VOĐA
Govorilo
se da je star preko dve stotine godina, i da ga je sam Akidu stvorio i
poslao na zemlju da donese mir.
Život
je provodio putujući od jednog do drugog zavađenog plemena, propovedajući.
Govorio je svakom ko bi želeo da sluša o velikoj mudrosti vrhovnog im
boga Akidua, o tome kuda ih sve zavada i neprijateljstvo mogu odvesti, o
slozi, ujedinjenju sa bogom jedino putem inicijacije i odbacivanjem sveg
telesnog.
Neki
su ga smatrali prorokom, neki isceliteljem, jedni su u njemu videli vrača,
šamana, drugi svetog čoveka, dok je većina prihvatala Vođino učenje i
sledila ga.
‘’... Ne treba se stideti onoga što nosimo u
sebi...’’, govorio je, ‘’Treba upoznati telo i sve telesno, da bi
se odbacilo. Treba shvatiti i zavoleti sve što je ovozemaljsko, da bi se
što lakše ostavilo. Duh je jedini koji je važan, jedini koji
opstaje...’’
Žene
bi obično uzimao k sebi mlade i obučavao ih, neku mesec, neku dva, i
time širio mudrost boga Akidua. Govorio je da samo žene mogu proči put
inicijacije, da su one odabrane, jer su neuprljane ratovima i plemesnkim
zavadama...
Ne
mali broj žena je želeo da prihvati Vođino učenje, da postane njegov učenik,
sledbenik, oruđe u borbi za mir i ujedinjenje plemena. Te su žene, uz
pomoć Vođe, dostizale takav nivo svesti, da su odbacivale sve telesno i
ovozemaljsko i vraćale se međ’ svoje saplemenike u vidu duha, kojeg bi
jedino Vođa mogao da vidi i prizove...
Došao
je tako Vođa i u Emerinino selo.
Radovali
su se seljani, kitili domove i okolno drveće, ulepšavali devojke, kupali
se na obali obližnje reke, spremali raznorazna jela, sve u čast Vođe.
Emerina
je bila najlepša devojka u nekoliko okolnih sela, i od kad zna za sebe,
sanjala je o tome da upozna Vođu, i uči od njega. Nije želela da je
zadrži pored sebe samo mesec ili dva, već godinu i više, kako bi bila
njegov sledbenik... naslednik.
Nakon
što je obukla najlepšu haljinu, očešljala i raspustila kosu, Emerina
stupi u najveću i najraskošniju kuću u selu, gde ju je sa nestrpljenjem
očekivao Vođa.
Bio
je viši nego što je zamišljala, a govorilo se da je najviši među
ljudima, njegovi su mišići bili zategnuti kao strune, a oči prodorne.
‘’Priđi,
dete moje’’, reče Vođa dubokim glasom, koji je prože celu. Emerina
stupi u središnji deo prostorije i osmehnu se nespretno.
‘’Da
vidimo od čega si sazdana’’, čovek pruži ruke i dodirnu vrele
obraze. Osmehnu se:
‘’Nemirna
duha, željna znanja, daa, dobra duša. Kako želiš da naučiš od mene,
mila, kad si netaknuta?’’, priđe joj bliže i uhvati za ruku.
Emerinine
užarene oči su govorile više od reči. Vođa se zagleda u njih i
uozbilji se.
‘’Hm,
prepoznajem glad u tebi. Nekoć sam je i ja nosio.’’ Sad je već šaputao
i bio toliko blizu Emerini, da je sva drhtala. Neka jeza joj prođe telom,
opojna, slatka.
‘’Prava
je šteta prepustiti te sudbini. Dozvoli...’’, reče i poče da joj
otkopčava haljinu.
‘’Mene
ne zanima ono što je spolja’’, poče, ‘’već ono što čovek nosi
u sebi’’, haljina nečujno skliznu na pod.
Prođe
vrelim dlanovima preko mirisnih ramena, i tankog struka, i stegnu joj
bokove tako jako, da Emerina ciknu i odskoči.
Vođa
obliza suve usne, dodirnu joj stidnicu i poljubi devojku svom silinom, da
se ovoj zavrtelo u glavi. Emerina se oslobodi malo i zagrli široka i jaka
Vođina ramena i prepusti se milovanjima.
Čovek
udahnu duboko i skrete sa stidnice ka Emerininom tankom struku i
zategnutom stomaku i zavuče oštre nokte i dugačke prste duboko u
Emerinin grudni koš.
Devojčine
oči se razrogačiše od iznenađenja, a usne tek malo otvoriše.
‘’Slatko
moje dete, prava si poslastica’’, levom rukom je išao ka Emerininom
vratu, obujmio ga nežno i pomazio. Noktom je, jednim brzim pokretom,
presekao arteriju i nagnuo se nad devojkom kako bi se napio krvi.
Kontakt
© 1999 - 2007 Tamara Lujak