Aleks Kigen: Saveti za mlade pisce

Veličina slova:

Aleks Kigen

SAVETI ZA MLADE PISCE

Prevod: Iva Čvorović

 

 

Ja sam nekada bio dobar atletičar (na klupskom nivou) i odličan sprinter, koji se nikad nije dovoljno posvetio tome da dostigne najbolje. Davanje saveta mladim piscima je slično kao davanje savete mladom atletičaru. Da li mogu da dam bilo koji značajan predlog, kada ne znam da li si ti sprinter, da li si jake gradje, trkač na duge staze ili žgoljavi maratonac? Možda si čak i bacač koplja, a možda nisi više ni tako „mlad“?

Ali pogledaj moju početnu rečenicu. Mogao sam da se probijem do najboljih, ali nisam bio dovoljno posvećen. Da li je to važno? Možda i nije. Voleo bih takodje da sam bio profesionalni fudbaler, a ne bi mi smetalo ni da sam filmska zvezda, ali nisam imao dara ni za jedno od toga, a imao sam ispunjen život (iako nikada nisam skakao bandži-džampom), postao sam pisac i ponosan sam na to.

Prva bitna stvar je: kada kažem „mlad pisac“ mislim mladji od četrdeset godina i ne opterećeni svojim poslom, toliko da možete svakog dana da odvojite vreme za pisanje - ima puno sjajnih poslova, koji mogu dosta da vam pruže - ne dozvolite da vas mladi romantičari ubede da nije tako. Ja sam pisac i zadovoljan sam time, ali mogu da vam kažem da ima mnogo važnijih poslova i svaki od njih se plaća bolje! Dakle, ako ste mlad i ambiciozan pisac (više nego star ambiciozan pisac), prvo se zapitajte koliko ste odlučni da se time bavite.

Da biste postali dobar pisac morate da radite dosta na sebi. Morate da čitate i čitate i čitate: dobre knjige, loše, ružne i odvratne, onda još malo solidnih, još malo dobrih, još malo jako dobrih, klasike, one koje ne shvatiš iz prvog čitanja, (pa pročitaš ponovo) i onda se vratiš i shvatis da su one solidne u stvari dosta loše.

Da biste dobili univerzitetsku diplomu treba vam najmanje tri godine aktivnog ili sedam do deset godina manje aktivnog učenja. Postati pisac je teže! Mislim da je Rej Bredberi rekao da treba napisati bar milion reči da bi uopšte počeli. Čini se kao puno? Pa i nije baš. 3 000 reči dnevno za godinu dana ili 1000 reči dnevno za tri godine i odradili ste posao. Mislite da je teško? JESTE tesko!

Ako pretpostavimo da je milion reči naš cilj. Pišite 300 reči dnevno, svakog dana, nikad ne preskočite dan, i za deset godina ćete moći da pišete. Da PIŠETE, kako je neko jednom rekao: naučićete tehniku, pisanje će vam postati rutina, tako će izražavanje vaših misli postati polu-automatsko.

U medjuvremenu, počećete da hodate, spavate, jedete i sanjate kao pisac. Zašto? Zato što ćete SVAKOG dana naći vremena za pisanje. Kada vam pisanje postane svakodnevna aktivnost (jednu stranu! Možeš sigurno da napišeš jednu stranu na dan!) počećete da gledate svet oko sebe kroz oči pisca, obične stvari u svojoj biti, velike i male čari svakodnevnog života. Počećete da gledate očima pisca. Ali samo ako, aKO se posvetite SVAKODNEVNOM pisanju.



Kako postati pisac za mesec dana

Ovako ja definišem pisca: pisac je neko, ko, kada hoda uvek misli: „Kako ću danas da nadjem vremena za pisanje?“ Ako počnete da pišete svakog dana i to vam postane navika, ako trideset dana unazad niste preskočili ni jedan dan, onda ste pisac i postaćete dobar pisac duplo brže od onog ko piše šest dana u nedelji i deset puta brže od onog ko piše jednom u nedelji. Vežbajte svoje mišiće za pisanje, vežbajte svoju dušu.



Deset zapovesti

Piši o stvarima koje te pokreću, koje ti daju energiju. Naljuti se, rastuži se, probudi svoja osećanja. Piši o stvarima koje su teške, bitne i duboke, koje znače. Nemoj da budeš slatkorečiv, neiskren, banalan i otrcan. Ne pokušavaj da imitiraš Asimova ili Čendlera. Piši ono što misliš, budi hrabar i dok ispisuješ svojih milion reči, nemoj da misliš da treba da pišeš KAO neko drugi. Budi originalan, jer to i jesi. Misli originalno.

Kada hoćeš da mi dočaraš i uveriš me - nacrtaj mi crtež, pokaži mi svoj bol bez previše objašnjavanja. Nemoj da mi obajšnjavaš šta ti je na umu, pokaži mi to ili kako ja često kažem: „Zavedi me, a ne upoznaj.“ Ako ne razumeš o čemu ti govorim, radi na tome dok ne shvatiš.

Najvažnije: zaboravi zaplet! Neka se tvoji likovi time bave. Ovo uvek uplaši mladog pisca (pogotovu zato što se većina njih zakači za žanr, npr. naučnu fantastiku, gde se čini da su ideje i zaplet najvažniji. Nisu!) Ono što ljudi zapamte kad čitaju su likovi, dogadjaji, emocije, karakteri, zato budi hrabar. Zamisli svoje likove. Stavi ih u neku situaciju i pusti ih da se oni sami izvlače.

Obrati pažnju na jezik, stil i tok priče. Ima sjajnih pisaca sa običnim stilovima pisanja i ima „stilista“ koji nas smore do suza. Ipak, ako dobro naučiš da se igraš rečima, ako naučiš fonetske i semantičke tajne, imaćeš mnogo više mogućnosti i veću moć u iskazivanju svojih misli.

Nauči kako se piše dobar dijalog. On NIJE kao stvarni govor, ali veštački stvara iluziju svakodnevnog govora. Nauči da izbrusiš dijalog i čitaj majstore u pisanju dijaloga-ja preporučujem Elmora Leonarda.

Još jedan savet: napiši najmanje pedeset kratkih priča pre nego što se prihvatiš pisanja romana. Vežbaj. Napiši neki komad. Probaj da prepričaš neke omiljene kratke priče ili prolog nekog romana. Eksperimentiši sa poezijom ili fantastikom. Usavrši osnovne stvari što pre, opisivanje očiglednog, običnih mesta, autobiografske detalje. (Pisanjem kratkih priča možeš to da odradiš najlakše). Tako ćeš naučiti puno, a opet ćeš pisati stvari koje kasnije možeš da iskoristiš.

Pokušaj da pišeš priče koje veličaju život: budi iskren. Nemoj da pokušavaš da „budeš pisac“, jer će te to odvesti u pisanje grozne prosečne proze.

Već sam rekao da moraš da čitaš, čitaš, čitaš, čitaš, čitaš i pišeš, pišeš, pišeš, ali nemoj da zaboraviš ni na doradjivanje! Doradjivanje onoga što si pisao, kada prodje neko vreme, je jedna od najbitnijih stvari koje se najčešće zaobilaze. Ti pišeš da bi neko to čitao. Ako ne pišeš zato, odmah prestani i počni da se baviš nečim drugim. Da bi neko čitao tvoje radove, moraš da ih objaviš, a da bi ih objavio moraš da se navikneš da će izdavačke kuće da te odbijaju… i odbijaju i odbijaju, desetinama, stotinama, čak i hiljadama puta.

Izdavačke kuće odbijaju da objave radove iz mnogo razloga. Nemoj odmah da kreneš na velike izdavačke kuće, ali nemoj ni da bacaš odlične radove u ruke kućama za koje niko nikad nije čuo. Moraš da budeš u toku sa tržištem i da uvek ciljaš malo iznad svoje lige. Napravi spisak izdavačkih kuća i kreni od najbolje ka gorim.

Ako razmišljaš o nečemu, stavi to na papir, nikad ne zadržavaj u sebi. Nije uvek lako da napišeš sve što ti se mota po glavi, ali ako pišeš polovično ili ako ti nešto ostane neizrečeno, to će se uvek osetiti u tvojim radovima. Budi hrabar. Pisci su hrabri.



Da li je potrebno životno iskustvo?

Odgovor je NE, ali može da bude od koristi. Svakog dana mi ne stičemo samo nova iskustva, već ih i uobličavamo kroz sve izoštrenija iskustvena čula. Ako si bio u ratu (i preživeo - preživljavanje je jako korisno), ako ti je srce bilo slomljeno, ako imaš ili praviš bebe, ako si doživeo neku traumu, sve to i još mnogo više, će produbiti i proširiti tvoja iskustva, koja će obogatiti tvoje priče - ali to može da se postigne i čitanjem i mirnim životom i iskustvom da vidiš i osetiš ono što si pročitao.

Ono što nas životno iskustvo MOŽE naučiti je da mi nismo centar sveta i da ono što smo mi doživeli ne mora svima da bude zanimljivo.

Kada čitamo Solženjicina i Henri Kerijera, vidimo da naših četri sata u zatvoru i nije baš neko iskustvo… ali ako smo PISCI (ako pišemo svakog dana) možemo da uporedimo Gulag sa ćelijom šerifa Tomkinsa i napravimo od toga priču.

Nemojte još uvek da dajete otkaz na poslu, ali pišite svakog dana, pišite iskreno, pišite, pišite, pišite (ne idite nigde bez knjige), preradjujte svari koje ste napisali, doterujte ih i opet ih doterujte. Radite tako dok ne počnete da gledate svet kao pisac. Bez obzira šta se dešava oko vas, vi ćete videti samo materijal za svoje priče. I onda, kada vam se pljačkaš dere u lice, zapamtite ono što on ogovori. Mislite samo: „Ovo je odlično za moju priču! Vidi kako se pljunuo po bradi, ima taj smešan tik i čini mi se da ima oko metar osamdeset, veliki je i taman…“

Copyright © 2006 - 2014 Art-Anima