ŠUMA
Duboko
u šumi, ispod stene igrali su se mala lisica i još manji zec. Njihove
majke su sedele malo dalje i pričale uz čaj i poslednje kolače koji su
preostali. Išli su na dalek put, još dublje u šumu.
Kod
žbunja iznad stene sedeli su u krugu vuk, medved, jelen, miš i sova i
razvijali taktiku povlačenja. Bili su zabrinuti i umorni. Hrane je polako
nestajalo, danima nisu spavali, a neprijatelj, čovek, je nezaustavljivo
grabio napred.
Odlučeno
je da se ptice podele u dve grupe: jedna je trebalo da navodi ljude na
pogrešan trag, a druga da vodi životinje ka središnjem delu šume,
cilju putovanja.
Tamo se po predanju
nalazila ogromna pećina čiji je ulaz bio dobro sakriven i poznat samo
nekolicini najstarijih, a koja je bila u stanju da primi sve životinje u
sebe.
Posle
nekoliko dana hoda stigli su do pred ulaz u pećinu. Sitne životinje su
bile preslabe da nastave dalje. Hrane je nestalo, vodu sada, kad im je čovek
bio za petama, nisu mogle da traže, dok je ulazak u pećinu bio
previsoko, a uspon pretežak.
Sitne
životinje odlučiše da ostanu u šumi i dočekaju svoju sudbinu, ali
velike životinje za to nisu htele ni da čuju: medvedi su išli prvi i
pomagali ostalima, lije su na leđima nosile zečeve, vukovi su u čeljustima
nosili krtice, jazavce i druge životinje, sove su nosile miševe.
Tako
su se svi udobno smestili u unutrašnjost pećine. Nekoliko najmlađih
vukova je pošlo da ispita pećinu. U hodnicima je vladao potpuni mrak,
osećala se vlaga i memla, pa opet, vukovi se nisu bojali. Hitali su
napred, ne obazirući se na ogrebanu šapu, posečenu njušku ili iskrzan
rep.
Vratili
su se posle jednog dana i saopštili povoljne vesti. Veselju nije bilo
kraja!
Još
jedanput su svi krenuli na put. Posle pola dana hoda stigli su na kraj
poslednje i najveće dvorane i ugledali svetlost. Dole, u ambisu iznad
kojeg se dvorana završavala, ležala je stoletna šuma. Stabla su bila
toliko debela i visoka da se i samim medvedima vrtelo u glavi.
Kontakt
© 1999 - 2007 Tamara Lujak