Adam Roberts–STVAR PO SEBI (The Thing Itself, Gollancz, London, 2015)
KAKO SMO OTKRILI PRIMENJENU FILOZOFIJU – I ŠTA SMO SA NJOM URADILI
Piše: Milan M. Ćirković
The Things Itself (Stvar po sebi) – Adam Roberts
Najmilosrdnija osobina ovog sveta, čini mi se, jeste nesposobnost ljudskog uma da pojmi sav njegov sadržaj.
Hauard Lavkraft, Poziv Ktulua
Dobar deo savremene prozne produkcije se reklamira kao „spekulativna fantastika“ bez da je odista jasno čemu taj atribut „spekulativna“ tačno služi i šta tu radi. To se odnosi i na konvencionalno žanrovska, ali i na žanrovski amorfna dela, kao što su ona Tomasa Pinčona, Kazua Išigura ili Zorana Živkovića. Da li je to samo marketinški kliše i trik? Ako nije, šta su tačno spekulativni elementi ovog određenja? Doista, u velikom delu produkcije to je teško racionalno spoznati, ali povremeno se pojave dela u kojima je to na očigledan način rasvetljeno; nakon čitanja tih dela, sve nedoumice u pogledu toga šta je spekulativno i kakva je korist od toga, raspršuju se kao suvo lišće na košavi. Upravo takvo delo je roman savremenog britanskog autora i književnog kritičara/teoretičara Adama RobertsStvar po sebi(engl. The Thing Itself), originalno objavljen decembra 2015. godine u izdanju londonskog Golanca. Štogod još drugo čitalac zaključio, ovo je knjiga izvesno različita od svih drugih; jer, šta bi se drugo moglo reći o proznom delu koje Imanuela Kanta (1724–1804; hej, Kanta!) izvodi na scenu kao protagonistu jednog suštinski naučnofantastičnog zapleta?
Adam Roberts je izuzetno zanimljiva pojava na horizontu SF književnosti i kritike. Pripada srednjoj generaciji (rođen 1965. godine) i deo je „britanskog novog talasa“, ali se dramatično razlikuje od autora tvrde naučne fantastike poput Alistera Rejnoldsa, Ijana Mekdonalda ili Ijana M. Benksa; od autora koji su se afirmisali u ovom, 21. veku, verovatno je najsličniji Čarlsu Strosu, sa kojim deli sklonost ka (ponekad crnom) humoru i svojevrsnu stilsku razigranost i spremnost da se oproba u različitim podžanrovima i kategorijama. Od prvog romana, So, objavljenog 2000. godine, Roberts je do danas objavio čak 20 „ozbiljnih“ romana, kao i nekoliko parodija, uglavnom na klasične „svetinje“ poput Tolkina, Ratova zvezdaili Doktora Who-a. Zadivljujuće vredan i produktivan autor, Roberts, koji predaje književnost na Londonskom univerzitetu, autor je i desetak teorijskih i kritičkih dela, od kojih se posebno izdvaja magistralna Istorija naučne fantastike, originalno objavljena 2006. godine.[1]U autorskim delima, Roberts neguje jednu vrstu „meke“ naučne fantastike, više u duhu novog talasa Murkoka i Balarda; njegova odbojnost prema tvrdoj naučnoj fantastici vidi se i u njegovim kritikama, a svojevrsnu kulminaciju je doživela u dramatičnoj polemici na internetu sa australijskim piscem Gregom Igenom oko prikaza Igenovog ultra-tvrdog romana Usijanje.[2] (U ovoj opuštenoj esejističkoj formi, napomenuću da sam u toj svađi oko vrednosti i vrlina tvrde naučne fantastike daleko bliži Igenovoj poziciji, nego Robertsovoj. Da li je to relevantno za ovaj prikaz, čitalac će morati sam da zaključi.)
Stvar po sebije briljantan primer šta bi filozofija mogla da učini za nas – u smislu značajnom za umetnost proze i njene ljubitelje. Atribut „primenjeno“ je često žrtva nakaznih shvatanja i preterivanja: ili tako što se gleda potcenjivački (primenjena umetnost kao niža vrsta umetnosti) ili tako što se veliča i pripisuje mu se teleološki značaj („nauka služi da kroz primene poboljša ljudski život“). Oba ekstrema su, naravno, pogrešna i štetna. Primena ima svoje nezavisne vrline i mane, svoj lavirint značenja i vrednosti. U ovom slučaju, filozofija – i to najapstraktnija grana filozofije, metafizika – dobija sasvim neočekivanu primenu kroz snažno oneobičavanje koje unosi u jedno umetničko delo.
Ne ulazeći u detalje zapleta – koji ima elemente klasičnog trilera, ali i aluzija na čitav niz pop-kulturnih referenci[3] – možemo lako pronaći neposredne filozofske elemente koji, za divno čudo, igraju ulogu u strukturi same fabule. Ključni sastojak je Kantova filozofija transcendentalnog idealizma i njen centralni metafizički sastojak, koncept stvari po sebi, koja stoji u dijametralnoj suprotnosti sa pojavnom realnošću. Objekti koje vidimo našim čulima su samo pojavnosti, ali oni su zasnovani na „pravoj“, metafizičkoj realnosti stvari po sebi. Mi ne znamo ovu stvar po sebi, pošto je ona uvek zaklonjena velom naše percepcije – njeni pojavni oblici su samo načini na koji to nepoznato nešto, odn. stvar po sebi, utiče na naša čula. Ovo može zvučati apstraktno, ali nije posebno novo, pošto su još u antičkom svetu (recimo u Platonovoj paraboli pećine ili u Demokritovom atomizmu) mislioci shvatali da „prava“ realnost nije ono što opažamo čulima. Ono što je, međutim, novost u Kantovoj filozofiji i što omogućuje Robertsu da razvije svoju tapiseriju jeste da su i prostor i vreme takođe samo pojavne kategorije vezane za strukturu i percepciju nas kao subjekta (ili posmatrača). Ali svi posmatrači za koje znamo do sada su ljudi; ako ljudski um nije u stanju da percipira stvar po sebi, možda neki drugačiji, ne-ljudski um to može? A ako je to slučaj, i ako je Kant u pravu da se to odnosi i na prostorno-vremenske dimenzije, šta bismo mogli očekivati da bude u domašaju takvog uma koji nije ograničen na pojavnosti?
Naravno, dalje pitanje jeste: da li je dobro biti ograničen na pojavnosti? Lavkraft bi, bar u kontekstu svog proznog univerzuma, čvrsto odgovorio u afirmativu – u skladu sa gorecitiranom rečenicom na početku njegove najslavnije pripovetke. Sam Kant je, kao mislilac i promoter Prosvetiteljstva, imao suprotno mišljenje, naravno. Robertsova pozicija je daleko delikatnija i iznijansiranija; on prepoznaje i analizira rizike koje bi transcendiranje naših čulnih percepcija sa sobom donelo. Čitava druga polovina Stvari posebi je dobrim delom diskusija rizika, uključujući totalitarne pretnje razvoju nauke i tehnologije, koji bi proizašli iz „metafizičkog preokreta“. U smislu u kojem tek ulazimo u doba veštačke inteligencije, ova rasprava je tek na početku početka.
Vinjete kojima je prožet narativ knjige odlaze i korak (ili kiloparsek) dalje i daju autentični okvir Robertsovoj ambiciji. One su rasejane između poglavlja i mogu se posmatrati gotovo kao nezavisne priče, sa različitim naratorima smeštenim u različite vremenske epohe, od srednjevekovne Evrope do nespecifikovane, ali veoma napredne budućnosti. U svakoj od ovih vinjeta, likovi doživljavaju ponešto neobjašnjivo, kao nejasne vizije neke prave realnosti skrivene iza vela pojavnosti. Neke od njih su teške za razumevanje, ali pojedine su bez problema mogle biti zasebno objavljenje kao pripovetke ili novele. Način na koji ih Roberts ultimativno povezuje na kraju nije samo tehnički precizan, već maestralno pomera granice naučnofantastičnog pripovedaštva ka onom polu koji je u kontekstu magičnog realizma definisao Kortasar. Kako ironično zaključuje Tomas Vagner u veoma pozitivnom prikazu na SFreviews.com, Robertsovo pisanje nije samo skrivanje iza pojavnih oblika, već i sama stvar po sebi![4]
Još zanimljiviji, međutim, su posredni elementi koje Roberts koristi u tkanju Stvari po sebi da pribavi filozofski legitimitet za složenije prozne zahvate. Ovo se manifestuje naročito u početnim i zaključnim scenama romana – koje su vezane za polarne krajeve i imaju specifičnu atmosferu koja bi se mogla opisati kao ukrštanje Kafke i Karpentera. Protagonisti se na početku bave potragom za vanzemaljskom inteligencijom, a kasnije, na komplikovan način, bivaju povezani sa projektom razvoja veštačke inteligencije. Roberts uočava centralnu paralelu između ova dva projekta istraživanja umova drugačijih od ljudskog: to je jedini način da budemo sigurni šta je u evoluciji mentalnih fenomena bilo nužno, a šta pak slučajno, proizvod sveprisutnog oportunizma i kontingencije u biološkoj evoluciji. To je ujedno i još jedan način da zapravo testiramo univerzalnost ne samo biološke evolucije, već i opšteg evolucionog pogleda na svet.[5]
Pojedini naučnici su odavno ukazivali na neobičnu sličnost razvijenih teoloških koncepata sa idejama iz računarskih nauka i veštačke inteligencije.Berou i Tipler u Antropičkom kosmološkom principujoš 1986. godine – kada se daleko manje pričalo o AI[6] – navode niz primera kako se teologija Tome Akvinskog može prevesti na jezik algoritama i računarstva.[7] Pojam duše kod Akvinskog je zapanjujuće sličan pojmu algoritma u računarskim naukama – sa sve nezavisnošću od supstrata. Ovaj metaforički most nauke i teologije Roberts do maksimuma koristi u svom romanu. Bez otkrivanja suvišnih detalja, može se reći da je dijalog između protagoniste i napredne veštačke inteligencije o teološkim pitanjima jedan od apsolutnih vrhunaca savremene proze, po suptilnom humoru ne zaostajući za najboljim stranicama Kalvina, Lema ili Kortasara.
Konačno, u okviru reevaluacije „primenjene filozofije“ na koju nas navodi razmišljanje o Stvari po sebi, krije se još jedan obrt – taj zavrtanj se može okrenuti za još jedan okretaj, pa se sam Robertsov roman može upotrebiti kao svojevrsno nastavno sredstvo upravo u filozofiji. Danas, u 21. veku, nastava filozofije (dakle ne istorije filozofije) nažalost i dalje često izgleda uštogljeno, kruto i neprivlačno kao što je to bio slučaj u doba klasičnog nemačkog idealizma koji je usledio nakon Kanta – i po mišljenju mnogih predstavljao perverziju Kantove misli. „Ako hoćete nekome da ogadite filozofiju, pošaljite ga na Hegelova predavanja!“ upozoravao je još Šopenhauer. Manje svesnim konzervativizmom, a više čistom intelektualnom lenjošću, nismo se od toga mnogo udaljili. Čak i malo fleksibilniji nastavnik koji želi da osveži diskusiju nekim od relevantnih dela kulturne produkcije, obično ima na raspolaganju samo par očiglednih, klasičnih, pa i klišetiziranih primera; svako zna da su Borhesove priče odlična ilustracija u filozofiji matematike, ili da je Gataka relevantna za savremene dileme u bioetici. Stvar po sebi ima veliki pedagoški potencijal u nastavi metafizike, ali i filozofije nauke i veštačke inteligencije. Ovaj dašak svežeg vazduha mogao bi da provetri mnoge učmale amfiteatre i učionice.
[3] Od prilično očiglednih i očekivanih, kakav je film Džona KarpenteraStvor, do blago satiričnih kao što su brojne aluzije (naročito u vinjetama) na Atlas oblaka Dejvida Mičela i njegovu, za mnoge akademske kritičare neočekivanu, široku popularnost.
[5] Ovde može biti od interesa rad prof. Biljane Stojković i autora objavljen u beogradskoj Theoria–i (Ćirković & Stojković 2017).
[6] Trajalo je ono što mnogi opisuju kao „AI zima“ (npr. Bostrom 2014): preterana rana obećanja, skopčana sa empirijskim neuspesima, dovela su do značajnog umanjenja interesovanja, kako naučne, tako i šire javnosti za veštačku inteligenciju. Ovo je počelo ponovo da se menja tek krajem prošlog i početkom ovog veka.
