NAHERENO DRVO
Bilo
jednom jedno Nahereno drvo.
Stajalo
je samo na sred poljane, na vr' zelenog brega. Krošnja mu beše čudnoga
oblika, za kraj u kojem je boravilo. Sve grane su išle na gore i u
stranu, čak i one najniže. Zelena, mala krošnja je pružala odmor
mnogim pticama. Zimi su tanane grane sa ponosom nosile sneg, a na proleće
najmirisnije cvetove.
U
neposrednoj blizini, u podnožju brda, boravila je jedna Šuma.
Drveće
je bilo staro i visoko, ponosito. Nije volelo pridošlice, mala rascvetana
stabla, niti cveće skriveno u najtamnijim delovima Šume. To su bile
biljke nedostojne pažnje, najniže na lestvici. Jer, drveće je bilo
bogato i visoko, i družilo se samo sa pticama i suncem. Ptice su im
pevale o udaljenim krajevima, a sunce ih je ljubilo svaki dan.
Šuma
nije volela vetar, jer je bio hladan, odbojan, nestalan; nije se mogao
uhvatiti ni za glavu ni za rep.
Svako
je morao imati koren, stablo i krošnju. Ali, ne bilo kakav koren. Niti
bilo kakvu krošnju. Tako je drveće u Šumi smatralo da su veverice prava
napast, da su jeleni drski i bezobrazni jer im uništavaju stabla,
pogotovo zimi, kada druge hrane nema. Sove su im remetile san, dok su noću
jurile poljske miševe - vrlo neprijatna mala stvorenja. Ali, niko nije
bio toliko dosadan kao mravi – kora je toliko svrbela dok su se kretali
uz i niz stablo, da je drveće dolazilo u iskušenje da otrese svo lišće
sa sebe...
Nahereno
drvo je, međutim, najviše smetalo Šumi. Prvo, boravilo je na uzbrdici,
kao da je time želelo da bude bliže pticama i suncu. Drugo, vetar ga je
češće posećivao, treće, seljani su se pre u njegovoj senci odmarali,
nego u okrilju Šume. Sve bi to nekako, možda, i prošlo, ali ta
naherenost… Tako je izazivala, da bi svakom drvetu sokovi brže
prostrujali korom samo kada bi na to pomislilo.
Sa
svoje strane Nahereno drvo je bilo nesretno. Bilo je samo odmalena. Zimi
ga jeleni nisu štedeli, a leti sunce. Šibali su ga i kiša i vetar.
Nikakav cvetak nije rastao u blizini, nikakvog potoka, zeca, miša makar.
Sve što se dešavalo, dešavalo se dole, u Šumi. O, kako je Nahereno
drvo bilo samo!
Jedina
radost bile su mu ptice. I seljani. Znali su ljudi kadikad da posede ispod
njegove krošnje u prijatnoj ladovini, popričaju, našale se. To su bili
najsretniji trenutci.
Godine
su prolazile. Nahereno drvo je raslo. Bilo je i dalje samo i tužno,
prezreno od strane Šume, ali je i dalje cvetalo, i dalje je pružalo
hladovinu seljanima i odmor pticama.
Dvoje
zaljubljenih su jednog dana prolazili onuda.
-
Pogledaj, kako je prelepo drvo! – uskliknu devojka. Listovi Naherenog
drveta zatreperiše.
-
Zaista je neobično – prihvati mladić – Čudi me kako je poraslo
toliko.
Sedoše
u hladovinu. Devojka nasloni glavu na mladićevo rame i udahnu duboko.
-
Kako lepo miriše – reče.
Iza
oblaka izronilo je sunce i po prvi put pomilovalo Nahereno drvo. Ono je
propupelo od radosti.
Kontakt
© 1999 - 2007 Tamara Lujak