Tamara Lujak - TAMARA I AMNON

TAMARA I AMNON

Amnon je bio Davidov sin prvenac, nadaleko poznat po lepoti i sklonosti ka lovu na divlje životinje. Bila je to jedina strast koja je zaokupljivala njegov mladalački um. Zato i ne čudi što se Tamara, Davidova ćerka, zagledala baš u Amnonovu lepu glavu.

Kad god bi Amnon išao u lov, Tamara bi bila tu da smeta, kad god bi se vraćao iz lova, bila je tu da zapitkuje, pri gozbama je uvek sedela preko puta njega i gledala ga netremice.

Amnon je u početku bio ljubazan i pripovedao o lovu, objašnjavao kako se razapinje luk, postavljaju zamke, odgovarao na bezbroj drugih pitanja, ali na kraju više nije mogao da ih podnese. Izbegavao je devojku kad god je mogao.

Ovakvo ponašanje nikako nije moglo da promakne zaljubljenom Tamarinom oku i devojka se, povređena, povukla i proleće svoga procvata dočekala uz drugarice, radeći ženske poslove i zabavljajući se. Međutim, misli o mladom i neobuzdanom Amnonu je nisu napuštale.

Kada ju je Amnon sledećeg proleća ugledao na obali potoka, gde je došla da zahvati vode, u jednostavnom, prošaranom haljetku, sa vencem cveća oko ruke; zaboravio je na gazelu koju je ka vodi i kamenitoj obali poterao, zaboravio je na drugove, koji su ga čekali na proplanku i što je najtužnije, zaboravio je ko je bila ta prelepa prilika koja je stajala pred njim.

Tamara je već bila pokvasila gležnjeve i krčag je držala u jednoj ruci, a drugom je pridržavala krajeve haljine, kad joj se Amnon približio, obuhvatio oko struka i strasno poljubio.

Devojka je ispustila haljinu, krčag se malko borio, ali je naposletku i on upao u vodu i odšunjao se, kako bi dvoje zaljubljenih ostavio same.

Taj prvi poljubac za oboje, slatki, iskreni poljubac, bio je začetak jedne velike tragedije.

Amnon se odmakao tek kad je čuo povike zabrinutih drugova u šumi, i pobegao, pun neke nove, nepoznate snage.

Tamara je gledala u čudu za mladićem, a potom je, zaboravivši na krčag i na tek opranu haljinu, sela u plićak, opružila se po šljunku i sanjala otvorenih očiju.

Kada je nakon nekoliko dana, Amnon saznao da je Tamara njegova polusestra, našao se na muci. Taj lepi cvetak ga je mamio, ali nije to bio ni jedan do sada poznati izazov.

Bio je to izazov čije mene nije mogao da predvidi. Umesto da bude jači, što mu je devojka bliža, bivao je sve nesigurniji, često ga je hvatala drhtavica, bio bi uzbuđen danima, a potom sneveseo.

I uvek ta dva tamna oka. Sveprisutna, prodorna. Znao je da će ih sresti gde god da ode, i s toga je i bežao u lov, ostajao sve duže, lovio sa nestrpljenjem, nepromišljeno.

Kada više nije mogao da izdrži, odlučio je da stavi i sebe i Tamaru na probu. Napravio se da je bolestan, i poslao po Tamaru da mu donese šarena jela, radi ozdravljenja.

Nije došla jutrom, kako je Amnon očekivao. Došla je tek predveče, kada je već bio izgoreo u želji, sva lepršava i skliska.

Bila je govorljiva, više nego obično i mladić je to primetio. Bilo mu je nekako lakše što je takva, pa je dopustio Tamarinom zvonkom glasu da ispuni odaje.

Ležao je na krevetu, sa rukama ispod glave, dok je devojka raspakivala darove, i nije ni primetio kada mu se približila. Brzo se uspravio, prestrašen njenom blizinom, i izgubio dah.

Tamara je i dalje pričala, slažući voće i hranu koju je donela na krevet, dok je Amnon netremice gledao u njene vlažne trepavice.

Devojka se pridigla, kako bi polubratu prišla bliže, jer je mislila da ga, kao bolesnika, nahrani, kada se, tobože, okliznula o asuru na podu, i pala u mladićev zagrljaj. Nije trepnula. Nije čak ni ciknula, iznenađena.

Ali, Amnon, omamljen devojčinom blizinom, nije to ni primetio. Samo je razmišljao o tome kako da je pusti iz odaja, kada mu je tako blizu? Kako da propusti dodir tih usana kada...

Te noći Tamara nije spavala kod svoje kuće.

Saznavši za sve što se desilo kralj David je odlučio da nekako mora da kazni sina prvenca. Zar da Amnon poklekne, zar budući vladar da napravi grešku? I to kakvu?

Davidovo mišljenje delio je i Tamarin rođeni brat, Abšalom. Kada se ta dva mišljenja udruže, ne znajući jedno za drugo, dobije se tragedija zvana Amnon.

Jer, Abšalomu nije trebalo toliko dugo da odbrani sestrinu čast, koliko je trebalo Davidu da odluči kako će da kazni sina prvenca. Na kraju, odluka nije ni donešena, jer je Abšalom našao načina i prilike da ugasi Amnonov život. Međutim, sigurno se ne bi odlučio na ovakav korak da nije imao većih planova u glavi, a to je zauzeti Amnonovo mesto.

I pored izričite očeve naredbe da se pritaji neko vreme, Amnon nije mogao da izdrži i jednog se jutra, nekoliko godina nakon nemilog događaja, uputio u lov. Razmišljao je kako bi mogao da stupi u kontakt sa Tamarom, jer je za svo ovo vreme nije ni video ni čuo, i kako bi joj poslao šareni cvetak, ponudio svoju ruku.

U takvim ga je mislima zatekao Abšalom na ulasku u šumu. Bio je sam sa kratkim nožem u ruci i mržnjom u očima. Obrušio se na Amnona poput lava, ne kriknuvši, kako je žarko želeo, ne napravivši ni jedan jedini šum, kako ne bi uzbudio ptice i prizvao sluge pre vremena.

Nož je zabio snažno i lako, da se i sam iznenadio brzini kojom se sve odigralo. Amnon je kriknuo, iznenađen, i srušio se u prašinu kraj Abšalomovih nogu. Pao je licem okrenut ka zemlji, grčevito pritiskajući ranu na stomaku. Počeo je da se trese i trza i uz mnogo napora uspeo da se okrene na leđa i pogleda u plavo nebo posuto oblacima, kojim su letele ptice i nosile vesti ka dvoru.

Dok je izdisao, Amnon je znao da će kazna stići zločinca, i osmehivao se zbog toga. Jedino mu je bilo žao, što lepi cvetak nije video još jedanput, što ga nije stegnuo na grudi, pomilovao po kosi i poljubio.

Dok se dešavala pomenuta tragedija, i druge, veće, koje je ova povukla za sobom, dakle, za svo to vreme, Tamarine su oči tražile neku drugu lepu glavu.

Kontakt