Volfgang Holbajn je istinski fenomen. Sa preko 200 objavljenih naslova i tiražom, koji broji oko 43 miliona štampanih knjiga iz oblasti horora, naučne i epske fantastike, sigurno je najizdavaniji i najčitaniji nemački pisac. Pa ipak, kod nas je retko ko uopšte čuo za njega.
Tome ne može biti razlog što je pisao i pod brojnim pseudonimima: Angela Bonela, Volfgang Ešenloh, Martin Hajdner, Mihael Marks, Raven, Džek Vernom i još mnogim drugim. Da li razlog leži u tome što on sebe ne smatra intelektualnim piscem, koji prenosi moralnu poruku, već sebe vidi kao pisca zabavne literature? „Jednostavno pišem knjige koje bih i sam rado čitao. Ne mogu sebe da poredim sa literarnim stvaraocima kao što su Bel i Gras“ – jednom prilikom je rekao.
Zatičemo sebe kako kukamo nad činjenicom da nam deca ne čitaju. Zašto? Kako je to moguće? Moja generacija je inficirana čitanjem. I danas drugarici za rođendan najradije poklanjam knjigu. Zaboravljamo, međutim, da smo se i mi čitanjem zarazili ne tako što smo čitali obaveznu lektiru koja je često bila dosadna, nerazumljiva i neprilagođena starosnoj dobi, već tako što smo čitali zabavno štivo, stripove i časopise primerene našem uzrastu. Isto se dešava i danas. Kako drugačije razumeti popularnost i čitanost „Harija Potera“ na primer?
Vođena idejom da čitanje učini privlačnim deci i mladima, izdavačka kuća „ProPolis Books“ odvažno je pokrenula objavljivanje naslova Volfganga i Elke Holbajn. Knjige ovo dvoje supružnika sigurno su zanimljive deci. Kako i ne bi, kad ih imaju šestoro! Na srpskom jeziku su objavljene prve dve knjige iz trilogije „Dolina zmajeva“: „Odškrinuta vrata“ i „Lavirint“.
Intervju, koji je davne 1988. godine – u njihovoj kući ispunjenoj dečjom grajom i macama koje se motaju oko nogu i skaču u krilo – uradio novinar Berhard Henen, možda će nam otkriti tajnu Holbajnovog stvaralaštva.
BH: U mnogim vašim knjigama junaci su četrnaestogodišnji dečaci. Da li Vam se u toj životnoj dobi desio neki ključni događaj, odnosno, zašto se tako rado vraćate u taj period?
VH: Mislim da je to idealan uzrast kad se radi o knjizi za mlade, kako bi njen čitalac mogao da se identifikuje sa glavnim junakom. Sa dvanaest smo još previše detinjasti, to vidim i po svojoj deci. Ja zamišljam da je četrnaestogodišnjak neko ko bi mogao da upadne u takve avanture. Moramo da uzmemo u obzir da su ove knjige pisane za decu i deca trebaju da ih čitaju. Junak koji bi imao 37 godina jednom četrnaestogodišnjaku deluje kao metuzalem i ne može s njim da se identifikuje.
BH: Kako je došlo do toga da počnete da pišete?
VH: Ja sam, zapravo, oduvek pisao. Još kao dete. U određenom uzrastu skoro svako dete pokuša da piše. I prestao sam da pišem kao što prestaju i druga deca tako što sam, kad sam imao jedanaest godina, pokazo svoje priče porodici. Njihova kritika je bila tako uspešna, da mi sledećih deset godina pisanje nije palo na pamet. Započinjao sam sa pisanjem romana ne zna im se broj. Oni su danas, bogu hvala, svi izgubljeni. Nikad ništa nisam napisao do kraja. A onda sam čuo da je izdavačka kuća „Iberojter“ (Ueberreuter-Verlag) raspisala konkurs, što me je navelo da, po prvi put u životu, napišem knjigu do kraja. Bila je to knjiga „Märchenmond“.
BH: Ta knjiga je odjeknula kao bomba.
VH: Da. Ja sam – morao bih, u stvari, da kažem „mi“, jer osnovna ideja dolazi od moje supruge –pobedio na konkursu, a bilo je hiljadu prijava. Nakon početnih teškoća, „Märchenmond“ je dostigao tiraž od 100.000 prodatih primeraka. Posle toga sve je išlo samo od sebe. Kada iza sebe imate ovakav jedan uspeh niste više prinuđeni da idete od izdavača do izdavača, dok neko ne prihvati vaš rukopis. Odjednom su mi, kao u bajci, sva vrata bila otvorena.
BH: Pišete li i po porudžbini ili možete sebi da dozvolite da pišete ono što vam se sviđa?
VH: I jedno i drugo. Ja zapravo volim kad dobijem zadatak, jer ja, kako god to čudno zvučalo, nisam kreativan čovek. Kreativan u smislu da jednostavno uključim kompjuter i na pamet mi padne sjajna priča. Sa tim se mnogo, mnogo mučim. Potrebna mi je neka uporišna tačka, bilo šta na čemu mogu da radim. Kad tako nešto imam, stvar krene i u tom smislu rado prihvatam zadatke, pod uslovom da mi se dopadaju.
BH: Na kakvoj knjizi trenutno radite ili je to tajna izdavača, za koju niko ne sme da zna?
VH: Radim na novom romanu. Ovaj put to će biti epska fantastika, otprilike kao “Märchenmond” ili “Elfentanz” (Ples vilenjaka). Pored toga pišem niz manjih projekata. U stvari, moj način rada je veoma haotičan i zato ponekad sam sebe saplićem. Zlo je u tome što se lako oduševim i kad mi padne na pamet dobra ideja, jednostavno moram da počnem na njoj da radim. Najčešće se dogodi da mi nakon dve tri nedelje splasne elan i pošto ne mislim da treba da se mučim zbog priče, jednostavno počnem nešto drugo. Tako se dogodi da ponekad u jednom mesecu pošaljem šest rukopisa. To može da ima za posledicu da se, kao ove godine u dva meseca, junu i julu, na tržištu istovremeno pojavi šest mojih naslova. Ponekad se, opet, desi, da za pola godine ne napišem nijedan rukopis.
BH: Zar ne upadate na taj način u vremenski tesnac?
VH: Naravno, ne krijem, mada to ne bi moralo da se desi. Kad prihvatam posao uvek vodim računa o tome da imam dovoljno vremena da ga završim. Ali, kao što rekoh, ponesem se za ovim i onim, bavim se stvarima koje uopšte ne moram da radim, i odjednom se približi termin. Iznenađujuće, ali najbolje radim u vremenskom tesnacu. Kada sam pritisnut terminom uspevam, u ekstremnim slučajevima, da ispišem i sto stranica u toku nedelje. Kad imam vremena, jedva da uspem i trideset.
BH: Neki pisci, kao na prime Džek London, određuju sebi minimalni broj stranica koje treba da napišu u jednom danu. Radite li i vi to?
VH: Da, moj minimum je oko deset strana dnevno, ali ne pridržavam se uvek toga. Ponekad su to svega tri strane, a ako mi krene, ume da bude i 25. To jako zavisi od mog raspoloženja. Kada priča lepo teče, brzo napredujem.
BH: Kako organizujete istraživački rad?
VH: Istražujem isključivo putem knjiga. Vremenom sam razvio jednu veoma primenjivu metodu. Najpre pogledam dečje knjige za drugi i treći razred, koje su tu temu već obradile. Sve najvažnije već stoji u njima i mogu da počnem sa sortiranjem. Na taj način izbegavam zatrpavanje gomilom nepotrebnog znanja. Ja sam izrazito vizuelni tip. Ispred sebe zaista vidim scene koje opisujem. Kao na filmu. Ja samo zapisujem to što se odvija u mojoj glavi i to radim veoma detaljno i naknadno još tri puta proveravam, trudeći se da posebnu pažnju obratim na greške. Verovatno zbog toga moje knjige deluju veoma realistično. Pored toga naročit značaj pridajem detaljima i nemam nikakve kočnice kad su u pitanju opisi, sve do granice dosade. To su delovi koje izdavači dosledno izbacuju.
BH: Jednu seriju knjiga ste napisali sa suprugom. Kako njoj to polazi za rukom, kad istovremeno mora da brine o tako velikom domaćinstvu?
VH: Kad je reč o pisanju, to radim sam. Nas dvoje zajedno smišljamo priče i zajedno ih prerađujemo. To izgleda ovako: ja napišem jednu glavu i mi o njoj razgovaramo i razmišljamo o tome kako na najbolji način da je nastavimo. Moja supruga često dobije ideju. Mi se jako dobro dopunjujemo. Moja snaga je na prvom mestu u pustolovinama i napetoj priči, dok moja žena unosi bajkovite elemente. Jedno sa drugim rezultira potpuno drugačijom pričom od one koju bih napisao da pišem sam.
BH: Da li pisac fantastike u svoje slobodno vreme čita fantastiku?
VH: Vrlo retko. Možda zvuči smešno, ali ja ni ranije nisam naročito voleo fantastiku, a i danas 80% romana epske fantastike koje počnem da čitam ne pročitam do kraja. U osnovi je to uvek jedna ista priča i zašto bih sebe mučio tako da priču koju sam napisao po stoti put čitam stotinu i prvi? S vremena na vreme dogodi se izuzetak, ali kad već ugrabim vreme za čitanje – i ja, naime, bolujem od hronične bolesti od koje boluju pisci: nedostatka vremena i volje za čitanjem – onda čitam nešto potpuno drugačije. Triler, na primer. Veliki sam fan Stivena Kinga i obožavam njegove knjige. I „Gospodara prstenova“. Tu knjigu sam pročitao već pet puta. Da bih neku knjigu pročitao više puta, ona mora da bude nešto tog kalibra, ali knjige kao što je ta možete izbrojati na prste jedne ruke. Ja još uvek pokušavam da napišem knjigu tog formata, ali mi ne uspeva.
BH: Kakve su zapravo reakcije čitalaca? Dobijate li svako jutro brdo pisama?
VH: To je neobičan fenomen. Poslednjih godina otkako sam pisac po profesiji iz iskustva mogu reći da reakcija čitalaca opada sa stepenom intelektualne razine. Do pre nekoliko godina pisao sam za jednog izdavača petparačke romane. I posle svake priče dobijao sam brda pošte. Ceo onaj orman je pun pisama, mora da ih ima oko 3000. Kad su moje ostale knjige u pitanju, u proseku dobijem tri pisma po knjizi.
BH: Tri?!
VH: Ponekad ne dobijem nijedno. Možda čitaoci misle da mogu da pričaju o knjigama sa autorom petparačkih priča ali ne i sa ozbiljnim piscem, za koga smatraju da je nešto posebno i ne usuđuju se da mu se približe. Veća je zadrška. Pri tome je potpuno glupo stvarati kult od bilo kog autora. Ako želim da budem iskren, i ja sam tako nekada mislio. Kad sam prvi put upoznao pravog pisca, bilo je to neko posebno uzbuđenje.
BH: Kako se jedan pisac nosi sa uspehom ili sa neuspehom?
VH: Mislim da ne mogu iskreno odgovoriti na ovo pitanje. Naravno da mi nije svejedno kad ne prođem kao što sam očekivao, ali pošto mnogo pišem, to nekako kompenzujem. Kad sam počinjao sa pisanjem, pored značajnih knjiga pisao sam, kao što sam pomenuo – isključivo radi zarade, jer na početku nije bilo lako – i mnogobrojne petparačke romane. Nekoliko njih mi je vraćeno. To je za mene u to vreme bilo strašnije nego kad bi mi danas vratili rukopis za neku debelu knjigu, jer me to tada još veoma duboko potresalo.
BH: Sigurno nije lako, kad čovek već isplanira kako će da potroši honorar.
VH: Ne, ne radi se o novcu, koliko o činjenici da ste odbijeni. To vas slomi.
BH: A kako se, uprkos frustraciji, podići i, bez obzira na sve, nastaviti?
VH: Postoje dve mogućnosti. Jedna je da objasnite sebi kako oni nemaju pojma i samo se vi razumete u literaturu, pa da šaljete rukopis od izdavača do izdavača, dok ga konačno neko ne prihvati ili dok ne iscrpete sve mogućnosti. Druga je da se, kad vas prođe prvi bes, ozbiljno zamislite nad svojim manuskriptom i zapitate zašto nije prihvaćen, a onda neke delove preradite. Ja sam probao oba puta. Zavisi i sa kakvim očekivanjima krećete da pišete. Kad se radi o petparačkom romanu pa mi kažu da glavni junak treba da ima crvene umesto zelenih pantalona, nije problem, preradim, ali ako je u pitanju knjiga do koje mi je stalo, onda ne prestajem dok ne iscrpim prvu mogućnost. Na kraju, da ne bih ugrozio delo, možda radije odustanem od objavljivanja. Sve zavisi od toga šta želite da postignete.
BH: Koje ste korake preduzeli kako biste postali pisac? Koliko znam, počeli ste da radite kao komercijalista.
VH: Korake, konkretno? Rekao sam svom šefu, dajem otkaz. Sve se dogodilo munjevito. Radio sam još četiri meseca nakon što je otkupljena knjiga „Märchenmond“. U to vreme sam, pored svog posla u kancelariji, pisao i bio sam prinuđen da odlučim čime ću da se bavim, jer u mojoj firmi nisu bili oduševljeni što se ujutro pojavljujem na poslu nakon svega četiri sata sna. To se, naravno, odražavalo i na moje rezultate. Pored toga, izgubio sam motivaciju za posao, jer mi je pisanje bilo neuporedivo zabavnije. Naposletku sam odlučio da se suočim sa posledicama i rekao sebi, probaj jednostavno kao slobodni pisac.
BH: Jeste li nekad zažalili?
VH: Ne. Smatram da od tog trenutka nisam ni radio, jer kad mi rad pričinjava zadovoljstvo ne osećam ga kao posao.
BH: Kako to izgleda kad čovek može i mora da živi svoje snove, da li su to i dalje snovi?
VH: Za sada da. Ima, naravno, dana kada mi dođe da bacim računar kroz prozor. Ponekad moram da se nateram da iskoračim, kako bih krenuo sa mehaničkom stranom pisanja, kao bih seo ispred kompjutera i krenuo da maltretiram tastaturu. Samo smišljanje priča me veseli u istoj meri kao i ranije. Postoji stara izreka koja kaže „Nemoj od hobija da praviš posao“. Iz mog ugla to je glupost. To je verovatno uteha za one koji to ne mogu ili ne žele. Jednostavno ne postoji ništa lepše. Jedini nedostatak je u tome što čovek onda jednostavno previše radi.
BH: Da li vas nekad ipak opterećuje posao?
VH: Čisto fizički, to je naravno priličan stres. Ljudi se čude i ne veruju mi kad kažem da je osam sati pisanja težak fizički posao. Ali postoje dve različite vrste stresa: stres koji izaziva posao koji volite i stres koji izaziva posao koji ne volite. Ovo drugo je mučenje i verujem da je takav stres dugoročno veoma opasan. Ovaj prvi se lakše podnosi. U ovom poslu još mi se nije dogodilo da psihički budem toliko iscrpljen da pomislim, ne želim više, odustaću od svega. U svom prethodnom zaposlenju nekoliko puta sam stigao do tog mesta. Zato mislim da ću ostati pisac, jer uprkos svemu, ovako sam mnogo slobodniji nego što bih u bilo kom drugom poslu mogao da budem.
BH: Jednu seriju knjiga ste napisali sa suprugom. Kako njoj to polazi za rukom, kad istovremeno mora da brine o tako velikom domaćinstvu?
