VODA KOJA NEMA RODA

Živela jednom u dalekom kraljevstvu jedna velika voda, Reka joj je bilo ime. Mnogo se rečica, potoka i izvora u nju ulivalo, toliko da im se broj nije znao. Život je oko nje bujao, patke i guske su letele tik iznad staklene vodene površine, žabe su kreketale na mirisnoj obali, dok su vodene zmije vazda lovile nesmotrene ribice. Pa opet, jedini su joj prijatelji bili zelena obala i vesele ptice, jer svoga roda nije imala.

Živela je tako Reka nebrojeno godina, dok joj se jednom život ne dosadi. U svim rečicama, potocima i izvorima koji su se u nju ulivali, ribe su se množile i stasavale, jedino Reka nije imala roda. Reši s toga jednog dana da stane na put svojoj muci, te poče da se raspituje kod ptica i životinja, znaju li ko može da joj pomogne.

Dolazili su jež, zeka i jelen do njene obale, vode da se napiju i svakog je Reka pitala, kuda gorom hode i znaju li joj leka. Sve su životinje obećavale da će po šumi da se raspitaju, ali kako joj je koja dolazila, tako su joj saopštavale da odgovora njenoj boljci nisu našli.

Raspitivala se Reka i kod ptica, molila je gavranove, galebove i detliće da se raspitaju za njenu boljku, i ptice su letele, vesti prenosile čak do trećeg kraljevstva, ali nisu našle nikog ko bi mogao da joj pomogne.

Najzad, Reka zamoli sve rečice, potoke i izvore koji su se u nju ulivali da se raspitaju kod svojih stanovnika riba, možda neka od njih nešto zna. Tako su izvori pitali krkuše i kedere, potočići su molili deverike i crvenperke, dok su se rečice raspitivale kod lipljana, vretenara i sunčica, ali niko nije imao odgovora.

Sve dok se jednog dana ne pronese vest, da u jednoj najudaljenijoj rečici živi som, star koliko i sama Reka i da jedino on zna zašto nema roda. Ali, riba je stara i nije u stanju da putuje. Tada Reka zamoli svoje sestrice da joj opet pomognu. Neka som kaže šaranu, šaran grgeču, grgeč smuđu, ovaj nek to prenese bucovu, bucov skobalju, a on nek prenese kederu, pa će keder da dopliva do velike Reke i saopšti joj šta je som poručio.

Tako je i bilo. Kad je osvanuo sedmi dan, kad eto ti kedera, doplivao do Reke i dovikuje joj iz sveg glasa:

„Oj vodo, vodo, nikad nisi čoveka udavila zato nemaš roda!’’

Kad to ču, voda se zaledi. Mesecima je odbijala da teče. Sve dok nije ogrejalo sunašce i razgalilo obalu i ptice, te voda popusti i ponovo poteče.

Nagovarale je ribe i rečice, nagovarale je životinje i ptice, ali se Reka nije dala ubediti. Nije imala srca da krštenu dušu utopi.

Tako je odlučila da živi sama, pa šta joj bog da.

Jednog je dana na obalu Reke došao mladić. Odeća na njemu beše poderana, lice bledo i ispijeno, noge klecave. Sede momče na obalu, umi se i otpi malo vode i poče da plače. Skupile se životinjice, skupile se ptice, umiri se voda, ne bi li saznali šta to dete nosi na duši.

„E moja vodo, kad bi znala kolika je moja muka’’, uzdahnu mladić. Reka blago zažuboru, ne bi li ga ohrabrila da nastavi sa pričom. Dečko spusti ruku u vodu, pa nastavi:

„Moj ti je otac, vladar najudaljenijeg kraljevstva, dugo godina živeo sam. Ali, kad je došlo vreme da krene u rat protiv ljutog zmaja, koji je vladao susednim kraljevstvom, morao je nekome da me ostavi na čuvanje. Tako je našao jednu ubogu ženu, koja nije imala nikog svog na ovom svetu do jednog sina, pa je u dvore odvede i ostavi je da me čuva.

„Otac je bojevao deset ljutih godina, a za tih deset godina, kraljevstvo mu je propadalo, jer se ona žena osilila, svoga sina na moje mesto dovela, a mene u štale bacila da gledam i pojim konje. Tako sam živeo u hladnom, više gladan nego sit i bivao iz dana u dan sve slabiji. Da se nije verna kobila na mene sažalila i hranila me svojim mlekom, ne bih oca iz vojne dočekao.

„Kad je stigao u dvore, imao je kralj šta da vidi. Sluge raspuštene, dvor razrušen, a na prestolu mu sin sedi. To je moja maćeha svoga sina podmetnula, jer me otac posle deset godina nije mogao da pozna, te me otera od sebe, misleći da sam njen i da sam kriv što je dvor propao.

„Godinama sam išao po svetu, tražeći posla i krova nad glavom, i najposle dođoh u nekakvo selo, gde me seljani toplo primiše i dadoše mi da im čuvam ovce. Tako sam živeo nekoliko godina, razvio se i osnažio. Seljak u čijoj sam štali noćivao je imao mladu, vedru kćer u koju sam se zagledao. Kako sam ga verno služio, domaćin mi je dade za ženu i još pride malo zemlje koju smo mogli da obrađujemo i tako se izdržavamo.

„Ali, ona moja maćija, ne beše uboga žena kakva se mom ocu predstavila. Beše ono veštica, te doznade za moju sreću, pa ne mogavši da je podnese, zareče se da će da me upropasti. Što je naumila, to je u delo sprovela. Preobukla se u poderane haljine i uzela štap u ruke, te put pod noge i pred moju kuću.

„Dok sam bio u polju i obrađivao zemlju, maćeha se predstavi mojoj ženi i zamoli za nešto hrane i vode. Žena mi se prevari, te je pusti u kuću i od tad je ne vidoh. Lutao sam svetom, sve sam zemlje prošao dok nisam, u nekim planinama, naišao na jednog starca koji mi reče da je ona moju ženu otrovala i ispod kuće saranila, i da mi je i tasta i oca u međuvremenu umorila i da nemam kome da se vratim.

„Nego, kad vide da mi više nema života i da sam rad mreti, starac mi reče da ima jedna reka koja roda nema, i da ako sam rad i pored sve nevolje dobro delo da učinim, da pođem svetom i da je potražim, pa ukoliko je nađem, da se u njoj utopim. Tako ću naći mira, a reka dobiti roda.’’

Mladić ućuta. Vetar je od tuge prestao da duva, životinje su se zavukle u svoja skrovišta, a ptice posakrivale u gnezda, dok je sama voda usporila tok. Mesec je te noći odbio da izađe, već je ostao kod kuće gde ga je majka tešila i u krilu ljuljuškala.

Sutradan, kad je sunašće nešto kasnije izašlo, jer je i ono čulo za mladićevu priču, i odbijalo da pomoli gavu, Reka se najzad trgnu iz razmišljanja. Kako se trgnu, tako joj se jedna suza otkinu i pade na mirišljavu obalu na kojoj je mladić spavao.

Za njom odmah pade i druga, i Reka više nije mogla da se suzdrži, te poče takvom silinom da plače, da niko nikad nije video ni jednu vodu da se toliko ražalostila nad nečijom sudbinom. Toliko je plakala i toliko ridala, da se izliza iz korita i momče utopila.

Početna strana

Biografija

Bibliografija

Priče

Knjige

Intervjui

Ostalo

Linkovi

© 1999 - 2007 Tamara Lujak