MUKE TANTALOVE

Tantal je bio sasvim običan dečak. Voleo je kompjutere, živeo za igrice, sem tastature ničega se nije prihvatao. Na odmorima je zarađivao džeparac dolazeći do traženih podataka pre drugih (najčešće vezanih za testove u školi). Po završetku nastave išao bi u igraonicu, gde je ostajao katkad i celo popodne – sve dok ne duplira početni kapital.

Kod kuće je u dokolici gledao crtaće ili pretraživao mrežu u potrazi za upotrebljivim podacima.

Jednog je dana na školsko dvorište, među poslednjima, izašla Evina.

Tantal je pregovarao oko novih cena usluga, kada je primetio devojčicu. Nešto ga kosnu u rebrima, dok ju je pogledom pratio do spomenika Junaka. Bila je sama i nesigurna, činilo mu se. Uspeo je da se odupre želji da pređe preko pola dvorišta i priđe joj. Samo ju je posmatrao.

Na putu do kuće Tantal je bio zamišljen. Šutirao je kamenčiće, nije odgovarao na šale drugova kao obično, niti je prednjačio u nestašlucima.

Kod kuće je mrljavio na jelu i zabrinuo majku jer nikad takav nije bio. Preskočio je crtaće i ostao opružen na krevetu, zagledan u tavanicu, na kojoj su se nizale morske scene.

To ga je, na kraju, uspavalo.

U školi u jednoj učionici ima po četrdesetoro đaka; svako ima svoj sto, monitor, tastaturu i slušalice – za učenje školskog gradiva: slušaju se i gledaju lekcije, polažu testovi... nema šaputanja, podizanja ruku, dobacivanja, štipanja, čupanja za kosu, bacanja papirića...

Sve se ocenjivalo: brzina kojom đak pritiska tastature, kako rešava testove, kako se snalazi u ponavljanju lekcija, u proučavanju karti, u učenju pesmica napamet... U svemu tome Tantal je prednjačio.

Sada, međutim, od kada je primetio Evinu, postao je nazainteresovan za sve ostalo. Činio je brojne propuste, više nije bio prvi u davanju odgovora, a njegovo 'stanje' se vremenom samo pogoršavalo. Bio je toliko očajan da je pomislio da se poveri majci.

Prošlo je dosta vremena dok nije shvatio šta ga to zapravo muči, i tek onda nije znao šta da radi: hoće li ga Evina odbiti u koliko joj prizna svoja osećanja? Da li ga je u opšte primetila? Da li joj se dopada? Šta da radi? Šta?

Dečak je, posle mnogo meseci premišljanja, odlučio da Evini pošalje poruku putem e-maila. Više ni časka nije mogao da čeka, pa makar poruku presreli ostali đaci. Šta ga to briga ako je prava osoba dobije.

Nesreća je htela da baš toga dana nestane struje u selu u kome je živeo, po prvi put u poslednjih... koliko godina?

Tantal očajava.

Smatra se najnesretnijim dečakom koji je ikada postojao na kugli zemaljskoj, vrpolji se u klupi, znoji se, biva mu hladno... traži da ga puste napolje...

Trči hodnikom; staklene stepenice koje je do juče toliko voleo, jer su na bezbroj različitih načina prelalmale svetlost, sada mu behu tako hladne i odbojne. Nekakvi žmarci ga obujmiše i dečak pomisli, pašće pre nego što stigne do česme i svežeg vazduha.

Umiva se nad staklenim lavaboom, zatim otvara prozor, gura glavu napolje i udiše, udiše...

Drži oči zatvorene. Ne želi da pogleda žardinjere sa zelenilom, koje odvajaju dvorište škole od okolnih zgrada, niti spomenik u sredini.

Oči ga bole koliko je jako zažmurio, i Tantal ih otvara. Seda na ivicu prozora, iako je to strogo zabranjeno, i uzdiše. Šta sad?

Kako poslati poruku voljenoj? Tantal prebira po glavici kako, gde, čime i...

Ruke mu se tresu i spušta pogled na mokre dlanove, kao da ih pita da li su u stanju to da urade? Jeste da najbrže kuca u školi, jeste da ima najbrže reflekse kada su igrice u pitanju, ali da li su njegovi prsti sposobni da drže olovku u ruci?

Dečak se priseća lekcije o pisaljkama koje su stari koristili za sporazumevanje, priseća se virtuelne posete muzeju, i mesta gde su olovke izložene, i pita se kako je mogućno do njih doći? Može li se koja pozajmiti, ako ne izraditi?

Nikako nije mogao da shvati kako su ljudi mogli da izdrže da pismo i po nekoliko dana putuje do odredišta? Prisetio se da bi on padao u očajanje čim bi se veza usporila i učitavanje podataka odužilo. Bilo mu je neobično što su ljudi kupovali hartiju, markice, koverte, slali pisma, čekali da stignu... a šta ako bi se koje izgubilo? I Tantalu se dešavalo da se poneki e-mail zaturi, a to ga je mnogo nerviralo. A kamoli jedno pismo... pa napisati ga. Za to su sigurno bili potrebni sati!

Pošto je dobro pretresao sve mogućnosti, dečak zaključi da će sam morati da napravi kakvu takvu olovku, u koliko hoće da pošalje pismo.

Nije više nervozan zbog toga. Oseća se važnim. Dok ostali dečaci razmišljaju o tome šta će prvo uraditi na mreži kada dođe struja, Tantal se bacio na izradu pisaljke.

Dečakovo srce jače lupa, preko lica mu preleće osmeh, skače veselo sa ivice prozora, trči nazad u razred i kuje, snuje...

Tako su počele muke Tantalove.

Celo je popodne tražio nešto što bi bilo pogodno za pisanje, i ne nađe ništa. Kamen je suviše grub, krede se više ne proizvode, hartije je bilo, ali jedino u direktorovoj kancelariji – gde se čuvaju svi važni podaci – i nije mu bilo jasno kako će doći do nje. Zato odluči da to ostavi kao poslednju varijantu.

Kod kuće je sve živo pretražio ne bi li našao hartiju - mislio je, nadao se, da će roditelji držati nekakvu uspomenu na stare dane... Ali, uzalud.

Uveče je dosađivao majci pitanjima kako su ona i tata počeli da se zabavljaju, da li je dobijala ljubavne poruke ispisane na hartiji, i razočarao se kad je čuo da je prva poruka bila elektronska.

''Kako tako?'', upita plačnim glasom.

Majka ga ozbiljno pogleda i primeti tanatu promenu na detetu. ''Odrasta li on to?'', upita se i odmahnu glavom, gotovo da se nasmejala naglas, ''Pobogu, šta ti je, pa on ima samo trinaest godina!''

Prolazili su dani. Situacija sa strujom se nije sređivala, pa škola nije radila neko vreme.

Tantal je bio očajan. Razmišljao je gde bi mogao da nađe grafit – jer se u međuvremenu setio da se, kad su olovke u pitanju, krenulo od grafita. Morao je otići u Botaničku baštu, tamo će vajda naći nešto što će poslužiti.

Botanička bašta je bila najveća staklena zgrada koju je ikada video u životu, u obliku kita, sa razjapljenim čeljustima kao ulazom. Sa zebnjom je kročio unutra.

Popločana staza vodila je kroz pravu malu džunglu. Mostovi, jezerca, rascvetane biljke, zlatne ribice... Tantal je bio kao omađijan. Nije ni slutio da priroda može biti ovako lepa. Pa mirisi. Nikad ništa slično nije osetio. Pluća mu behu puna.

Zašto ga roditelji ovde nikad nisu doveli, pitao se. Zar je moguće da nisu znali za Baštu? Koliko li samo čudesa krije, pomisli oduševljeno gotovo zaboravivši zašto je došao.

Stazom je prišao kutos (tu je reč zapamtio kad su bili u virtuelnoj poseti muzeju) Botaničke bašte, i ponudio pomoć. Dečak je oklevao: da li da mu veruje ili da ga slaže. Odlučio se ipak za prvu varijantu. Zamolio je čoveka da mu pomogne u traženju grafita. Kustos se začudi takvoj želji. Nakon što je malo promislio, nasmeja se, ustade sa klupe i uputi se jednom kraju Bašte. Petljao je po zemlji, dečak nije mogao da vidi šta, a kada se podigao držao je dragoceni komad u ruci.

Tantal nije znao kud će sa sobom od radosti. Zgrabi grafit, stegnu kustosu ruku poput odraslog čoveka i odjuri napolje.

Još je jedna teškoća ostala da se reši, ali spretnim prstima kao što su bili Tantalovi, to nije bilo teško. Škola je počela sa radom, iako problem struje još nije bio rešen. Časovi su trajali kraće, profesori su kao u davna vremena samo predavali, a đaci su se vrpoljili i šuškali u klupama. Na velikom odmoru je, nakon što se sakrio i proverio da ga neko slučajno nije video, viknuo koliko ga je grlo nosilo da je izbio požar, i ubrzo je cela škola bila ispražnjena.

Među poslednjima je izašao Tantal, stežući hartiju u ruci.

List je bio A4 formata, mali po Tantalovim shvatanjima. Zamišljao ga je većim, daleko većim. Kako da stane sve što je imao da kaže Evini na tako malo prostora? A još je morao i da vežba! Odlučio se za pisanje kamenom na pesku. Sa peska je prešao na pločnik, sa pločnika na zid, i ubrzo je bio spreman za hartiju.

Grafit ipak nije bio isto što i kamen. Nije znao kako da ga drži, koliko može da ga stegne, ruka nikako nije htela da klizi po hartiji, prsti nisu slušali... Pisaljka mu je stalno ispadala, nedovoljno je pritiskao, slova su bila kriva, rukopis nesiguran... Kada je celu stranu ispisao, okrenuo je hartiju i uobličio ljubavnu poruku. Nadao se samo da će Evina moći da je pročita. Bio bi očajan kada bi ceo posao propao.

Struja se najzad vratila u selo. Svi su se radovali, svi osim Tantala.

Danima je bio kao na iglicama. Lovio je Evinin pogled po hodnicima, pokušavao da zapodene razgovor, ali devojčica se nije dala uhvatiti. Preostala mu je samo jedna stvar.

Uspeo je da po završetku nastave, u gužvi pri izlasku iz škole, smesti pismo u džep Evinine jakne. Izveo je to prilično nespretno.

Ne seća se kako je toga dana došao kući, niti kada je zaspao i da li je spavao.

Sutradan nije bilo nikakvog odgovora, nikakve reakcije. Evina je i dalje bila daleka.

Period koji je usledio bio je najteži u Tantalovom životu, i tu čak ni svi kolači koje je majka kupovala, ni dozvola neograničenog gledanja crtaća nisu pomagali.

Voljena nije odgovarala. Na hodniku škole ga je izbegavala, nije smela da ga pogleda u oči…

Dečak nije znao šta da radi. Dani su se nizali, bio je sve bleđi.

Da li da joj napiše još jedno pismo, ili da se pravi da je ne primećuje. Grizao je nokte i usne, morila ga je nesanica, kompjuter je zanemario u potpunosti. Jedino je, gotovo svaki dan posle škole, išao u Botaničku baštu. Prešao ju je i uzduž i popreko, ali ga ni to nije smirivalo.

Nije više mogao da izdrži. Odlučio je da priđe Evini, pa ma šta da se desi. Neka i bude ismejan samo da zna na čemu je.

Gužva je u dvorištu velika.

Primećuje Evinu, bledu, na vratima, i kreće oprezno prema njoj. Treba to tako da izvede, da niko ne primeti. Prilazi joj. Noge su mu nesigurne, dlanovi se znoje, opet ga nešto kosnu u rebrima.

Već je na korak do devojčice, i taman kad je mislio da joj se obrati, oseća Evininu ruku u svojoj. Oseća kako mu spušta nešto na dlan, i naslućuje, naslućuje…

Zenice mu se šire, Evina prolazi ne pogledavši ga u oči.

Tantal se smeši.

Početna strana

Biografija

Bibliografija

Priče

Knjige

Intervjui

Ostalo

Linkovi

© 1999 - 2007 Tamara Lujak