POREKLO
"Birt",
reče neko. "Tvoj deda nije bio Dar, sa Slavije, Srbin, koji je svoju
zakletvu dao kralju."
Pretrnula
je, ne budeći se.
"Ja
sam bio Velm, iz Dubrovnika... Hrvat. Naša porodica je stara, i... priča
je zamršena, ali oduvek smo bili poštovani i poznati, dok smo se držali
mora. Čim smo se okrenuli kopnu, na šta nas je vreme nateralo, stvari su
krenule loše. Prvo smo izgubili imanje, potom ugled i najzad porodični
grb... i ime. Dunav nije mogao da zameni more, ali je tu ipak bio dom. I
život. Da li slučajno ili namerno, nastanili smo se u Dubrovačkoj
ulici... Znaš da je u tom stanu tvoja majka rođena. A ti si kao dete često
boravila u njemu... Probudi se... i dođi."
Otvorila
je oči.
Sunce
još nije bilo izašlo.
Srce
joj je gruvalo dok se oblačila. Zgrabila je gunj i izletela napolje.
Mukotrpno
se probila kroz hrpe snega do trošne zgrade u Dubrovačkoj ulici. Zgrada
više nije nosila svoj broj, niti je imala ulazna vrata, ali je Birt znala
da je na pravom mestu.
Hodnik
je bio dugačak i mračan i vodio je pravo ka podrumskim vratima. Nije želela
da se penje i da traži dedin stan, u kom bi, sigurna je bila u to, našla
sijaset zanimljivih stvari. Bliže zemlji je bilo ono što traži, osećala
je to po načinu na koji joj je srce tuklo.
Hodnik
je, pokazalo se, vodio i ka unutrašnjem dvorištu, koje je bilo okruženo
zgradama i zidovima. Izašla je u dvorište i pogledala gore, ne bi li
uspela da pogodi koji je od prozora dedin.
Dok
je tako razmišljala osetila je kako ju je nešto ščepalo za desnu nogu.
Videvši
da je to nečija ruka, skamenila se.
Sneg
je počeo da se razmiče, za njim zaleđena zemlja i najzad je, u dvorišnom
polumraku, izronilo crno, ljutito lice starog čoveka.
"Molim
te, nemoj gaziti po mom grobu!", zahripao je.
Nije
se pomerila.
"Ne
boj se, neću ti ništa, samo nemoj stajati na mom grobu", reče on,
sada mirnijim glasom, i pusti njenu nogu.
"Ne
bojim se", slagala je. Niko nije video da je ušla, ništa se
unaokolo ne dešava, kako da se ne boji? "Ti si Velm?" Glas joj
je drhtao.
"Ti
si Birt? Moja krv živi!" Starac zadovoljno protrlja svoju bradu i
brke.
"Znaš",
poče ona nesigurno, "htela sam toliko pitanja da ti postavim, zašto
niste ostali ono što ste bili, kako ste mogli... ali kad te vidim tako
besnog i nezadovoljnog u grobu..."
"Ja
besan? Nezadovoljan? Zašto?"
"Želim
samo da znam", Birt duboko uzdahnu, "ali to odgovori sebi, ne
meni, da li ste vi dobili nešto time što ste promenili prezime, život?!"
Starac
je ćutao i gladio brkove i bradu.
"Morali
smo spašavati glave, moraš shvatiti", reče on."To nema
nikakve veze, mojim i tvojim venama teče crvena, ne plava krv."
"Misliš
hrvatska, ne srpska?"
"Tačno
tako."
"Pogledaj."
Birt uze nožić iz ranca i zaseče prst.
Iz
ranice poteče plava krv.
Kontakt
© 1999 - 2007 Tamara Lujak