NA MAJČINOM GROBU

Ništa nije mogao da vidi po ovoj oluji, ali je znao da ide pravim putem. Bio je u kratkom crnom kaputu, tankim pantalonama i starim cipelama, dok je ćebe čvrsto držao prebačeno preko slabašnih leđa. I pored toga je osećao hladnoću svud po telu.

Na današnji dan, pre sedam godina je majka umrla. Na današnji dan se isto ovako, samo uz pratnju popa, probijao kroz smetove do omanjeg groblja u selu.

Majka mu je bila mlada i lepa, vesela jedna glava, takve je se sećao. Pop je bio čovek debeo i neprijatan; održao je službu preko volje i na brzinu, uzeo mu poslednju paru i otišao svojim putem, ostavljajući ga uplakanog i samog na groblju.

Pribio je ćebe jednim brzim pokretom i nastavio nesigurnim hodom. Vetar ga je šibao po licu, mraz štipao obraze i promrzle prste, ali je išao napred.

Najzad je izbio na drvenu kapiju groblja. Bila je razvaljena i kriva, i škripala je na vetru. Groblje je bilo malo i zapušteno. Dečak odgurnu vrata i hrabro uđe.

Išao je sa velikim poštovanjem, dobro vodeći računa da ne zgazi na koji grob. Zaustavljao se da se odmori i protrlja promrzle prste, ponekad bi se okliznuo i pao, jer su se cipele, pored toga što su propuštale sneg i hladnoću, još i klizale, ali nije odustajao.

Nadomak cilju, Predoš se sapleo o nekakav kamen ili koren, nije mogao tačno da vidi šta, i pao. Ležao je neko vreme u snegu, pokušavajući da ustanovi da li se povredio. Boleo ga je svaki deo tela, prste više nije osećao i kada se pridigao, ćebe mu je spalo sa leđa, ali nije imao snage da se vrati po njega. Nastavio je polako dalje.

Majka je počivala pod humkom prekrivenom tankim slojem snega. Drveni nakrivljeni krst, sa plitko ispisanim slovima, stajao je povrh groba. I to je bilo sve.

Cveće joj nije doneo, jer nije imao novca da ga kupi, a da ga, k'o što je leti činio, ubere uz put, nije mogao.

Seo je na ivicu groba, i zagledao se u humku. Dole, u toplom, leži njegova majka. Kako bi joj se samo pridružio da može. Kako bi je samo zagrlio i izljubio! Predošu izbiše suze na oči i on duboko uzdahnu.

Bilo je rano jutro kad je došao na groblje, sa namerom da se pozdravi. Niko nije hteo da ga zaposli jer je bio mlad i neiskusan, a ono malo hleba i novca što bi uspeo da isprosjači nije mu bilo dovoljno da pregura ljutu zimu. Morao je da se rastane. Majka će razumeti, jer i ona je tako otputovala.

Jedva ga je donela na svet. Radila je najteže poslove u najgora vremena, slabo spavala i još slabije jela. Svega se sećao.

Kao i noći u kojoj je otišla, i dana u kom je pokopana.

Umoran, naleže postrance na krst i zagrli ga, spusti glavu na ruke, a noge savi u kolenima. ‘Vreme je, majko‘, pomisli i zatvori oči.

Veče je palo, a nevreme se nije stišavalo. Predoš kao da ga nije osećao. Mirno je spavao i sanjao majku. Sanjao je da su na obali reke, i da hlade noge u mirnoj vodi. To im je u tople letnje dane bila omiljena razonoda. Kada bi bili sami na obali, majka bi dozvoljavala Predošu da baca kamenčiće u vodu, a ako bi bilo dece, puštala bi ga da se sa njima igra i pliva.

O tome je sanjao, pa nije ni osetio kad je zemlja blizu njegovih nogu malo zaigrala. Nije čuo ni sitno grebanje iz humke. Spavao je čvrstim snom.

Zemlja se uznemirila, kao da se naljutila na Predoša što je ne primećuje, sačekala časak, a potom se razišla i propustila jednu tanku, crnu priliku na površinu. Ta prilika stade pomno da proučava Predoša. Ovaj se promeškoljio i namestio malo bolje na krstu. Prilika čučnu i pomazi dečaka po licu.

Predoš se trže od tog dodira, podiže upitno glavu i osmehnu se.

‘Kakav divan san‘, pomisli.

Uze majku za ruku i poljubi je. Nasloni puteno lice na crni dlan, i ne oseti njegovu hladnoću, njegov težak miris, već mu se učini toplim i mirisnim kao nekada. Potom utonu nazad u san.

Crna prilika sede pored Predoša, zagrli ga sasušenim rukama i pribi se uz njega, kao da hoće da ga zgreje, i stade da mrmlja nešto nalik na uspavanku.

Tako ga je ljubila do zore.

Sneg je prestao da pada kad se Predoš probudio. Mesec je bio gotovo pun i beo i tek izašao iza oblaka. Sunce na drugoj strani jedva da se naziralo.

Predoš ustade razdragano. Htede da otrese sneg sa sebe, ali kad se pogledao bio je potpuno suv, kao da sneg nije padao preko noći. Začudi se malo tome, i pogleda sumnjičavo ka majčinom grobu, setivši se sna.

Osmehnu se, a oči mu se napuniše suzama. Kako joj je samo bio zahvalan što je bila uz njega celu noć i pevala mu uspavanke! Seća se da ga je i mazila po licu u snu.

Dete se prekrsti na brzinu i poljubi krst. Postojao je časak, premišljajući se je li to zaista bio samo san. Učini mu se neverovatnim, pa prelomi u sebi i laganim, sigurnim hodom se uputi ka selu.

Početna strana

Biografija

Bibliografija

Priče

Knjige

Intervjui

Ostalo

Linkovi

© 1999 - 2007 Tamara Lujak