SAMOK
„Dobrodošli
na planetu Samok. Nadamo se da ste imali ugodan let i da ćete imati lep
boravak. Pristupite kabinama i sačekajte, molim.”
Stolica
je bila staklena, hladna, bez ukrasa. Kabina velika, sa dvoja vrata,
jedna ispred i jedna iza Kitirka. Torba se nalazila sa njegove
desne strane, kod nogu; odeća prebačena preko staklenog paravana.
Jedan
stariji, krupniji Samok je ušao na vrata ispred Kitirka i upitao ga, ne
osobito ljubazno:
„Jeste
li me dugo čekali?”
„Ne.”
„Dobro.
Je li to sve od prtljaga što imate sa sobom?”
„Da.”
„Zašto
tako malo?” Čovek začuđeno pogleda Samoka. Šta se to njega ticalo?
„Više
mi nije potrebno.”
„Koliko
ste planirali da ostanete?”
„Nedelju
dana.”
„Bojim
se da ćete morati da produžite boravak.” Rekao je Samok mirno i ukucao
podatke u kompjuter ugrađen u nadlanicu.
„Zašto?
Zar brod ne ide svake nedelje?”, upitao je Kitirk začuđeno.
„Da,
ide, ali je najkraći propisani boravak na našoj planeti petnaest
dana.”
„Kakav
je to propis?”, upitao je Kitirk začuđeno.
„Vrlo
praktičan. Pošto nam je turizam u opadanju, odlučili smo se da svakom
omogućimo duži boravak na našoj planeti.”
„Čak
i ako se dolazi zbog jednodnevnog posla?”
„Čak
i tad.”
„Pa,
to je suludo!” Osećao je kako mu se grči stomak i znoje dlanovi.
„Ali,
deluje.” Odgovorio je Samok mirno. Kitirk ga je posmatrao nekoliko
trenutaka u čudu. Zar je moguće da je neko doneo takav propis?
„Ovo
je odeća u kojoj ste došli?”
„Da.”
„Moraće
malo da se poradi na njoj.” Samok je upisivao podatke u kompjuter. Bio
je vrlo predan poslu.
„Nešto
nedostaje?”, upitao je čovek nervozno.
„Jedan
rukav.”
„Kako
to mislite?” Hladan znoj je počeo da mu izbija po čelu.
„Primećujete
da svi na Samoku imaju treću ruku smeštenu na grudima. Ne trpimo velike
razlike na planeti. Biće Vam ugrađena jedna.”
Da
nije sedeo, srušio bi se.
„Otvorite
torbu. Šta imate da prijavite?”
„Samo
lične stvari.” Kitirk se premišljao da li da prekine ovu neugodnu
proceduru, ali se prisetio da je posao zbog kojeg je došao bio suviše važan
da bi propao.
„Koliko
pari čarapa?” Ostao je bez teksta. Prestao je da lupa nogama o pod od
stakla i zagledao se u Samoka. Ovaj se sam poslužio.
„Šest,
sedam. Dokupićete.” Ukucao je podatke u nadlanicu. Kitirk ga je
zabezeknuto posmatrao.
„Košulja?
Devet. Mnogo. Pet ćete prodati, ovde se mnogo ne modira.”
Nije
treptao.
„Zinite.”
Zinuo
je kao po komandi.
„Hm.
Dva zlatna zuba. Ne valja.”
„Kako
pobogu ne valja?! Šta se to ovde dešava?!” Nije više mogao da izdrži.
Dođavola i posao! Ovo odmah mora da se prekine.
„Na
planeti Samok kriminal je iskorenjen. Svako javno pokazivanje bogatstva je
rizik da se kriminal opet ne raširi. Zubi će Vam biti izvađeni i vraćeni
pre nego što odete.”
„Ovo
je nečuveno!”
„Ali,
deluje”, odgovori Samok mirno. „Ustanite.” Prišao je čoveku i
dobro osmotrio svaki delić njegovog tela.
„Mala
mišićna masa, mali stomak. Jedna injekcija za povećanje mišićne mase,
druga za povećanje telesne težine.”
„Sad
je stvarno dosta!” Kitirk je krenuo da se obuče, iznerviran, ali ga teška
ruka Samoka i gvozdeni stisak, zaustaviše.
Prebledeo
je.
Kontakt
© 1999 - 2007 Tamara Lujak