CRNI MAJMUN, Zahar Prilepin
(Draslar partner, Beograd, 2013)
Piše: Vladimir Kolarić
STRAŠNA DECA
U Rusiji, ali i kod nas, zavidno popularni Zahar Prilepin, svoju poziciju unutar savremene ruske književnosti određuje uvek pomalo fluidnim pojmom „novog realizma“, što bi ovde trebalo da sugeriše otklon u odnosu na postmodernističke i avangardističke poetičke strategije koje su dominirale u Rusiji devedesetih, ali i novi odnos kako prema stvarnosti, tako i prema daljoj ili bližoj, naročito ruskoj/sovjetskoj prošlosti. Oslanjanje na realističku tradiciju, uključujući i rehabilitaciju (dela) sovjetske književnosti, pored poetičke i estetske, ima i motivaciju povezanu sa povećanom odgovornošću pisca prema stvarnosti, koja se ne libi kako otvoreno političkog angažmana samog autora, tako i poetske potrage za novim, specifično ruskim putevima kulturnog i istorijskog razvoja, kojom bi književnost ponovo da pruži, ako ne dominantni, ono svakako značajan putokaz, ili makar orijentir.
Imajući ovo u vidu, ne bi trebalo da čudi recepcija Prilepinovog romana iz 2011. „Crni majmun“ (Чёрная обезьяна) kao dela književne fantastike. Iako ukorenjena u onome što se kod nas obično imenuje „presnim“ realizmom, sa naglašenom emotivnošću i subjektivnošću, postupkom kojim se dijegetička stvarnost prelama kroz unutrašnji svet glavnog junaka (u prvom licu), fantastični elementi prisutni su kako u postupku naglašenog preplitanja različitih svetova (nivoa realnosti) ili „iskliznuća“ same realnosti (kojima bi se, što je ovde ključno, mogla pridati realistička motivacija), tako i motivom naučnih eksperimenata u cilju istraživanja i eventualno proizvodnje nove humane ili humanoidne generacije, odnosno, što je privilegovana tema ruske književnosti, „novog čoveka“.
Prilepin granicu humanog ispituje u odnosu prema ubistvu i prema polnom sazrevanju, raspinjući čoveka i njegov ljudski (humani) identitet između životinje i nekakvog još nedogledljivog i zastrašujućeg posthumanog entiteta, odnosno između klanjanja paganskom kumiru animalnog porekla i pokloništva kulturi shvaćenog kao pokloništvo samom sebi, odnosno čovekobogu.
Ovaj tekst nije žanrovska fantastika, ma šta to značilo, i ključ za njegovo čitanje krije se pre u „Dvanaestorici“ ili „Skitima“ Aleksandra Bloka, nego u ma čemu što se obično svrstava u književnu fantastiku. Ali upravo ova genijalna Blokova poezija ne samo da je predviđala, anticipirala budućnost i nekakve druge svetove, nego ih je i stvarala, sa nadom i užasom podjednako. Ovaj tekst svedoči o dominatnom strahu današnjice, baziranom upravo u strahu od promene samog humanog i antropološkog identiteta čoveka, i sa tim neposredno povezanim, strahom od dece. Ne anarhično dete i ne posednuto dete, kao nekada, već užasno dete koje još nije jelo sa drveta dobra i zla – to je strah današnjice. Ovaj roman takođe govori i dosta o Rusiji, njenoj stvarnosti i njenim mogućim putevima. Nažalost, čini se, ne i dovoljno, i to upravo zbog suviška te „stvarnosti“. Možda bi ipak manje zasićena i zagrcnuta naracija, nešto urednija i preglednija pripovedačka struktura ipak pomogla da nam se jasnije ukaže ta budućnost i otvore ti novi svetovi, pa bi onda moglo da se govori o jednom klasičnom delu za 21. vek, kakva su bila dela Dostojevskog i Tolstoja za devetnaesti, ili Gorkog i Gazdanova za dvadeseti. Ili je to samo naša zabluda da nam priča (ili da nam se pričom) i dalje nešto može objasniti.
