Tamara Lujak - SRETAN DOBITNIK

SRETAN DOBITNIK

Moja žena Sogara i ja živimo u pretesnom stanu u siromašnom stanbenom bloku C.

Naš stan najviše podseća na dugačak, relativno širok hodnik. Ne potseća, on to jeste. U stanu je sve na izvlačenje. I sto i stolice i krevet. Jedino su aparat za hranu i tuš kabina u zidu, nepokretni.

Sav je nameštaj smešten u bočne zidove, dok je četvrti zid, onaj preko puta ulaznih vrata, jedan veliki prozor, i to nam je najomiljeniji kutak.

Sa leve strane, odmah ispred prozora, nalazi se pisaći sto na izvlačenje, međutim, ne pamtim da li smo ikada pospremili taj deo stana. Sto je bio prenatrpan svim i svačim, i u tom ‘kreativnom haosu’, kako volim da zovem hrpu papira na stolu, samo se ja mogu snaći.

Sogara obično sedi u fotelji, desno od mene, i čita knjigu dok ja pišem, ili gleda kroz prozor prirodu koju tako retko posećujemo.

Oboje imamo posao u istoj zgradi u kojoj živimo, ja na šezdesetom, Sogara na pedeset i šestom spratu. Državne firme su se uglavnom trudile da zaposlenima obezbede posao u zgradi u kojoj žive, jer je saobraćaj dole na zemlji bio toliko živ, da su gubili milione i milione zbog kašnjenja na posao.

Svi naši prijatelji, a nije ih bilo mnogo moram priznati, su živeli u istoj zgradi, tako da nije bilo neke velike potrebe da izlazimo napolje. Kada bismo to hteli, mogli smo kroz filtere u zidovima da pustimo svež vazduh unutra, i Sogara i ja smo to često činili. Mnogi to nisu voleli.

Nije cela zgrada bila hladna kako se to na prvi pogled čini. Dosta je bilo zelenih površina po hodnicima, kao da smo u nekoj maloj prašumi živeli i radili; i mnogima je to bilo dovoljno. Ali, ne i meni i Sogari.

Skoro svakog meseca, kada smo bili slobodni, odlazili bismo na izlet u park, uvek u različitom delu grada. Obično bismo ostali do kasno u noć, i metroom se vraćali nazad. Kada nismo išli nigde, sedeli smo ispred našeg prozora i gledali u Beograd dole. Malo se toga videlo, uglavnom zelene i sive mrlje, ali kada gledate dovoljno dugo, počinjete da razlikujete stvari.

Sogara je naviše volela da približi fotelju prozoru i bose noge podigne na prozor, stavi knjigu u krilo i čita. Strašno je volela tako da sedi. Mene je to pomalo nerviralo, jer bi ostali tragovi stopala na staklu, ali se nisam bunio.

Bila je jako lepa u tom položaju.

Obično bi podbočila glavu levom rukom, koja bi se izgubila u crvenoj, gustoj kosi i udubila u čitanje. Suknje je retko nosila, tako da nije izazivala, ali kada nekoga volite onda su i bosa stopala mogla da privuku vašu pažnju.

Kada bi, pak, obukla suknju, dugačku i široku, voleo sam da gledam svetlost kako se probija kroz prozirnu tkaninu.

Za fotelju u kojoj je Sogara sedela smo se dugo ubeđivali sa vlasnikom zgrade, koji nas je uveravao da takva i tolika ne može da se uvuče u zid stana. Međutim, nakon nekih prepravki i dodatnih izdataka, uspeli smo da je unesemo u stan i bio je to praktično jedini komad nameštaja koji smo doneli sa sobom. Osim stone lampe i knjiga.

Sogara nije volela kada je sto bio neuredan, a on je to bio gotovo uvek. Često bi mi pretila kako će jednog dana uzeti i pospremiti sto, dok sam je ja zadirkivao za otiske stopala na staklu, i tako bi se naše ‘porodične svađe’ završavale. Nismo imali dece. Za dete nam je bio potreban veći stan i duži radni staž, a nismo imali ni jedno ni drugo.

San nam je bio da odemo na Mesec. Nigde nismo otputovali posle venčanja, jer smo se odmah zaposlili. Zato sam ja imao jednu malu ‘tajnu’ strast. Svake radne nedelje sam kupovao loz ne bih li osvojio nagradno putovanje na Mesec, u trajanju od nedelju dana: bilo je organizovano odsedanje u najskupljem hotelu, šetnje po Mesecu, odlazak na tamnu stranu, slikanje za državnu televiziju...

Sogara je sigurno znala da učestvujem u nagradnoj igri, ali mi nikada ništa nije prebacila zbog toga. Zašto bi se bunila, delili smo isti san.

Tako nam je vreme uglavnom prolazilo. Nalazili bismo se katkad sa prijateljima u nekom od restorana u zgradi, šetali, čitali knjige, pričali.

Jedini put kada sam doživeo iznenađenje je bilo kada je Sogara pospremila naš stan, tačnije, moj sto. Bio sam zapanjen. Pobacala je sve nepotrebne papiriće, složila knjige, moje rukopise, jednom rečju užas! Nismo se lepo proveli to veče, to je sve što mogu da kažem.

Sutradan su objavili na državnoj televiziji broj dobitnog loza. Nisam bio siguran da li je to bio moj broj i setio sam se da sam ga pored toga što sam ga nosio u novčaniku, bio upisao negde, na poslu čini mi se.

Kako loz u novčaniku nisam našao, proverio sam broj na poslu i... sreći nije bilo kraja! Nisam nikom hteo da kažem. Sogara je bila prva koja će to saznati. Požurio sam kući posle posla, premišljajući po glavi gde sam ostavio loz, kada sam se dosetio.

Sto.

‘’Sogara!!’’

Kontakt