovski u svojim drugim pričama „oživljava“ mnogo apstraktnije i čudnije elemente. U njegovoj najpoznatijoj noveli, Klub ubica slova (Bukefal, 2013), uloga u jednoj predstavi se materijalizuje i dobija sopstveni život, nezavisno ne samo od glumca koji je igra, već i od samog lika, ma koliko to zbunjujuće zvučalo.

Fikcija Kržižanovskog počiva na pretpostavci da jezik omogućava stvari koje su inače nemoguće. Ako postoji posebna reč za „ulogu“, a posebna za „lik“, onda je prirodno, dakle, da ove dve stvari mogu predstavljati dva odvojena, živa entiteta. Preciznije rečeno, Kržižanovski je istraživao da li uopšte postoji distinkcija između onoga što je moguće u jeziku i što je moguće u stvarnosti. Na taj način, centralni literarni mehanizam njegovog pisanja postaje metafora, taj granični prostor između živih i neživih objekata, koji stilskim figurama dozvoljava da i same usvoje neki čudan oblik života.

Iako se ova pažnja posvećena pisanju o samom činu pisanja može nazvati metafikcijom, omiljene teme Kržižanovskog ne podrazumevaju toliko ponor između fikcije i stvarnosti koliko ponor između različitih oblika same realnosti. Metafikcija je, zapravo, metafizička kategorija, kako je i sam pisac rekao: „Prostor je apsurdno prostran i širi se, sa svim svojim orbitama, zvezdama i zjapećim parabolama – u beskonačnost. Ali ako ga neko svede na brojeve i oznake, lako će stati na dve ili tri police u biblioteci“.

Na ovaj način, pisac crta mapu najčudnije, ali istovremeno i najlogičnije topografije u književnosti: „Ja nisam ni ‘ovde’ ni ‘tamo’, nego između, u procepu…“. Tako, u pripoveci nazvanoj „Procepi“, Kržižanovski daje najcelovitiji prikaz svog literarnog kraljevstva.

Za ljude kojima je bilo suđeno u Moskvi i koji su bili prognani iz grada se govorilo da su osuđeni na „minus 1“. Niko mi nije izrekao kaznu: 0-1. Još sam ovde, u vrelu i gužvi prestonice. Ali potpuno sam svestan: prognan sam zauvek i neopozivo od svega, od svih radosti, od svih istna: iako hodam, gledam i slušam uz ostale naseljene u ovom gradu, znam: oni su u Moskvi a ja u minus-Moskvi. Dozvoljene su mi samo senke stvari.

U ovom obrnutom svetu, sve što se činilo perifernim otkriva se kao centralno: pukotina, san, procep, odsjaj, senka:

Neće mi nšta dobro doneti, vidite, ništa dobro da ponavljam posle drugih: stvari su senke. Ne, u mom minus-gradu, u mom avetinjskom minusolikom malom svetu, smo minus-istine imaju smisla – samo činjenice koje su pale na teme. Dakle: senke bacaju stvari.

U pitanju je fikcija posvećena onom najmikroskopskijem, iščezavajućem. Filozofija koja izvire iz svoje lične izokrenute poetike, gde je sve što se u literarnom radu čini marginalnim – detalji, naslovi, epigrafi, didaskalije – ono čime se Kržižanovski najviše bavi.

Na kraju, možemo izvršiti jedan trik retrospektivne istorije: možda i nije toliko čudnovato primetiti koliko proza Kržižanovskog nalikuje tekstovima Marsela Dišana, a naročito onoj Dišanovoj ideji o „infra-malenom“. Dišanov spisak svega onoga što želi izraziti idejom o „infra-malenom“ – način na koji se miris duvana meša sa mirisom usta koja ga izdišu; zvuk koji prave somotske pantalone; razdaljina između prednje i zadnje ivice tankog papira – neobično podseća na kóse opsesije samog Kržižanovskog, koji se uvek trudio da uočava pukotine u vidnim poljima, ili kratke samoodraze u tuđim zenicama. Njegove priče predstavljaju istraživanje infra-tankih ivica stvarnosti koje se obično ignorišu. „Misao zamišljena ili ne dalje od ‘Ja’, ili ne bliže od ‘kosmosa’“.

 

 

Članak je objavljen kao predgovor knjizi
“The Autobiography of a Corpse” (2013) Sigizmunda Kržižanovskog.