Tamara Lujak - LEPOTICA I ZVER

LEPOTICA I ZVER

Zamak je bio zastrašujući. Vređao je pogled tako lepe i snežne devojke kakva je bila Lepotica. Drhtavom nogom devojka stupi u mračno dvorište. Nikakav zvuk je nije pratio. Zvekir je bio pretežak za malu ruku, pa opet, uspela je jedanput da ga pokrene. Vrata su je sneno propustila u mračnu unutrašnjost zamka.

Lepotica je ušla u dvoranu desno od ulaznih vrata i zatekla začarano posuđe kako posprema sto. Večera tek što je bila završena. Kako je stupila u slabo osvetljenu trpezariju, tako se jedna vinska čaša, uplašena senkom nepoznate devojke, nespretno okrenula, pala i razbila o pod. Nikakav zvuk se pri tom nije čuo.

Ostalo se posuđe uzvrpoljilo. Metla je istrčala iz kuhinje i stala pravo pred Lepoticu. U to je pritrčala i jedna stolica, još uvek puna mrva od večere. Lepotica se od straha nasmeja. Svo posuđe i sav nameštaj zatreperi od devojčinog zvonkog glasa. Dotrča jedna metlica, očisti stolicu, ova se namesti iza Lepotice, koja sede.

Dolepršaše salvete, stolnjak, namestiše se tanjiri, escajg, sveće; supa se sama izli, vino lagano usu, a violina nemo zasvira tik iznad stolice na kojoj je Lepotica sedela. Devojka se opet osmehnu, sada malo glasnije i sigurnije, i dodirnu žice violine. Pod tanušnim prstima razli se umilna muzika, koju svi veselo pozdraviše nemim šuškanjem, lupkanjem, zveckanjem.

Večera je bila više nego ukusna i Lepotica zahvalno zaspa u velikoj fotelji u biblioteci, uz beščujno pucketanje vatre u kaminu.

Kad je svanulo jutro, Zver je sedela u fotelji preko puta Lepotice i ljutito je posmatrala. Lepotica se iznenađena i uplašena nespretno izvuče iz ćebeta kojim je bila pokrivena, stade na haljinu i pade pravo u krilo Zveri.

Pri tom proizvede jedno prigušeno: ‘’Oh’’, i ne pomače se potom.

Zver je sedela u čudu. Bio je to prvi zvuk koji je čula za dugi niz godina i bila je radosna. Pridiže Lepoticu, stegnu malo jače mišicu kao od slonovače, pri čemu kao nagradu dobi jedno prkosno oglašavanje; osmehnu se veselo i spusti poljubac na vrele usne.

Istog trena u prostoriji zavlada mrak i stolice, stolovi, knjige, sve u zamku izgubi nožice, ručice, okice. Odmah potom svetlost se vrati, kao i prirodan oblik svakoj stvari.

U fotelji, obučena u mušku odeću, sedela je devojka crvene, kovrdžave kose i glasno se smejala. Držala je u krilu mladića, koji je nespretno pokušavao da se oslobodi predivne, bele haljine.

Kontakt