POZIV U PONOĆ
Ko
li me samo nagovori da se prihvatim ovog posla? Oduvek sam se ježio pri
pomisli na groblja, a evo me gde sedim s novinama u ruci, u kućici i čuvam
- Groblje. Od koga to, pitam se samo? Ko bi pri zdravoj pameti došao na
ovo zabito i bogomzaboravljeno mesto – da ga opljačka? Šta pobogu ovde
ima da se pljačka?
Prihvatio
sam se posla što iz nužde, što iz opklade, kako to već obično biva.
Preko prijatelja sam upoznao Direktora, koji mi je odmah ponudio posao, s
obzirom da sam na Birou poslednjih nekoliko godina i da je to u Mitabi opštepoznata
stvar.
Nasmejao
sam se cinično, na šta je prijatelj prozborio da se plašim, kao i svi
drugi kojima je posao noćnog čuvara bio ponuđen. I tako sam bio uhvaćen
- na najgluplji mogući način. Oduvek sam izigravao heroja.
Još
kao mali, kada bismo majka i ja prolazili mračnim ulicama do kuće,
pretvarao sam se da me nije strah... A nisam znao da me čvrst stisak ruke
odaje. To mi je, tek kad sam porastao, mater priznala – dolazila bi kući
sa rukom belom kao kreč – toliko bih je jako, u strahu, stezao.
Rastao
sam bez oca, i moglo bi se reći da mi je to u mnogome 'pomoglo' da
razvijem strah od groblja. Ne sećam se koliko sam godina imao, ali pamtim
nekoliko epizoda: sa vranom koja je iznenada prhnula u nebo, niodkuda;
nekakavim crnim psom koji je režao kada sam prišao očevoj spomen ploči...
Od
tada retko posećujem Groblje. Majci je bilo krivo, ali je shvatala. Išla
bi sama, ceo put kroz šumu i nazad, a posle bi mi pričala kako je bilo.
Od tih priča me je redovno prožimala jeza, ali i nekakvo uzbuđenje.
I
zbog tog uzbuđenja, evo me ovde danas. Proklet da sam! Morao sam da
proverim da li su ti strahovi još uvek jaki - i uverio sam se da su jači
nego što sam slutio.
Prvu
noć oka nisam sklopio. Čuo sam svaki šušanj, svaki dašak vetra, svaki
sam far dole na putu gutao, strahujući neće li skrenuti i stati pred
ulazne kapije i...
Posle
sam se nekako navikao, mada ni dan danas, posle pola godine, ne obilazim
noću Groblje. To uradim čim dođem na posao, dok je još za videla, i
potom sam 'miran' do ujutro, kada pre nego što predam smenu, opet
napravim krug, i bežim kući.
Vreme
prekraćujem tako što čitam, gledam TV ili razgovaram. Telefon kad
zazvoni, nije česta pojava. Jedine dve osobe koje imaju broj, a nisu
predpostavljeni, jesu majka i devojka. Mater me obično zove u zlo doba (a
koje doba nije zlo na ovom prokletom mestu?) da me pita jel' mi hladno,
jesam li jeo... Devojka me, naravno, zove iz sasvim drugih razloga: jesam
li sam (ne dušo tu ih je trista miliona i svi su ladni kao špricer...),
kad ću joj doći, i... eh, sitne sladosti koje samo preko žice može da
mi pruži...
Te
noći telefon je zazvonio pošto sam se čuo sa obema.
Trnci
su mi odmah krenuli uz kičmu. Ko bi to, pobogu, mogao biti? Obe spavaju,
šef nikad za svo ovo vreme nije zvao posle devet, a kamoli u ponoć...
Dakle, ko? Podigao sam slušalicu i oprezno je prineo obrazu, kao da će
svakog trenutka iz nje iskočiti nekakva spodoba, zgrabiti me za gušu
i...
''Molim
Vas, Panteliju'', glas je bio muški, promukao.
Dve
sekunde su prošle pre nego što sam izgovorio najgluplju stvar na svetu:
''Nema ovde takvog'', i spustio slušalicu.
Vratio
sam se sportskoj strani novina, kada se telefon opet javio. Počeo sam da
se nerviram.
''Izvinite,
parcela 24, gro...'', skočio sam kao oparen i bacio slušalicu na sto. Počeo
sam da se derem, u strahu, da uzvikujem najgore pogrde koje sam znao, a
znao sam ih mnogo, to bar jesam, dok se nisam smirio nakon nekih desetak
minuta. Noge su mi klecale, osećao sam se kao da se sam pokojnik javio, a
ne neko ko...
Ovo
će biti duga noć.
Za
svaki slučaj, ostavio sam slušalicu otvorenu, i bacio se na pretraživanje
dokumenata za tim prokletnikom, Pantelijom.
Sreća
te Groblje nije veliko. Bilo mi je potrebno svega nekih pola sata da ga nađem.
Imao sam polaznu tačku - parcelu na kojoj je bio sahranjen, a ostalo je
bilo lako.
Šezdeset
godina, suv, visok, ciroza jetre, sve je bilo tu. Datum sahrane, pre
nepunih godinu dana. Sahranjen o trošku države – ko bi njega imao da
traži? Bože, šta ja to trabunjam? Ovo mora da je nečija neslana šala,
i ko god da je, lepo će se provesti kada ga dohvatim.
Sledeći
dan sam bio nervozan, i poželeo sam da me noć zaobiđe. Što se nije
desilo, naravno. Ovoga puta sam ja zvao dame, i slušalicu držao
otvorenom celu noć. Tako sam mogao makar na kratko da ubijem oko.
Sledeću
noć sam se prevario. Taman sam završio razgovor sa devojkom, kada je u
onoj sekundi dok sam prekidao vezu, uleteo (ne)očekivani poziv.
Prokletstvo! Noge su mi se oduzele. Imao sam utisak kao da mi je neko
izmakao stolicu i da propadam, propadam... Ako se ne javim, prokletnik će
zvoniti celu noć. Ma nek zvoni. Izbaciće ga centrala, šta me briga!
Tako
se ponavljalo celu nedelju. Na kraju sam poludeo i dreknuo besno u slušalicu:
''Šta 'oćeš, bre?!''
''Pa,
već sam Vam rekao, da razgovaram sa Pantelijom'', smireni glas sa druge
strane. Bedni crv, mene je našao...
''Slušaj,
prikane, ovde nema nikog sa kim bi mogao da razgovaraš, osim mene, a
ja...''
''Ali,
Vi ne razumete, ja pod hitno moram... Stvar je vrlo bitna... Mogao bi...''
''Šta?
Umreti?'', počeo sam se sprdati.
''Vidite'',
čovek je pokušao da mi objasni, ''sve je to eksperiment... (Zaboga
miloga, pomislio sam) Nije trebalo ovoliko dugo da traje... Ali, ja sam
bio van zemlje, Pantelija je umro, i sahranjen je u meni nepoznatom
selu... Znate li koliko mi je bilo potrebno da ga nađem?''
''Godinu
dana'', odgovorio sam mirno, glupo.
''Tačno
tako'', rekao je stranac, ludak, ''i sada Vas najlepše molim, pozovite ga
na telefon...'' (Ovaj mene malo , onako, na suvo...)
''
'Si ti normalan?!'', dreknuo sam u slušalicu, tako da je mene zabolelo,
''Kako to misliš da ga pozovem? Pa, čovek je mrtav!'', pauza. Strahotna,
ledena, minutna pauza ''Zar nije?''
Čovek
sa druge strane se smeje. Trnci me opkoljavaju, stežu me. Ugušiću se u
koliko ne odgovori.
''Nije!'',
gotovo: nož mi je zaboden visoko u grlu i ja ne mogu da progovorim. Ovaj
je čovek definitivno lud, i ja moram spustiti slušalicu. Sedam polako na
stolicu, okrećem se ka televizoru i zurim, kao budala, u glupavu kutiju,
svetlost se razliva po meni, i ja ne vidim, ne čujem... samo damari u
meni...
Ja
sam poludeo.
Telefon.
''Molim?'',
progovaram kao neko drugi.
''Hoćete
li?'', zadaviću ga, mene mi, zadaviću ga, samo kada ga se dočepam! Je
li on... Ma, u ostalom, nije ni bitno. Ostavljam slušalicu da mi leži u
ruci nekoliko trenutaka, trepćem i ne dišem. Čovek sa druge strane nešto
govori, ali ja ne čujem.
''A
zašto ti sam ne bi došao gospodine...'', prekidam ga grubo i cerim se
briljantnoj ideji.
''Đenka...
Bih, verujte mi, ali u Pantelijinoj blizini niko ne sme da bude kada se
probudi. Ni Vi. Treba samo da mu odnesete telefon, imate li mobilni, odlično;
pokucate tri puta na grob, ostavite telefon na ploči i bežite što je
pre moguće.''
''Baš
ti hvala, što ipak ti ne bi sam došao i to sve uradio?''
''Za
ovu delikatnu operaciju potrebna su dva čoveka, jedan koji će obezbediti
vezu – to ste igrom slučaja Vi, drugi koji će izgovoriti tajnu formulu
kako bi se Pantelija probudio. Vidite, moj asistent je umro pre nepuna dva
meseca. Da nije bilo te male nesreće ne bih Vas mešao u ceo posao, ali
ovako... jako mi je žao... I, razumete da sam dovoljno star za trčanje i
dodatna uzbuđenja koja groblje pruža?'' Tu sam mogao u potpunosti da se
složim sa čovekom.
''I
posle toga? Šta će biti posle?''
''Ništa
Vi ne brinite, ja ću se za sve postarati'', matori jarac. ''Vaše je samo
da što pre odete odatle.''
Neverovatno.
'De baš meni ovo da se desi?
''Dobro,
matori, pobedio si'', progovaram slomljeno u slušalicu.
''Odlično!
Hvala Vam, neizmerno Vam hvala!''
Dao
sam mu broj mobilnog i izašao u mrak.
Glup
si, razgovarao sam sam sa sobom, šta ti je trebalo ovako nešto u životu?
Zar ti je bilo loše dok si bio nezaposlen? Nisi imao bog zna koliko para,
ali si bar imao miran san, glupanderu jedan. A pogledaj se gde si sada: šetkaš
se sa baterijskom lampom između polusrušenih grobova... Ludost!
Ne
jednom mi je došlo da se okrenem i potrčim nazad, ali sam nastavljao,
gonjen nekakvim jakim unutarnjim porivom... ludilom? Ruka u kojoj sam držao
bateriju se tresla, noge su mi bile teške kao olovo, disao sam duboko
i... naslađivao se situacijom u kojoj sam se našao...
Parcela
dvadeset i četiri se nalazila negde u sredini Groblja, na pola puta do šume.
Zaustavio sam se kod broja sto četrdeset i dva. Ploča je bila crna,
nakrivljena, zemlja oko groba urušena. Stao sam na pristojnoj udaljenosti
i javio se kad je telefon zazvonio.
''Molim
Vas stavite telefon na ploču i bežite odatle koliko Vas noge nose!''.
Precrko sam; jedno je kad mi to kaže dok sam u kućici za čuvare, u
toplom, na svetlu, uz TV, radio... a nešto sasvim drugo ovde napolju, sa
grobovima svud unaokolo...
Položio
sam pažljivo telefon, kucnuo tri puta i zaždio stazom. Čuo sam, dok sam
se okretao, sebi iza leđa, ledeni Đenkin glas: ''Gladan si...''
To
je bilo sve. Ništa više nije rekao, ali mi je i to bilo sasvim
dovoljno...
Trčao
sam koliko su me noge nosile, a poslednjih godina nešto nisam bio u
formi. Samo sam molio boga da budem brži od pokojnog, povampirenog šezdesetogodišnjaka...
Pred
kapijom Groblja ugledao sam svetla – Đenka sigurno, nema ko drugi. Baš
je drug. Tim pre ću pobeći iz ove ludnice i biti kod kuće, na sigurnom.
Čovek je izašao iz kola i otvorio zadnja vrata. Još samo da preskočim
kapiju – ko se setio u celoj ovoj stvari da ponese ključeve?
Prebacio
sam jednu nogu i taman kad sam krenuo da prebacim i drugu, nečija me je
ruka svukla sa ograde i ja padoh na zemlju. Jak udarac glavom o podlogu me
je na trenutak ošamutio. Kad sam došao svesti...
Poluraspadnuto
lice mi se cerilo. Kakav je to zadah bio! Kakav prizor! Gospode! Razdrao
sam se kao nikada u životu. Mislim da sam ga uplašio, jer se trg'o na
sekund i zaustavio ruku na pola pokreta. Pridigao sam se na laktove i
bolje ga osmotrio.
Zaista
je bio visok. Previsok. Imao je sigurno tri metra! Ili se to samo meni činilo,
izbezumljenom, prestravljenom na zemlji...
Kontakt
© 1999 - 2007 Tamara Lujak