SREBRNI VITEZ
Bila
jednom jedna Princeza, koja je živela u velelepnom dvorcu, na vrhu najvišeg
brda u kraljevstvu.
Kad
se Princeza rodila, kralj Lacig je prokleo sebe i svoju sudbinu što nije
dobio sina prestolonaslednika. Istog trenutka Princeza je ostala bez oca,
kraljica bez muža, kraljevstvo bez kralja.
Na
mestu gde je stajao kada je saznao vest, a beše tek sišao sa konja, u
unutrašnjem dvorištu dvorca, kralj se pretvorio u kip u srebrnom,
sjajnom oklopu. Bio mu je oduzet glas i moć pokreta, ali su mu ostavljeni
čulo vida i sluha, kao i ljudsko prokletstvo, starenje.
Tako
je Princeza rasla uz oca kojeg nije imala, kraljica živela pored muža
kojeg je u srcu morala da sahrani, a kraljevstvo se jedva držalo bez čvrste,
odlučne ruke da ga vodi. Podanici nisu mogli da dočekaju da Princeza
poraste i zauzme očevo mesto. A mala Princeza je, baš kao i sve male
princeze, sporo rasla.
Najviše
je volela da se igra u blizini Srebrnog viteza, kako ga je zvala kad je
bila sama. Znala je danima da mu sedi kraj nogu i priča šta se sve dešava
na dvoru, sa takvom moći zapažanja kakvu samo deca imaju.
Kada
bi bila ukorena trčala je Srebrnom vitezu da se požali, kada bi se
posekla ili bilo kako povredila, trčala je da dodirne oklop, jer svaka bi
se rana zacelila, bol nestala, suza pretvorila u osmeh.
Kakvo
god da je sunce bilo, crveno, narandžasto, žuto, kakvo god bilo nebo,
crno, sivo, plavo, Vitez je stajao srebrn u svoj svojoj lepoti. Postao je
čuven i poštovan i van granica kraljevstva. Zavađeni plemići su se
mirili kraj njegovog mača, neverne žene vraćale muževima, junaci
dobijali snagu izgubljenu u ljutom boju.
Mala
Princeza je porasla. Došlo je vreme odluke. Kraljevstvo je bilo u strahu.
Ko će biti novi kralj? Ko će da ga izabere? Hoće li biti mudar vladar?
Princeza
je sve češće odlazila na jahanje, u šumu, u lov, bilo gde, samo što
dalje od dvorca, što dalje od Srebrnog viteza. Znala je da se odrasti
mora, a jedini put je videla daleko od Viteza. Ali, što je išla dalje,
to ju je srce više vuklo nazad.
Srebrni
vitez je tada prvi put počeo da tamni. Kraljevstvo je bilo zabrinuto. Šta
da se čini? Ima li leka? Princeza je bila očajna.
Jednog
je dana odlučila da objavi narodu:
„Udaću
se za onog prosca koji bude uspeo da Srebrnog viteza ponovo pretvori u čoveka.”
Šta
sve nisu probali: izazivali su viteza na dvoboj i borili se protiv njega,
zalivali ga uljem i raznoraznim lekovitim i čudotvornim travama,
ispisivali magična pismena na oklopu i - ništa. Srebrni vitez je samo
tamneo.
Princeza
više nije mogla da prisustvuje takmičenjima.
Baš
tada se pojavio jedan Mladi vitez, na belom konju, u srebrnom oklopu;
poklonio se Princezi kad je sjahao i stao pored Srebrnog viteza. Svi su mu
se čudili, neki čak i smejali, ali su od tog dana u dvorištu stajala
dva viteza: jedan sjajan, drugi već potamneo od vremena i briga.
Dani
i meseci su prolazili, a niko nije čuo mladićev glas, niti video i jedan
jedini pokret.
Princeza
je gorela. Šta ako ni on ne uspe? Šta ako nije pravi? Kako će to da preživi?
Kako će drugog da zavoli? Poznala je ljubav kao što se poznaje strah, i
predala joj se onako kako se samo naivni predaju nekoj stvari.
Kako
je vreme proticalo Princezini strahovi su bivali sve veći. Više niko
nije prišao Srebrnom vitezu, ali su zato dvorski savetnici pritiskali
Princezu da se odluči.
Onog
jutra kad je shvatila da mora da im učini po volji, pažnju joj je
privukla galama u dvorištu. Brzo je strčala u dvorište, kao da je
predosetila nešto, i ugledala dva srebrna viteza kako se grle od radosti.
Veselje
je bilo ogromno. Princeza nije mogla da stoji na nogama, kraljica majka još
manje.
U
jednom danu, Princeza je dobila oca i muža, kraljica davno izgubljenu
ljubav, kraljevstvo čvrstu i odlučnu ruku.
Kontakt
© 1999 - 2007 Tamara Lujak