U KLOPCI RETROGRADNOG RASPADANJA REALNOSTI

Filip K. Dik – UBIK
(Kontrast izdavaštvo, Beograd, 2018)

Ubik

Piše: Ilija Bakić

Filip K. Dik (1928-1982) jedan je od najznačajnijih pisaca naučne fantastike. U svom je opusu spojio decenijsko ispisivanje „palp“ priča i romana – pisanje je zanat kojim je zarađivao novac za opstanak – odnosno serioznu, duboko promišljenu, inovativnu literaturu; za 28 godina aktivnog pisanja Dik je objavio čak 40 knjiga i mnoštvo priča!

Pritisnut egzistencijalnom neizvesnošću, jurnjavom za rokovima predaje rukopisa, živeo je neurednim životom (često menjao adrese, ženio se pet puta), (zlo)upotrebljavao alkohol i droge (njegovi biografi smatraju da nikada nije bio potpuni narkoman upravo zbog svakodnevnog, iscrpljujućeg višečasovnog pisanja). Uprkos svim mukama njegov talenat je vidljiv u bezmalo svakoj priči, ma kako brzo sročenoj.

Dik je koristio standardni arsenal naučne fantastike: robote, androide, paranormalne sposobnosti, bizarnu tehnologiju, vanzemaljce svih oblika i svemirske avanture ali ih je stavljao u neuobičajene kontekste. Dikova proza je najupečatljivija dok opisuje odmak od svih društvenih, moralnih, prostorno-vremenskih pravila; „normalno“ funkcionisanje svakodnevice često se, u trenu, menja postajući neprepoznatljivo pa su frustrirani junaci prinuđeni da traže svoje mesto u novoj stvarnosti.

Ubik - Filip Dik

Među najuspelije Dikove romane spadaju: Čovek u visokom dvorcu (1962), Sanjaju li androidi električne ovce? (1968), Ubik (1969), Tecite suze moje, reče policajac (1974), Tamno skeniranje (1977) – Dik je ovaj roman smatrao svojim najboljim delom. I većina ostalih Dikovih knjiga uveliko premašuje žanrovski prosek potvrđujući time mišljenje Stanislava Lema izneto u studiji Fantastika i futurologija (1973) da je američka proza 1950-tih i 1960-tih „beznadežan slučaj sa izuzecima“ od „celih“ 1% produkcije – a među tim izuzecima apostrofiran je upravo Dik.

Lemu smeta nedovršenost i neujednačenost njegovog stila i ikonografski arsenal poznat iz palp perioda ali mu ne odriče intrigantnost ideja. Dela Filipa K. Dika plene atraktivnošću, nesvakidašnjim postavkama odnosa pojedinac-društvo, svežinom i upečatljivošću zapleta i atmosfere, poigravanjem stvarnostima i opsenama, logičkim paradoksima i krhkim granicama svesti izvan koje leži nepojamni haos.

Ubik se nominalno dešava 1992. godine u svetu u kome bukti rat pojedinaca sa posebnim sposobnostima (telepate, prekognitivce). Neke kompanije šalju svoje „psihike“ da bi otkrili tajne konkurencije a „smotrenske“ kompanije, u cilju odbrane od takvih napada, nude usluge „inercijalaca“. Grupa „inercijalaca“ posle napada na Luni, pošto zamrzne svog pogođenog poslodavca (nadajući se da će iz „poluživota“, doba posle smrti a pre mentalnog nestanka, nastaviti da im daje naloge), vraća se u sedište svog Udruženja. Ubrzo im se počnu dešavati neobjašnjivi događaji: svi materijalni predmeti oko njih vraćaju se u prošlost, njihov šef im šalje poruke na bizarnim mestima… Razrešenje pitanja da li je šef mrtav ili su mrtvi inercijalci, koji su principi regresije, neprestano izmiče, zdrav razum potpuno je bezvredan u novonastaloj stvarnosti.

Roman prati funkcionisanje grupe zatečene u situacijama stranim dotadašnjem iskustvu. Na frustriranost nepoznatim okruženjem nadovezuju se različite reakcije članova grupe, ekscentičnih, asocijalnih jedinki.

Dik je uspeo da maestralno izbalansira ikonografski prepoznatljive elemente, intrigantan zaplet i tenzije sa nizom ingenioznih detalja koji oplemenjuju priču uverljivošću (brojne marke vozila i kućnih aparata iz 1930-tih) i razgaljujućom, ludističkom duhovitošću (vrata i mašine koje funkcionišu samo ako im se za to plati).

Lakoća kretanja kroz lavirint događanja bez vidljivog uzroka i razrešenja, planova i razočarenja njihovom propašću, začudnih i humornih replika, neodoljiva je i mami osmehe odobravanja i potpunog čitalačkog uživanja. Ubik je ne samo remek-delo u Dikovom opusu već i remek-delo svekolike naučne fantastike.