Zoran Krušvar

IGRA

 

- Perice, nalaziš se u učionici iz matematike. Učiteljica je napisala na ploču zadatak; jednadžbu s dvije nepoznanice. Sva djeca saginju glave i nadaju se da učiteljica neće prozvati baš njih. Što ti radiš?

- Ja skačem na nju i lomim joj vrat - izjavljuje Perica.

- Perice, razmisli malo. Ti si ODLIKAŠ!! Ne bi se trebao tako ponašati!

- Hmmm, da razmislim. A, znam! Uzimam pribor za matematiku...

- Odlično Perice! I, dalje?

- Vadim šestar i zabijam ga matoroj drolji kroz oko u jebeni mozak!!!

Opća radost i odobravanje. Samo je jedan glas nezadovoljan:

- Ufff ... dobro. Ti to napraviš. Jurice?

- Da?? - upitao je novi glas.

- Jurice, ti se nalaziš u školskom zahodu. Nastava je u tijeku, sam si u prostoriji. Izvadio si joint, zapalio si ga i sad pušiš. Odjednom začuješ korake. Netko se približava.

- Ja provirim. Tko ide? - pita Jurica.

- Ide školski domar. Čini se da je primijetio dim.

- U redu. Ovako: čekam da se približi, a onda čupam vrata od zahoda i razbijam mu njima glavušu! - slavodobitno uzvikuje Jurica.

- Uff ... Jurice, ti si dječak od trinaest godina. Imaš pedeset kila. NE MOŽEŠ iščupati vrata i vitlati njima. Jasno?

- Aaaa, tako ... da, da ... onda gasim joint i čekam da otvori vrata.

- Dobro. On stvarno prilazi vratima i otvara ih.

- Ja koristim iznenađenje i udaram ga šakom u prepone. Jel’ pao?

- Nije pao, nisi ga dobro zahvatio. On te pokušava primiti rukom za vrat ...

- Ja hvatam njegovu šaku i lomim mu palac. Da, da ...! Lomim mu palac! Baš to radim.

- Ufff... dobro, on te pušta i psuje ti mater...

- Moju mater?? Ja mu zubima čupam grkljan!! Baš tako.

- Aerrr... Jurice, ti mu pokušavaš zubima doći do grkljana, ali on te odgurne i ti udariš glavom u zid. On je puno veći i jači od tebe.

- Ah, tako... da... Znam, vidim li prozor?

- Da, vidiš...

- Ja skačem kroz prozor!

- Jurice, prozor je zatvoren.

- Čime je zatvoren?

- Kako, čime je zatvoren?

- Pa, ono, je li daska, koža, navošteno platno...

- Ne, Jurice. Zatvoren je staklenom površinom.

- Stakl... A, da, znam! Koliko je debela... ta površina?

- Pa, nekoliko milimetara...?

- A, odlično! Ja skačem kroz nju!

Svi ga hvale, dobro se toga sjetio. Ali jedan glas je i dalje nezadovoljan:

- Grhhh... dobro, ti skočiš van i pobjegneš. Ufff... Tomice!

- Aha, slušam, reci...

- Zvoni za kraj sata. Svi se spremaju i odlaze u dvorište na veliki odmor. Što radiš?

- I ja izlazim.

- Dobro Tomice, izašao si. U dvorištu su sva djeca. Dječaci i djevojčice...

- Aha, ima li neka zgodna djevojčica?

- Daaa... Evo, baš prolazi jedna koja ti se sviđa...

- Aha, ja uzimam veliki kamen i gađam je u glavu!

- Što radiš??

- Gađam je u glavu. Privlačim joj pažnju i to...

- Arrgghhh...! Dobro, Ankice, velika kamenčina te pogodila u potiljak!

Svi prisutni se smiju, opće veselje. Ženski glas progovara:

- Okrenem se i gledam tko me je pogodio. Vidim li koga sumnjivoga?

- Pa, Tomica gleda u tebe, a svi ostali zgranuto gledaju u njega.

- A jel’ se meni Tomica sviđa?

- Onako. Dosta dobro izgleda.

- Fino. Ja mu prilazim.

- Tomice, ona ti prilazi. Što radiš?

- Stojim i čekam da mi priđe.

- Ankice, ti mu priđeš. Što radiš?

- Počnem otkopčavati svoju odjeću ...

- MOLIM???

- Pa, rekao si da dosta dobro izgleda ...

- Ankice, ti imaš TRINAEST GODINA!!! ISPRED ŠKOLE STE, USRED BIJELA DANA!! SVA DJECA VAS GLEDAJU!!!

- Da, pa?

- KAKO DA, PA? KAKO SE TO PONAŠATE??? Dosta mi vas je! Dolazi policija, saznali su za ubijenu učiteljicu, sve vas hvataju i vode vas u stanicu. Kraj. Nećete dobiti iskustvene bodove za ovo danas!!

- Ne seri, Tharag, dobro smo igrali s obzirom na to kako ti jadno vodiš! - pobunio se glas koji se malo prije odazivao na ime Tomica.

- Kako to misliš, Shumpe, jadno vodim???

- Da, Tharag. Partija ti je sranje, Shump ima pravo. Javio se Thokk, To je skroz nerealno. Zašto u budućnosti ima samo Ljudi, a ne i ostalih rasa? I te neke tehničke stvari su nevjerovatne, Ljudi to nikada neće izmisliti. Previše su glupi. I zašto bi škola bila obavezna za svu djecu?

- TO NIJE BUDUĆNOST, TO JE IZMIŠLJENA PARALELNA DIMENZIJA!!! IGRA JE ZNANSTVENO FANTASTIČNA, MORA IMATI TEHNIČKE NOVOTARIJE!!! I NE MORA BITI REALNA!!! - bijesnio je Tharag.

 - I kakva su nam to imena? Moj lik se zove Perica! Kakvo je to ime? - čuo se još jedan glas.

- Što ti hoćeš Ugurthe? Perica je normalno ljudsko ime!

- Tharag, nismo mi od jučer! Ljudska imena su Aragorn, Gandalf, Boromir, Sturm, Raistlin, Caramon, Elminster... a ne Tomica, Jurica i Perica!

- Da i zašto se ja zovem Ankica? Hoću se zvati Galadriela! - vikao je ženski glas.

- GALADRIELA JE VILENJAČKO IME!!! - složno su viknuli Tharag, Shump, Ugurth i Thokk.

- Sva su ta gamad meni ista... pravdala se Betharra uostalom, zašto ja ne mogu igrati muškarca?

- Zato jer si žena! Ne možeš igrati muškarca... to ne valja! - objašnjavao je Tharag.

- To je diskriminacija!! Ljudski muškarci su tako i tako veći slabići nego naše curice! - žalila se Betharra.

- Uopće me ne interesira! Ne možeš dobro odigrati ni ulogu svoga spola, a kamoli suprotnog! I to ne samo ti, nego svi vi! Uopće se ne znate uživiti u uloge! - ljutio se Tharag.

- Tharag, ti si glupan i tvoje partije su dosadne. Više nam nećeš voditi - zaključio je Thokk.

- Tako je. Idemo raditi nešto zabavnije - složio se Ugurth.

- Hej, idemo u obližnje selo poklati neke ljude!! - sjetio se Shump.

- Da, to bi moglo biti dobro! Navodno da im je u posjeti neka skupina avanturista, moglo bi biti zabavno - dodao je Shump.

- Odlično, idem i ja s vama! rekla je Betharra.

Muški Orci su je pogledali i nisu ništa rekli. Podrazumijevalo se da Orkicama nije mjesto u boju. Ustali su i izašli iz špilje.

Tharag je ostao sam pored hrpe svitaka s pravilima i nekoliko grubo otesanih igraćih kockica.

Na izlazu, Ugurth se okrenuo i doviknuo mu:

- Samo da znaš, igre igranja uloga su sranje!!