TORNADO
Oduvek
me je fascinirala pojava tornada, zato sam im i posvetio ceo život.
Lovio
sam ih gde sam stigao. Slikao, slušao, zapisivao. I što sam se više
približavao, to su mi bili dalji.
Jednog
sam se jutra zatekao na pustoj, goloj planini u trenutku kada se budio ženski
vetar. Prepoznao sam je po bledoj, tananoj nijansi crvene što se nazirala
na jutarnjem svetlu. Odlučio sam da je pratim.
Prostrujila
je pored mene, zaokrenula iza šiljate stene i zastala. U stvari nije
zastala, već se polako vrtela u krug. Nešto dalje od nas, protezao se muški
vetar, u oštrim, jakim plavim tonovima. Zastao je kad nas je ugledao, ženski
vetar u stvari. Ja za njih nisam postojao. Jednostavno me nisu primećivali.
A
onda se ženski vetar dao u beg. Pojurio ju je istog trenutka. Vijali su
se celo jutro oko golih, nemih stena, dok sam ja sedeo na samom vrhu i
slikao.
Kada
je odlučila da je bilo dosta igre, prepustila mu se. Prišao joj je sa
desne strane i obuhvatio oko stuka. Zaigrali su.
Prvo
polako, bojažljivo, a zatim, kako su im se delovi tela upoznavali i
postajali prisniji, sve brže i brže dok se nisu stopili u jedno. Visoki,
delom crveni, delom plavi, a ponajviše ljubičasti stub, okretao se u
smeru suprotnom od skazaljke na satu, kočoperio se, a zatim nestao sa
vidika.
Kontakt
© 1999 - 2007 Tamara Lujak